Икона Пресвете Богородице Чајничке

15. АВГУСТ

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „ЧАЈНИЧКЕ“ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

У вароши Чајничу у Босни на данашњи дан Успења Пресвете Богородице бива велики црквенонародни сабор и празник пред чудотворном иконом Пресвете Богоматере, званом „Чајничка Красница“, тј. Предивна и Прекрасна (Лепотица), која се у чајничкој цркви Богородичиног Успења налази још из древних времена.

Порекло ове свете и чудотворне иконе Чајничке из светог је града Јерусалима. По народном предању и веровању и она је једна од оних многобројних икона Богоматере што их је урадио сам свети Апостол и Еванђелист Лука. Ова света икона има на предњој својој страни пречасни лик Богородице са Богомладенцем Христом на десној руци, а на задњој страни је лик Св. Јована Крститеља. У Србију је донео ову свету икону свети краљ Српски Урош Милутин[1] и чувао ју је на свом двору као заштитницу светог дома Немањића, а затим је икону положио у свој манастир Бању код Прибоја на реци Лиму, где је дуго времена било седиште епископа Дабарског. У манастиру Бањи била је ова света икона све до времена када су свете мошти Светога Саве од Турака однешене из Милешева,[2] којом приликом је опљачкан и спаљен и манастир Бања. Један побожни сељак српски из Рудог успео је чудом Божјим да спасе свету икону из ватре (због чега је она и данас мало тамна) и да је преко реке Лима пренесе у град Чајниче, где је смештена у Стару чајничку цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице.[3] Икона је у овој цркви стајала око 370 година, па је онда пренета у новоподигнуту велику чајничку цркву са 18 већих и мањих полулоптастих кубета. Ова нова црква освећена је 1863. године и такође је посвећена Успењу Пресвете Богородице.[4] Освећење цркве извршио је Босански митрополит Игњатије.

Побожни народ града Чајнича и околине толико је молитвено и с љубављу поштовао ову чудотворну и прекрасну икону Богоматере, ову своју „Красну“ Помоћницу и Заштитницу, да када је 1868. године обновљен манастир Бања, никако није дозвољавао да се ова светиња однесе из Чајнича. У одбрану свете иконе устали су не само православни Срби, него чак и чајнички муслимани, који такође, као и римокатолици па чак и Јевреји тога краја, поштују и уважавају ову древну хришћанску православну светињу. Из љубави према Пресветој Богоматери и Њеној прекрасној икони стављена је на икону (1868. године) дивна сребрна и позлаћена риза, коју је израдио познати сарајевски кујунџија Ристо Андрић. Он је овај украс с побожношћу радио у свом дому пуне три године.

У новој цркви чајничкој стајала је ова света икона на душевно и телесно спасење многих верујућих, помажући им својом благодаћу. А притицали су јој верни са свих страна, из читаве Босне, Херцеговине, Црне Горе, Санџака и Србије, све док није дошао страшни Други светски рат. Тада су ноћу између 11. и 12. априла 1943. године Италијани запалили у дворишту цркве велике количине експлозива, муниције и бензина, од тога је стара црква сасвим порушена, а нова црква добрим делом оштећена. Приликом страховите експлозије пукао је кров цркве, бакарни покривач на кубетима, неки зидови и кубета, али је чајничка света Красница чудесно остала нетакнута и неповређена, као и раније приликом турског паљења. Чак се ни кандило није угасило које је пред иконом стално горело.

