Архим. Симеон: Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон (I)

РОМФЕА – ЈУНИ 2010.[1]

„Ој кукавно Српство угашено,
Зла надживех твоја сваколика,
А с најгорим хоћу да се борим!“
Његош

У грчкој јавности недавно се појавио (15. јуна) интервју Епископа Атанасија Јевтића дат црквеној агенцији Ромфеа (www.romfea.gr).

На тај интервју били смо принуђени да одговоримо, истине ради и објективности ради, с обзиром да исти врви од неистина, контрадикторности, извртања чињеница, клевета итд, на начин који је већ својствен, толико карактеристичан и препознатљив за поменутог Епископа, као и због чињенице да се претходно (18. фебруара 2010) на агенцији Ромфеа такође појавио текст сличног карактера, тадашњег Администратора Епархије рашко-призренске Атанасија Јевтића.

Наш одговор објављен је од стране поменуте агенције Ромфеа у два дела (26. јуна и 2. јула), први део под називом „О мом Старцу и Епископу Артемију“, и други део „Оптужбе против мене“.

С обзиром да је наведени одговор, објављен у два дела на агенцији Ромфеа, преведен на српски језик и припремљен за објављивање у српској јавности, сматрамо потребним да пре публиковања учинимо неколико напомена.

ИНТЕРВЈУ АТАНАСИЈА ЈЕВТИЋА

Наведени интервју изазвао је не мало изненађење, па и згражавање, у грчкој црквеној јавности, због језика који је користио Епископ Атанасије (потпуно непримереног црквеном лицу, а поготову епископском достојанству, које је тиме несумњиво унижено и изложено подсмеху; условно речено, коришћени начин изражавања могао би се окарактерисати као „језик улице“), као и због синтаксе, која је била у потпуном нереду[2]. Овај аспект је много израженији и видљивији у грчком језику, него у данашњем српском, због присутне диглосије.

Превод интервјуа Епископа Атанасија Јевтића објављен је на српском језику 6. јула (види у прилогу пдф) на сајту Епархије рашко-призренске, који ради са благословом Администратора Амфилохија Радовића.

Међутим, текст који је на сајту Епархије рашко-призренске представљен као интервју Епископа Атанасија Јевтића објављен од стране агенције Ромфеа 15. јуна 2010, у великој мери се разликује од интервјуа који је заиста публикован 15. јуна на интернет страници www.romfea.gr!

Стога смо сматрали за потребно да читалачкој публици најпре пружимо на увид превод оригиналног текста интервјуа објављеног од стране агенције Ромфеа 15. јуна (види пдф), јер су одговори, који ће уследити, писани имајући у виду тај аутентични текст, а не фалисификат који је на сајту Епархије рашко-призренске представљен као оригинал.

Због чега је Епископ Атанасије Јевтић прибегао оваквом маневру (и због чега је Администратор Епархије рашко-призренске Митрополит Амфилохије Радовић благословио такав наступ, трудећи се да ауторитетом Епархије „покрије/прикрије“ овакав чин), представљајући кривотворени текст као оригинал, запитаће се вероватно неко. Но, није наша надлежност да дајемо одговоре на таква питања; једино што можемо приметити јесте чињеница да такав потез у суштини не излази из оквира утврђеног и препознатљивог деловања Епископа Атанасија Јевтића, толико карактеристично испољеног током администрирања Епархијом рашко-призренском (и увек „покриваног/прикриваног“ благословом синодалних Епископа), и настављеног, бесумње, и након одласка са тог положаја.

Измене, међутим, нису вршене у читавом тексту оригиналног интервјуа, него само у једном његовом делу, тј. у делу у којем А. Јевтић говори о уклањању Епископа Артемија са катедре рашко-призренских Епископа и, наравно, неизбежно, о мојој маленкости. Тај део заузима и највећи простор интервјуа, и стиче се утисак да је управо због порука које су упућене грчкој јавности поводом односне теме, требало начинити поменути интервју (као што је и вишедневна посета Светој Гори, коју је управо тих дана обављао Еп. А. Јевтић обилазећи познате светогорске манастире и свуда ширећи исту причу, очигледно имала за циљ да „отвори очи“ Светогорцима и наметне им „наочаре“ кроз које треба да посматрају случај Епископа Артемија[3]; наравно да Оци Светогорци нису допустили да буду обманути овако безобзирном пропагандом, спровођеном од стране Тријумвирата, те да нису исказали спремност да подрже њихова многобројна безакоњa учињена у случају уклањања Епископа рашко-призренског Артемија[4]).

Сходно томе, измене су вршене у питањима 3-9 оригиналног интервјуа (од укупно 10), која се односе на случај Епископа Артемија (и архим. Симеона); у измењеном тексту објављеном на сајту Епархије рашко-призренске, тај измењени део обухваћен је питањима 3-7 (с обзиром да је у кривотвореном тексту промењен и број питања, тј. смањен са 10 на 8).

