Овде је некад боравио Владика Артемије

ПУТОПИС: ШТРПЦЕ – ПРИЗРЕН – ГРАЧАНИЦА

Карте су бачене на сто, тако да незбуњена догађајима у СПЦ који нас просто бомбардују, решим да ипак својим очима видим како сада ствари функционишу на Косову и Метохији. Јер, поверовах у потпуности Владики Артемију када је у једном интервјуу подсетио да је чувар Вере народ. А бити чувар Вере није само част него и велика обавеза, о којој ће свако од нас свакако одговарати у свој час.

Знам да улазим на окупирану територију тако што ми одмах нестаје сигнал за мобилни телефон. Промичу села у мраку и варошице бљештаво осветљене. Оно што ми привлачи пажњу су шиптарске насеобине где у читавом низу нових зграда светли тек понеки прозор. Кућа много, али народа, изгледа, нема. Подсећа ме то на огромно насеље на једном од јерусалимских брда, на коме сабласно празне стоје десетине нових, никад усељених, јеврејских вишеспратница. Тек да се „заузме простор“.

Путеви релативно добри, равница, да бисмо по све лошијем путу схватили да улазимо у србску Жупу. Све исто као лане. Путници полако излазе на неким невидљиво одређеним местима. Оно што импресионира је затвореност и смирена љубазност свих, и путника и возача, нешто што је за рођене Београђане чудо невиђено. Прави мелем за некога ко сам, и ретко путује на овај начин. Посебно кад се стигне у Штрпце, где сви знају ред вожње и стајалишта, иако нису обележенa, бар не видљиво за неког „новог у граду“. До мотела – пар минута, уз љубазно упутство на коју страну кренути у мрак.

А кад је дан свануо, све је као на длану – снег на Шари, нагрижени пут, река затрпана флашама, љубазни успутни поздрави. И коначно – „катакомба“, циљ овог путовања.

Кућа, наизглед обична, али већ од капије срце се „јавља“. После десетина Светих Литургија у Шишатовцу, у Љуљацима, на Космету у време Владике од Бога потврђеног, а не од људи наметнутог – стижем на своју прву катакомбну Литургију.

На самој капији се спонтано прекрстим, као да улазим у манастирску порту. На улазу у кућу – исто. Али главни утисак стиже уласком у малу импровизовану капелу. Као да улазим у цркву. Не зато што знам, него зато што осећам да ту јесте Црква. Литургија блиска, у малом простору, помало мистична, као некад у манастиру Светих Архангела код Призрена, одакле су оци и протерани, али у који су се увек враћали. Јер када су им Aрнаути спалили манастир, а КФОР их (као) спашавао, они нису одустали. Захваљујући њиховој вери, истрајности, спремности на подвиг, и труду и вери верног народа, манастир је поново заживео. А онда су им припремили ново прогонство „наши“, овог пута добро смишљеним латинским лукавством оних, који су и име Српске Православне Цркве потом избрисали из назива Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. У том лукавству је видљив „ватикански рукопис“, који је очито припремљен још док су потоњи администратори ЕРП јурили по Космету помажући народу уз неизоставно будно око камера. И гле чуда, онда се ти снимци и приче одједном пласирају тако као да канонски Епископ рашко-призренски г. Артемије није помагао народу, није подигао десетине цркава и манастира, као да није устројио неколико народних кухиња, нити населио преко 100 монаха, чувара Православља и Светосавља, на Земљу Светог Кнеза Лазара, остајући уз свој народ у најтежим тренуцима новије историје. Дежурне камере тада нису биле намењене и резултатима његових двадесетогодишњих подвига на крвавом срцу Србије. Нека ми Господ опрости, али да су у питању били неки други родољуби, а не потоњи администратори, ја бих поверовала да ту нису умешани папски пипци, без обзира на камере и муслиманске мантре које су изговарали на освештавању србских цркава. Јер нисам видела снимке њиховог труда у њиховим епархијама, које су такође бомбардоване. Овако умирујем себе да то није сумња са моје стране, него стражење на које смо сви позвани, и које се показало оправдано због дела по којима смо их прошле године познали.

