Свети Јефрем Антиохијски

8. ЈУНИ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ЈЕФРЕМА,

патријарха Aнтиохијског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 

Свети Јефрем најпре беше војвода страна источних у време византијских царева Анастасија[1] и Јустина.[2] Потом он би постављен за патријарха антиохијског (526 – 546 г.) као човек велике вере и побожности, врлинског и богоугодног живота, веома милостив према ништима, самилостив и састрадалан према онима што су у невољама и опасностима, и љубак према свима. А избор његов за патријарха би по Божјем благовољењу и откривењу о томе једном светом епископу, који живљаше у време када се Антиохија, разрушена земљотресом, обнављаше.

У то време у Антиохији се беху умножиле разне јереси и јеретици – несторијанци,[3] евтихијанци[4] и други, хуљаше се на Божанство Христово и ниподаштаваше се поштовање Пречисте Богородице. Због тога се гнев Божји сручи на град Антиохију: у петак двадесет и деветог маја, у подне, поче страшан земљотрес, а са њим и пожар захвати цео град. Од земљотреса се рушаху и падаху камене зграде и бедеми градски, а пожар уништаваше све остало. То јасно показиваше велики гнев Божји на грешне људе. И умало Антиохија не постаде као Содом и Гомор, јер велики део града пропаде, и безбројно много људи погибе: једни изгинуше од зграда које су се рушиле и падале, други изгореше у пожару, па и сам патријарх антиохијски Ефрасије[5] погину од неког стуба што паде на њега. А преостале антиохијске житеље обузе плач и ридање горко; житеље пак околних градова и крајева спопаде страх и ужас. Овај гнев Божји, који се љуто обори на Антиохију, посматраху прозорљивим очима неки од светих отаца који се налажаху на великој даљини од града (као на пример преподобни Теодосије Велики[6] који се налазио у Палестини, и преподобни Зосима који је био у Кесарији Палестинској.[7] И ридаху молећи се Богу, да не уништи сасвим град, на који се с правом разгневио.

После овог страшног земљотреса и силног пожара цар Јустин посла у Антиохију источног војводу, овог блаженог Јефрема, да обнови град подижући нове грађевине. Овај посао Јефрем обављаше са великом ревношћу. Међу радницима се тамо налазио један никоме познат епископ, који беше оставио свој чин и звање, и под видом сиромашка радио као надничар на једној грађевини. Но једнога дана војвода Јефрем имаде овакво откривење о томе епископу: уморан од тешкога труда, тај епископ беше са осталим радницима прилегао на земљу да се одмори, и спаваше. А војвода Јефрем виде огњени стуб који се извијаше од тога човека и досезаше чак до неба. И ово блажени Јефрем виде не једанпут, не двапут, већ много пута, и спопаде га ужас, јер ово чудо беше заиста страшно и ужасно. Међутим, војвода Јефрем није знао да је овај радник епископ, јер по спољашњем изгледу није се могло познати ко је он и шта. Он је имао изглед простог и сиромашног човека: глава му је пуна праха, одећа стара и подерана, и сва блатњава, тело измршало, изнурено од великог уздржања и безмерног труда. Призвавши овог радника, Јефрем га насамо распитиваше, ко је, и откуда је, и како се зове. А он му одговори: Ја сам један од убогих житеља овога града; пошто немам од чега да се прехрањујем, ја радим као надничар, и Бог ме храни.

Тада Јефрем, побуђен Богом, рече му: Веруј ми, нећу те пустити док ми не кажеш сву истину о себи. Тако притешњен, и не могући више скривати себе, епископ рече војводи: Дај ми реч пред Богом, да нећеш никоме казати о мени док сам ја жив. – Јефрем му то обећа са заклетвом. Онда радник исприча о себи ово: Ја бејах епископ, али Бога ради оставих епископство, и допутовах овде међу непознате људе, и радећи зарађујем својим трудом ово мало хлеба; но име своје и име града у коме бејах епископ, ја ти казати нећу. А ти к милости коју чиниш, додај још доброте своје: јер ових дана Господ ће те уздигнути на апостолски престо ове Антиохијске цркве, да пасеш људе које крвљу својом стече Христос, истинити Бог наш. Дакле, као што ти рекох: чини што више милостиње и, борећи се јуначки против јеретика, стој чврсто за православну веру. Таквим подвизима ти ћеш добро угодити Богу.

Рекавши то, овај се непознати епископ удаљи од Јефрема. Међутим, блажени војвода Јефрем, чувши ово, удиви се и рече себи: Колико има Бог потајних слугу Својих, које само Он једини зна! – А епископ онај не остаде више међу радницима, него отиде некуда, да га људи не би распознали, јер је избегавао сујетну славу људску. Пророчанство пак његово ускоро се зби: тих дана, по промислу Божјем, блажени Јефрем би постављен за патријарха великога града Антиохије.