После ове експлозије наишла је одмах такозвана „Врашка дивизија“ злогласних усташа и опљачкала свету цркву. Убијајући невини Српски народ па и безазлену дечицу, они су и цркву напали, обили црквену касу и из ње повадили и однели све драгоцености од злата и сребра, накит и новац. Са иконе су ови безбожни војници и њихови официри скинули и однели неколико већих драгоцених дијаманата. Али, благодаћу Пресвете Богородице, неки православни младићи, жене и деца спасили су свету икону и још неке црквене утвари и књиге. Икона је најпре пренета у једну српску кућу (код побожне жене Милке Спремо), а по одласку споменуте усташке дивизије осам људи пренели су икону у цркву села Стречане у Санџаку, где је прослављен празник Успења Богородице 1943. године и отслужена служба Божја. Један од свештеника предлагао је да се икона пренесе у Београд до свршетка рата, али се побожни народ томе успротивио те је ова светиња остала са својим страдалничким народом. Из села Стречане икона је затим пренета у једну пећину, ради веће сигурности и обезбеђења, да не би била опљачкана и однета. У тој пећини чувана је неко време под стражом, а стражарили су и православни и муслимани. После тога икона је пренета у село Слатину (или Сколиште) код Фоче и смештена у тамошњу цркву, одакле су је чајничани (из страха да је фочани не задрже себи) пренели опет ближе Чајничу, у село Трпиње, у кућу Михаила Поповића, одакле је тајно склоњена у једну пећину, где је и остала до краја рата. У пећини је стално горело кандило и свеће пред иконом, а повремено је наилазио и један свештеник и служио службу Божју, тако да се побожни народ почео ту окупљати у не малом броју. Како је пећина била мала и ниског отвора, у њу је улазило по реду само по неколико људи и то на коленима, поклањали се икони, молили и целивали своју чудотворну Помоћницу, и онда уступали место другима.

Пошто је завршен рат и поправљена најпре стара црква (20. јула 1946. г.), икона је враћена у њу на своје некадашње старо место.[5] Када је пак 1959. године обновљен и на Рођење Мајке Божје освећен нови чајнички храм, икона је пренета у њега и свечано постављена на своје место у лепо украшен сто.

Побожни народ из ближих и даљих крајева с обе стране Дрине долази на поклоњење овој великој православној светињи током целе године, а особито на велике празнике Богоматере: Успење, Рођење, Покров, Ваведење и Благовести, а такође и на велике празнике Господње. Чудотворној икони Богородице Чајничке притичу сви невољни, ожалошћени, болесни душевно и телесно исцрпљени, грешници и покајници, осамљени и напуштени; притичу јој особито у данима тешких личних и свенародних невоља, беда и искушења. И она, чудотворна и дивна Дародаватељка, свима изобилно помаже и све теши, охрабрује верне своје и исцељује. Она је многима ожалошћенима утеха, болеснима исцељење, прогоњенима заштита, сиротима покров и хранитељка, очајницима нада, грешнима покајање и спасење, заблуделима пут и истина, убогима покровитељка и помоћница, а православнима у Босни заштита и одбрана од свих видљивих и невидљивих непријатеља.

Многобројна су њена чуда и добротворства која побожни народ и свештенство из давнина добро зна и памти широм Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. Из захвалности за добијена исцељења и помоћ од свете иконе, народ је дарежљиво окитио Богоматерине груди на икони са скупоценим даровима и украсима, који и данас стоје као сведочанство њеног богатоблагодатног чудотворства. Ми ћемо овде споменути само неколико од многих чуда која су се десила од ове чудотворне иконе Пресвете Владичице.

Имала сам сестру, казује једна побожна жена из Босне,[6] која је рано остала удовица са двоје нејаке деце. Поред тешких материјалних прилика, много бриге и бола задавала јој је и дечија болест. Млађе дете, синчића, од малена су болеле очи. Она га је водила лекарима, али узалуд. Наш рођени брат, који је сестру у њеној сиротињи помагао, позове сестру код себе да би и код тамошњих лекара покушала наћи спаса детету. Али кад ни то не поможе, он је посла у Сарајево специјалистима за очи. Али ни они ништа нису помогли. Једне ноћи моја сестра зачује у сну неки непознати глас, који јој говораше: „Води ти своје дете у Чајниче, пред чудотворну икону Мајке Божје“. Чим се пробудила сестра је овај сан схватила као најозбиљнију заповест. Но како је Чајниче далеко и за пут је било потребно доста трошка, а сестра новаца није имала, она се обрати брату за помоћ. Како ни он у то време није могао да јој помогне, он је посаветова да пут одложи за касније кад ће и он моћи да пође заједно са њом. Сестра Међутим није имала стрпљења да чека, него се одлучи да од црквене општине замоли зајам, мада ни сама није знала како ће га вратити. Црквена општина јој изађе у сусрет, и она са децом крене теретним колима у Чајниче, где после четири дана пута стигне уочи празника Покрова Пресвете Богородице, таман кад је започињало вечерње. То вече и сутрадан она се топло и усрдно молила пред иконом Пресвете Богоматере, и њена је молитва била услишена: дете јој је оздравило од болести очију и она се сва радосна вратила кући, благодарећи и прослављајући Пресвету Владичицу и Њену чесну чудотворну икону.