У сваком случају, сада сам са „Архангелским“ игуманом и монасима поново на Литургији, захвална Господу што није дозволио да оваква благодат остане далеко од народа. Јер благодат је несумњива, чак се интензивније осећа него у некадашњим условима, када се Литургија служила опасана жицом. Кад није баш било јасно да ли та жица штити манастир и монахе или их контролише. Ова капела је очигледно уређена са љубављу, иако су иконе оштећене, а улази се поред самог олтара. Услови су импровизовани, а ни једног момента не губите осећај да сте у цркви, у „правој“ капели. Чак је интензитет молитве јачи, као да сте уроњени у неку посебну благодат, „опкољени“ тихим смиреним појањем. Невероватно и непоновљиво. Имала сам порив да се одселим тамо где ће ми катакомбна литургија бити свакодневни духовни доживљај. Ту се јасно спознаје милост Божија, да оне који му служе душом и срцем, и онако како је Он сам благоизволео да од нас захтева, никада неће оставити.

Овога сам се сетила по повратку у Београд. Како се поново суочити у некој локалној цркви са помињањем оног, „првог међу (не)једнакима“ на католичким донаторским списковима, коме су римокатолици ближњи а прогони брата свог православног или се моли са богоубицама? Посебно што ни на самом почетку његовог службовања, пре него што је открио своје лукаво лице, никад нисам осетила ни трун благодати у његовој близини. Грешна сам, знам. Али како онда овако грешна осећам толику благодат на Литургијама прогнаних?!

Да утисак није случајан, потврдило се у наредна три дана. У импровизованим условима, за које нека би Господ погледао брата и сестру који су то омогућили, Црква је жива. Народ долази у малом броју, како сазнајем већином због страха за посао и под притиском локалног свештенства, које бирајући „свет“ иде за викарним епископом – прељубником, кога су поставили људи, одричући се законитог епископа кога је Господ потврдио на много начина. Притом измишљају свакојаке лажи покушавајући да њега и његове монахе срамоте и поново прогнају. На крају ми их је некако жао, јер је и њима јасно да им народ баш и не верује, видећи монахе у труду и молитви, скоро не излазећи из своје „катакомбе“, и знајући их из времена заједничког страдања.

Сада коначно упознајем и људе о којима су монаси у манастиру Светих Архангела са великом љубављу говорили још пре прогонства. Сећам се добро речи манастирског гостопримца о. Јована да је манастир после паљења 2004. г. обновљен јер је народ помагао не само материјално, него и тако што су пре подне на послу радили, а поподне манастир градили. Људи хероји. Бранитељи Вере. И сада су ту они који су због своје Вере већ пострадали остајући без посла, они које од Вере не одступају, не мислећи о цени, знајући да ће свакоме рачун стићи тек на Страшном Суду, они који узвраћају за љубав и подршку монаха и Владике Артемија у најтежим тренуцима суровог живота који су на Космету провели, и о коме крваве детаље више ни безбожна западна сила не крије. И некако верујем да ће између Вере и 20 евра добијених пред камерама, правилно и душеспасавајуће одабрати још многи од њих. Свесни смо сви да они тамо од „државе“ немају подршку. Јер фразе и бомбастични предизборни наслови никога нису нахранили, а већ је свима јасно да сви ти политикантски душебрижници служе истим газдама. Бране „крвавог лекара“ Кушнера због два скенера који и не раде, када „хумани“ донатори искључе струју. Воде издајничке разговоре са онима који им после искључе и телефоне. Издају свој народ и Веру ко зна због чега? А не мисле о томе да главни Суд није у Хагу нити у Стразбуру.

