Архимандрит Симеон: Два примера – Митрополит и прељубник

ПРОГОН ЦРКВЕ УЧВРШЋУЈЕ НЕОДЛУЧНЕ У ВЕРИ 

Страст прељубе – погубила светог Јована Крститеља

Страст прељубе – и данас убира данак

У условима прогона у којима Црква живи данас у Епархији рашко-призренској, верници се окупљају – упркос претњама, уценама, застрашивањима, која долазе од стране свештеника оданих прељубочинцу који је насилно запосео трон Епархије – у приватним домовима где служе клирици Епископа рашко-призренског.

Схизофрено стање, заправо раскол, који је својим безаконим и анти-канонским деловањем произвео Синод на челу са Патријархом Иринејем, на овај начин само се продубљује. Слабашне наде да ће ова група смоћи снаге у себи да се поврати са стрмоглавог пута који води у понор, и да заустави даље цепање Цркве, нестале су.

Пут пропасти којим су кренули вуче их својим вртоглавим и „заносним“ дубинама све даље и даље. Њихов је крај познат.

Црква ће у гоњењима, у катакомбама, у претњама, у застрашивањима, наставити да живи, као и толико пута до сада у својој историји. Неће је то ослабити – напротив! Прогон је увек јачао Цркву, увек је давао нову снагу Хришћанима, увек је „брусио“ скупоцени драги камен Вере, чинећи га још вреднијим и скупоценијим – увек је још више учвршћивао стабилне, надахњивао неодлучне, призивао оне који су изван. И увек је Црква из прогона излазила још јача, блиставија, прослављенија. У памћењу Цркве времена прогона остала су уписана као доба изливања посебне благодати Божије, као периоди у којима су се најпотпуније испуњавале Новозаветне речи упућене онима који су Христови – „јер вама је даровaно за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“ (Фил. 1, 29).

А зар би и могло бити другачије, зар је могуће бити Христов и следити га, а не ходати путем страдања? Први је пример и узор томе сам Подвигоположник и Првоначалник Вере наше – Христос. Јер он не проживе време свога живота у телу – у слави, части, уживању, угледу, поштовању, него напротив, у труду, у гоњењу, у вређању, да би га завршио осуђен на смрт и предан од стране Архијереја да умре на крсту.

Али, не морамо ићи даље, пред нама је свети Пророк Јован, Претеча и Крститељ Господњи, који живот свој проведе у пустињи, угађајући Богу, у посту, труду и молитви, и који би посечен заповешћу безаконог Ирода, на захтев прељубнице Иродијаде. Безаконик посече онога који испуњаваше Закон, неправедник убија праведника, и онога који је највећи између рођених од жена.

Да ли је Бог погрешио што је допустио да праведник пострада од руке безаконика? Црква од тада прославља спомен светога Јована, а његови џелати од тада се помињу само као пример кога се гнушамо и кога са одвраћањем наводимо.

На примеру прељубнице Иродијаде јасно је оцртано како се понаша прељубник према онима који га изобличавају. Она је бестидно тражила на тањиру главу Јована Крститеља, зато што ју је изобличавао за њено безакоње. Она је парадигма и пример каква је унутрашњост душе прељубника, какво је његово духовно стање, и каквим је мислима и жељама он задојен, вребајући само прилику за њихово испуњење.

И ако је такав случај у погледу телесне прељубе, колико је све то израженије када је у питању духовна прељуба! Када знамо да је душа претежнија од тела, и да су духовни закони јачи и моћнији од телесних, колико ће више прељубника у духовном смислу пећи његово безакоње, и са колико већом ревношћу ће се он трудити да уништи и уклони (па и из овог живота) оне који га изобличавају за прељубу коју чини. Нема сумње, неупоредиво више!

Отуда се може и схватити манија са којом онај који је извршио велики духовни злочин, који је јавни прељубник – узурпиравши невесту и трон свога оца(!), који се таквим безакоњем дичи и поноси, и уз то жели да буде хваљен и цењен за прељубу коју чини, и да чак наметне свој морални кодекс свима као образац понашања, који треба и други да следе (јер ће само тако, јадник, нада се, моћи да ублажи страшни бол савести која га изобличава; ако буде што више оних који су као и он – сматраће да и није тако страшно то што чини; отуда и примери толиких јеромонаха и монаха, као и свештеника, на територији Епархије рашко-призренске данас, који се саображавају томе вуку у овчијој кожи, труде се да га подражавају и да га следе, јер се само тако и може „наредовати“ код њега; и јер виде, уз то, да је он тако „напредовао“, па се одважују и труде да буду као и он; при чему наравно на вернике и на њихово згражавање таквим понашањем, не обраћају пажњу), са којом он гони све оне који га изобличавају, и који му говоре „не можеш ти њу имати“ (тј. Епархију рашко-призренску) (в. Мк 6, 18).