Мој покојни отац, пише исти Јефа Трифковић, био је свештеник. Кад се разболео и осетио да ће умрети, дозове своју сестру која је становала у нашем комшилуку, те јој рекне да сав накит којим се китила наша мајка пренесе својој кући (рачунао је да ће код ње бити безбедније, а и знао је да се мајка после његове смрти неће више китити). Том приликом он одреди шта од тога накита коме детету треба да припадне. Међу тим накитом биле су и његове службовне сребрне павте за појас, којим се он при служењу свете литургије опасивао. Ове павте он одреди да се оставе мојој Млађој сестри Перси, коју је он од свих нас шесторо деце највише волео, ваљда зато што је вазда била слабуњава. Али таман кад је она била дорасла да може да се кити, једне ноћи се у сну страшно преплаши и од тога часа мало скрену с памети. Истина, била је мирна, а њена болест највише се испољавала у томе што би је на махове спопадао неки безразложни смех. Доводили смо јој лекара, али узалуд. Болест је тако трајала неколико недеља. Једнога дана наша се тетка осами, и радећи у тишини ручни рад, њој се придрема. Наједном она зачује неки глас који јој вели да службовне павте покојног оца намени за Персино здравље и пошаље пред чудотворну икону Мајке Божје у Чајниче. Она се тог часа тргне и одмах одлучи да тако и учини. Узме павте, донесе нашој кући и предложи мајци да их намене за Персино здравље и пошаљу у Чајниче. Мајка на то одмах пристане. Њих две тада узму па обнесу павте око Персине главе и одмах их пошаљу где су и намениле. Павте нису биле стигле ни на пола пута до Чајнича, а Перси се у глави разбистрило, и она потпуно оздрави као да никад није била болесна. После тога живела је Перса још 35 година, и за то се време удала и родила троје деце. Болест јој се никада више није повратила. Наша тетка била је убеђена да је и требало тако, да павте, у којима је свештеник служио свету литургију, опет буду у цркви, а не да служе као девојачки накит.

Следеће чудо испричао је сам стари чајнички прота ставрофор Јован Јовановић, који је чајничкој Светињи служио преко педесет година, а записао је то чудо пред њим самим прота Мргуд Косорић из Горажда.[7] „Давно је то било, негде на почетку овог 20 века и то у првим данима моје свештеничке службе. Било је то на празник Пресвете Мајке Богородице на Успење, то јест када се у највећем броју у чајничком храму верни окупљају. Тројица нас свештеника је тога дана служило.

После богослужења, мени је као најмлађем свештенику запало да многима читам молитве за здравље. У тренутку кад се спремах да изађем из цркве, би ми приведен један дечак од око 12 година, а његови родитељи приводећи га рекоше ми да су из Рогатице, да су Јевреји, и да их је велика невоља довела овом светом храму. Наиме: овај им је синчић од пре годину дана изненада онемео. Рекоше ми да су га водили лекарима, и у Сарајево и чак у Беч, и да је све било узалуд. Још ми рекоше да дечак добро чује и све разуме што се од њега тражи.

Оно што сам чинио многим другима, учиних и њему: приведох га пред Чудотворну Икону и прочитах му молитву за оздрављење. Након прочитане молитве, између многих присутних лица потражих очима дечакове родитеље, те угледавши их како кољенопреклоно, по прописима своје вере, узносе молитве к Богу, узех за ручицу дечака и водећи га родитељима упитах га (ни сам не знам зашто то учиних): „Одкада си престао говорити?“ Како се у том тренутку већ приближисмо дечаковим родитељима, и ја и дечакови родитељи и многи други који се нађоше у нашој близини чусмо ове дечакове речи: „По мраку, код Ракитнице…“ Док ми још те јасно изговорене из уста дечакових речи одзвањаху у ушима, због радосних узвика његове мајке, због уздрхталих загрљаја и оца и сина и мајке, њихових суза радосница и често изговараних речи: Ох, Боже, Боже … хвала … осана!, ја се од чуда осетих као изгубљеним, збуњеним, и тако не дочух до краја све оне речи које дечак изговори, казујући ми шта га је уплашило по мраку код реке Ракитнице.

