Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

18. ЈУН

1. Свети мученик Леонтије. Био војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, „великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама“. Царски намесник Адријан посла један одред војске, да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!“ Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа“. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године.

2. Преподобни Леонтије прозорљиви. Пореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања, а по смрти из његових моштију потекло је миро.

Леонтије срца лавовскога,
Лавовскога срца и имена,
Он се Бога не постиде свога
Но пред свима Христа исповеди.
Христа Бога, Спаситеља света,
Младост, cнaгу и војводство презре
Рад истине Христа распетога
И од смрти славно васкрслога.
Ласкан, чашћен, слављен и дариван.
Он се Бога не одрече свога,
Шибан, пљуван, струган и распињан.
Он се Бога не одрече свога.
Но што већа мука и поруга
To плам вере већи и светлији,
Царство римско и све адске силе
На њега се беху окомиле.
Ал’ он знаде да сам не бејаше,
Но да Христос уз њега стајаше.
Стуб камени сред гневних трсака,
Стуб пламени сред робова мрака.
Својом вером народе задиви.
Живот даде, да вечито живи.

РАСУЂИВАЊЕ

C коликом пажњом један научник испитује појаве природне, још са већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божје. Ево шта сведочи o дејству Причешћа један од великана духовних. О. Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, онога дана кад је од мене примила Причешће, почела се поправљати. Девојчица на смрти, после Причешћа почела се поправљати, јести, пити и разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила.“ O кад би сваки свештеник c пажњом научника и c љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства св. Причешћа слично О. Јовану!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење момчета кога је ђаво мучећи бацао час у огањ, час у воду (Мат. 17, 14) и то:
1. како Господ запрети ђаволу и момче оздрави,
2. како и мене зли дух баца час у огањ страсти час у воду телесности,
3. како и мене Господ може спасти од падања у огањ и у воду, само ако Mу сe помолим.

БЕСЕДА

о задужењу Бога

Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово. (Приче Сол. 19, 17)

И сиромах који проси и богаташ који даје – обојица задужују Господа, но само под условом да сиромах проси у име Господње и са смирењем, и да богаташ даје у име Господње и са милосрђем. Свако ко прима, треба да зна, да Божје прима; и свако ко даје, треба да зна, да Божје даје. Такво давање има цену, и такво примање има цену. Сви ми наги улазимо у овај свет, и наги излазимо из њега. Сви смо ми просјаци пред Господом, јер ничега немамо, што нисмо од Господа примили. Зато поклањај брату сиромаху, као што је и теби Бог поклонио. Туђе узимаш и своме дајеш, кад милостињу чиниш. Сиромах човек ближи ти је од свега твога имања, као што је и Богу, створитељу људи, сваки човек драгоценији несравњено од свега имања свога. Ако ти је дато богатство, дато ти је на кушање. Да се искуша срце твоје! Да види Бог и све војске небеске, да ли си ти разумео, од кога је твоје богатство и на што ти је оно дато. Благо теби, ако знаш, да је имање твоје од Бога и Божје! Благо теби, ако сиромахе рачунаш у задругаре своје, у чељад своју, и њима делиш од онога што је теби Бог поверио!
О како је неизмерно човекољубље Божје! Гле, све што имаш, припада Богу, па ипак Бог сматра себе дужником твојим, ако ти од Његовог узимаш и сиромасима дајеш, и платиће ти за добро твоје. Каква милост с овом да се равња!

О Господе човекољубиви, отвори ум наш да разумемо тајну Твоје милости, и омекшај срце наше као восак, да као восак гори и светли одблеском неисказиве милости Твоје! Теби слава и хвала вавек. Амин.