Колика беше ревност свјатјејшег патријарха Јефрема за веру и уједно за светињу, види се из следећег. Једнога дана казаше свјатјејшем Јефрему за неког столпника, који је живео у околини Јерапоља,[8] да има општење са зловерним северијанима.[9] Тада велики архијереј Божји сам лично отпутова к њему, и учаше га, и уједно мољаше, да одустане од Северовог зловерја и да ступи у општење са светом саборном апостолском Црквом. На то столпник одговори патријарху: Ја се никад нећу присајединити вашој Цркви. Патријарх га онда упита: На који начин хоћеш да те уверим, да је благодаћу Господа нашег Исуса Христа саборна апостолска Црква чиста од зловерних заблуда? Желећи да уплаши патријарха, столпник рече: Господине патријарше, наредимо да се наложи велика ватра у коју ћемо ући и ја и ти, па ко од нас изађе из ватре читав и неповређен, онога је вера права, и за њим онда да пођемо сви. Патријарх одговори столпнику: Требало је да ме послушаш као оца, и да не истражујеш ништа што је изнад наших моћи. Но пошто хоћеш да испробаш ствари које превазилазе силу моје ништавости, то ја, уздајући се у милосрђе свемоћног Сина Божјег, верујем да ће Он то учинити ради спасења душе твоје.

Тада се патријарх обрати присутнима: Нека је благословен Господ! Донесите дрва овамо! – Када донесоше много дрва, патријарх нареди да се пред столпом наложи велика ватра, па онда рече столпнику: Сиђи са стуба, и по предлогу твом уђимо обојица у огањ. – Столпник се зачуди патријарховој великој вери и чврстој нади у Бога, и не хте да сиђе са столпа. Патријарх га онда упита: Ниси ли ти сам предложио то? Ниси ли ти сам изабрао овај начин да опробаш Бога? Зашто сада нећеш да учинимо то – да уђемо у огањ?

После тога патријарх скиде са себе свој омофор, па ставши близу ватре подиже очи своје к небу и помоли се Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже наш, који си благоволео ради спасења нашег истински се оваплотити и родити од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, – покажи нам сада праву веру!

Завршивши молитву, патријарх баци свој омофор усред ватре. Ватра је горела око три сата, и када дрва најзад изгореше, патријарх узе из ватре свој омофор читав и ни најмање неповређен. Видевши све то, столпник се увери да је патријархова вера истинита. Стога се одрече свога зловерја и, проклевши Севера, приђе светој саборној апостолској Цркви, прими из руку свјатјејшег патријарха Јефрема свето причешће Божанских Тајни, и прослави Христа Бога.

Овај велики угодник Божји сатвори и многа друга чудеса. И после мудрог управљања паством, он се престави к Богу,[10] коме верно и истински послужи у све дане свога привременог живота, и уђе у радост Господа свог, и Њега, кога побожно прослављаше на земљи, он сада слави на небу са свима светима, амин.[11]

———————————————
[1] Анастасије I царовао од 491. до 518. године.

[2] Јустин I царовао од 518. до 527. године.

[3] Несторијанство основао Несторије, патријарх цариградски (од 428. до 431. године). Он је учио: Исус Христос није истинити Бог већ само човек, син Јосифа и Марије, само због светости живота удостојен нарочите благодати Божје и спасава нас не својим искупитељским заслугама, него једино учењем и примером. Несторијанство осуђено на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу, 431. године.

[4] Евтихијанство основано цариградским архимандритом Евтихијем. Он је учио: Исус Христос је имао једну природу, и то божанску, а човечанска природа је била потпуно апсорбована божанском. Ова јерес се стога називала и монофизитством (грчка реч μόνος = један, и φυσις = природа). Осуђена на IV Васељенском Сабору у Халкидону 451. год.

[5] Ефрасије патријарховао од 523. до 527. године.

[6] Празнује се 11. јануара.

[7] Његово житије налази се под овим истим датумом.

[8] Јерапољ се налазио у малоазијској области Фригији.

[9] Северијани – јеретици, нешто у измењеном облику држали монофизитску јерес. Ма да су и они признавали у Исусу Христу само једну природу – божанску, ипак су допуштали у њој разна божанска и човечанска својства. Тако, они су тврдили да је тело Христово до васкрсења било као и наше – трулежно. Свој назив ова јерес је добила од имена Севера, патријарха антиохијског (од 512. до 518. год.).

[10] Свети Јефрем се преставио 545. године. Свети Симеон Дивногорац био је божанским откривењем обавештен о његовом престављењу, и видео је његову свету душу где је Анђели узносе на небо, о чему се подробно говори у житију св. Симеона Дивногорца под 24. мајем.

[11] Свети Јефрем се у неким Синаксарима спомиње и 7. марта.