Дванаест година после тога чудесног исцељења, то јест године 1914, за време рата који је Аустроугарска водила против Србије и Црне Горе, одведени смо са неколицином грађана из Чајнича као таоци на железничку пругу између Устипраче и Дуба, и то под претњом да ако би ма са чије стране нешто омело проход возова (тада је превлачена аустријска војска и ратни материјал ка Вишеграду), да ћемо ми као таоци бити први стрељани. Чувала нас је стража. Осим што смо били у великој бризи и страху и притом изложени разним злостављањима, били смо још и гладни и жедни. Тако проведосмо два дана. Трећег дана изненадно нам приђе једно војно лице (по чину каплар) и обрати се мени лично питањем: „Велечасни, јесте ли ви из Чајнича?“ Кад му потврдих да јесам, саже главу моме лицу и тихо и љубазно ми прошапута: „Не бојте се, ја сам онај дечак, ако се сећате, који је некад занемео и у вашем храму проговорио … Сад ћу се вратити“. По повратку он нам донесе довољно хлеба и још неке хране и све нас таоце окрепи. Увече, одведе нас на Устипрачу, смести нас у једну собу, и за све време нашег таоштва, скривајући да то не буде упадљиво, указиваше нам велику пажњу или боље рећи милосрђе. И сад жалим што га више никад у животу не видех. Овакви случајеви надахњивали су и црквене песнике, па су славили и опевали Пресвету Мајку Богородицу и Њено свето житије и чудеса, и говорили: Тамо где хоће Бог, побеђује се поредак природе!“.

Блаженопочивши свети владика Жички Николај написао је следећу Молитву пред иконом Мајке Божје Чајничке:

„Пресвета Богородице, Дародарилице, спаси нас.

Тебе славимо, Дародарилицу, која си чудесима многим прославила Сина Својега и Себе, Дјево Богомати; освети нас славом Твојом неизреченом, Дародарилице, и спаси душе наше.

Чајниче се радује Теби, Богорадована, као драгоценој ризници небеских дарова; обдари и нас милошћу Својом, Дародарилице, и испроси нам благодат Духа Светога што истином просвећује и освећује душе наше.

Дарове дарујеш свакоме ко име Твоје са вером и надом спомиње, и свакоме ко се пред ликом Твојим чудотворним моли: слепима вид, раслабљенима снагу, бездетним потомство, тужнима утеху, покајним очишћење. Стога Те у љубави прослављамо, Дародарилице, и под Твоју заштиту душе наше стављамо.

Небеска славо и Чајничка похвало, радује се! Из Твога девичког тела засијала је Радост свему свету; нека и из Твоје чудесне Иконе сија радост свима нама, који се Теби вазда радујемо и из дубине душе кличемо: Радуј се, Зоро нашега спасења! Радуј се, Дародарилице, обрадуј све нас сваким добрим даром. Амин“.

———————————-
[1] Владао Српским земљама од 1282. до 1321. године; његов свети спомен слави се 30. октобра.

[2] Овај догађај десио се 1594. године; о томе видети опширније под 27. априлом.

[3] Ова чајничка црква, у којој је тада служио један јеромонах из манастира Милешева, заиста је врло стара. У њој постоји древна рукописна књига Пролог, која садржи кратка Житија Светих, и на чијим корицама стоји запис из 1492. године у коме се спомиње ова црква Успења као већ одавно постојећа. (в. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 373).

[4] Црква је грађена за време свештеника Танасије из породице Комадиновића, из које су непрекидно били свештеници током 300 година, а градио ју је неимар Петар Тодоровић из Велеса са својим мајсторима. који су је затим украсили и дивним иконостасом у резбарији и светим иконама и осталим украсима.

[5] То су учинили свештеници: прота Јован Јовановић, парох Чајничке цркве преко 50 година, и прота Мргуд Косорић из Горажда.

[6] Ово и следеће чудо записао је Јефа Трифковић у „Мисионару“ за новембар н децембар 1938. године, стр. 305 и 336.

[7] Објављено у „Мисионару“ број 1 за 1937. годину, стр. 16-19.