И не треба сумњати да ће их гонити, и до истребљења, и да ће његова манија бивати све већа и ужаснија. И да ће присиљавати многе да буду као и он, представљајући себе као образац доброте, смирености, љубави…

Експертско спиновање јавности

Један сличан, добро припремљен, изрежиран и осмишљен сценарио одиграва се ових дана пред нашим очима. И наизглед олакшава неподношљиви терет прељубнику који је засео на трон Епархије рашко-призренске – терет који му је немилосрдни господар натоварио на плећа, јер му се добровољно ставио у послушност. Није сам; има и других, сличних, а при томе уживају почасти и купају се у угледу. Зашто не бити као и они; пут је пробитачан, награде су примамљиве. Цена – права ситница! Улоге су подељене, актери су искусни.

Ових дана пред нама тече представа. Главни јунак, велика жртва „неправде“, убог и незаштићен – познати свима Митрополит са Цетиња. Медији су се сложно (случајно ли?) „нашли на услузи“.

„Гоне ме као Христа“ – вапије (патетично) Митрополит са страница жуте штампе у Србији; „ја говорим језиком љубави(!)“ – поручује из издања разних таблоида; „одморио бих се у затвору“ – додаје, стварајући око себе ауру жртве, којој ето спремају чак и затвор; итд, итсл.

Митрополит са Цетиња – немилосрдни прогонитељ Епископа рашко-призренског, бескрупулозни нарушитељ свештених Канона и освештаног поретка Цркве, спреман у сваком моменту да изрекне неистину, и да је брани, неумољиви прогонитељ монаштва из Епархије рашко-призренске… поручује нам са страница таблоида – да он „говори језиком љубави“!

Ко ће му још веровати! После толико неистина које је изрекао – како би изманипулисао, често и јавно мњење, и како би постигао своје циљеве (којих ли интересних група – да ли само Европске Експертске Групе, пред којом је обећао да је „чврсто уверен у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције“, те да ће стога „уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта“; или и неких других, конспиративнијих, опаснијих, нама за сада непознатих, које се можда још увек успешно држе ван очију јавности), сада не преза да изјављује и да поручује српском народу у лице како он – „говори језиком љубави“!

Али љубав и лаж, г-не Митрополите са Цетиња, не иду заједно! Они немају ништа заједничко! Напротив! Како ћете нас уверити да сада говорите истину, тврдећи да „говорите језиком љубави“, када Ваша дела и Ваше речи, много пута до сада, сведоче управо супротно.

Љубав је, уосталом, својство Бога, а лаж својство ђавола. Логос Божији учи све нас да је отац лажи сам ђаво. Не могу из једног извора тећи слатка и слана вода! Могу ли онда из једних уста излазити речи љубави и речи лажи? Из уста која су толико пута, без зазора и скрупула, изговарала неистине (о потписима, треба ли овде говорити?).

Да ли ће се јавити сада неки Џомић да даде „правно тумачење“? Очекујемо! Нема сумње да има листова који ће га радо угостити.

Тако се, Митрополите, не служи Христу! Коме онда Ви служите?

Да ли је све ово са Вашим „прогоном као Христа“ само спиновање јавности (и то не само српске; потребно је ту слику пласирати и другим помесним црквама – Грчкој, Руској, итд)?

И приказивати себе као борца за Косово и Метохију, после толиких чињења којa су ишлa у прилог издвајању Косова и Метохије из Србије – како се то назива, г-не Митрополите? Да ли спиновање, или још некако другачије?

Али и све представе и све претњe, којe су слабијe од паукове мреже, не могу никога уплашити, уколико стоји на путу Истине и Правде, и живи за њих. Напротив, биће им само мотив и подстицај да се безакоњу, и онима који су се ставили у службу врховном Безаконику, врховном бесу, још смелије супротставе.

Архимандрит Симеон