Овде је заиста најбољи део Србства, веран Богу и својим прецима. Они које нису интересовале сеобе за бољим (овоземаљским) животом. Они који и нама у „Србији без покрајина“ држе главу изнад воде. Јер док је њих тамо биће и нас овде, мада ми један Србин у Грачаници рече – па ви тамо боље браните Космет него ми овде, мислећи на Владику и његово мало стадо.

И зато их Господ није оставио ни заборавио. Није им душе препустио папољупцима, пацифистима и екуменистима који припремају пут да им дође сотонин слуга из Рима, да ПЉУНЕ на Србију и да је ЗГАЗИ својом смрдљивом „непогрешивом“ ногом. Ако му Бог то дозволи, биће то само због наших грехова и маловерја! А ипак, много је знакова да су Срби Богу опет „омиљели“, да је молитве и Праве Вере у Срба много више него што су ватикански слинавци мислили, па сад полако умирују ситуацију изјавама да можда још није време да папа дође. Папа можда и неће доћи, али Господ ће доћи! О томе сви да мислимо! А кад Он дође, хоће ли затећи Србију Светог Саве усмрђену јеретичким задахом?! Цркве без иконостаса али са присутним фратрима на богослужењима? Народ који мисли да је урадио „све што је могао“, а није ни почео да чита Свето Јеванђеље, о Откривењу је тек нешто начуо, прича о молитви а не моли се, дозвољава да се они који су одани Вери Правој прогоне и срамоте?! Који понекад оде на „представу“ уместо на Свету Литургију. Који се држи поретка људског, а не Божијег, следујући за епископима који псују и бију на литургијама, чине безакоња, гаје коње и (своју) децу, моле се са јеретицима и богоубицама, да би почели на крају и са Христом себе бедне да пореде. Који предадоше цркве и манастире на Космету у европску културну баштину, а драму направише због лимене цркве на ветрометини, постављене вероватно управо због тога – од „бранитеља“ направити мученика коме ни поређење са Св. Петром цетињским није довољно, него до самог Господа добаци својим квалитетима, не помињући притом никада реч „православни“ и „србски“ у својим беседама. Просто виртуозно избегавши да помене србски језик чак и говорећи о језику у ЦГ за који изрече да није црногорски!

O tempora, o mores! А тек Призрен! Оно мало Срба које државна телевизија понекад слика у одређеним пригодама (да би их онда потпуно заборавила као незанимљиву вест), препуштено је себи. Али ни њих није Господ заборавио, па их понекад посете монаси из манастира Светих Архангела, сада у егзилу, али увек у бризи за своје ближње, иако те посете нису без ризика по ове Божије посленике.

И на крају – Грачаница. Насеље живо, све је у покрету. Манастир – пуст. Само монахиња која продаје свеће и иконе, а и она као да нас радије не би видела. У порти ружна слика – бели метални контејнер и чувар, КПС-а ваљда. Чува оно што му није важно. Друга монахиња ме пита да ли знам да је „овде некад боравио владика Артемије“. Кажем да знам и да сам зато и навратила. У продавници купујем две његове књиге, чудећи се да их још продају. Али изгледа – пара је пара, а и да се магацин испразни. Питам за сестринство и сазнајем да су на мукама за паре. Игуманија по цео дан „јури паре“, јер мора да плати ложаче. Сетим се Љуљака, Лежимира, монаха у Штрпцу, па питам зар монахиње не ложе саме? Каже, па оне неће ни судове да перу, а не да ложе. А три ложача по 300 евра месечно, па ти види. Не стигох да питам зар им не даје „епископ“, или он даје највише по 20 евра и то само кад камере снимају?

Онда се удобним комбијем, уз љубазну помоћ девојке из продавнице, и после заједничког ручка, упутих кући. Из Србије у окупацији – у Србију у банкроту сваке врсте.

Хаџи Светлана

{phocagallery view=category|categoryid=248}