У тексту који доносимо, одговори на питања 1, 2 и 10 нису мењани, с обзиром да су аутентично пренети на сајту Епархије рашко-призренске, јер се не дотичу спорног случаја анти-канонског уклањања Епископа рашко-призренског Артемија са катедре, и свих даљих анти-канонских радњи које су уследиле, а чији су изумитељи и главни носиоци већ познати Тријумвират – Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић.

У инкриминисаном, дакле, измењеном делу интервјуа (који обухвата питања 3-9 оригиналног текста, тј. 3-7 фалсификованог текста), значајно је увећан обим одговора на постављена питања, тј. за више од 1/3 у односу на аутентични текст (у односу на око 1.500 речи оригиналног текста, текст који је на сајту Епархије рашко-призренске „подметнут“ као оригинални садржи око 2.500 речи).

Посебно је занимљиво, и важно, обратити пажњу на фусноту бр. 2 на четвртој страни (која, иначе, уопште не постоји у оригиналном тексту), са већ познатим и препознатљивим изразима Еп. Атанасија Јевтића (конвулзивни монах, несрећни човек, мегаломанске лажи, антицрквени сајтови, секта Артемијеваца…) и неизбежним ударом на г-ђу Косару Гавриловић и њена писања, где поменути Епископ каже дословно следеће: „Ко има иоле памети, и савести људске и хришћанске, зна како су се часно и витешки – српски, косовсаки, православно – борили Атанасије и Амфилохије да помогну своме народу у свим српским Земљама и Крајевима, па и на Косову, нарочито 1999-2001. и 2004. г, када Симеона Виловског није било на Косову, и када су, за једно са Патријархом Павлом, и наравно Владиком Артемијем…“ (у цитату смо задржали аутентични правопис АЈ).

Изгледа нису довољне (претеране) похвале, које пљуште са свих страна[5], да задовоље незаситу жељу за славом, него је Преосвећени А. Јевтић приморан сам себе да хвали, и истиче своју „част“, своје „витештво“, своју „борбу” за Косово…! Зашто, оправдано се намеће питање, зар други не виде те његове врлине, те мора он сам да их „телали“ и износи на „тржницу“, како би их људи „купили“? Изгледа да је, по мишљењу А. Јевтића, управо тако: онај ко то не види, нема „иоле памети“, а такође ни „савести људске и хришћанске“… (вокабулар и стил карактеристичан за Преосвећеног Јевтића!).

Али, видимо да и то није довољно. Пример, присуство и појава Епископа Артемија неиздрживо пече и наноси бол – зато га је потребно, и његове напоре, дела, труд, маргинализовати, ниподаштавати, избрисати, те стога на лествици бораца за Косово постоји јасна градација: први је свакако „Атанасије“, одмах до њега је „Амфилохије“, Патријарх Павле је некако доспео до трећег места, да би се тек негде на крају набрајања (на „одличном“ четвртом месту) нашао и „Владика Артемије“ (стицајем ли околности, или Божијом вољом, канонски и законити, једини, Епископ рашко-призренски).

Међутим, и ту није крај, и то није довољно – за Епископа Артемија, осим тога, не сме се рећи ништа добро и позитивно. Уколико се неко усуди да каже нешто у прилог Епископа Артемија, онда су то „лажови“, који се служе „демонским лажима и клеветама“ – дакле, сагласно бившем херцеговачком, о Епископу Артемију добро говоре само „демони“, и они који преносе њихове „лажи и клевете“!

Аферим, Владико!

Осим многобројних додатака у поменутом делу интервјуа (питања 3-9), којима се углавном износе нове увреде и удари на личност Епископа Артемија и Архим. Симеона, у верзији објављеној на сајту Епархије рашко-призренске извршене су и исправке грубих неистина, за које је очигледно било допуштено и пожељно да буду изречене и сервиране грчкој јавности (по мишљењу Преосвећеног Атанасија), која се налазила у потпуном незнању што се тиче неких, српској јавности иначе познатих, података, али, када је тај исти интервју пренет у Србији, тада је требало приљежно извршити исправке грубих неистина и клевета.

Такав је случај, рецимо, са изјавом да је Симеон поднео тужбу против АЈ и „двојице адвоката“, док у српској верзији читамо „двојице новинара“, или пак тврдња да се „Артемије сада налази на Косову, јер Јерархија не жели да оде из своје области“ (верзија објављена у Грчкој), док је у српској верзији АЈ ту тврдњу преиначио у следећу: „Артемије борави углавном у Београду, али још увек долази на Косово. Јерархија не жели да он остане тамо, већ мора да оде из ове Епархије…“ (Епископ Артемије је, иначе, још 6. јуна, дакле 10-ак дана пре интервјуа, био коначно напустио Косово и Метохију, и то је чињеница коју је знао не само Епископ Атанасије, него и целокупна српска јавност, која је о томе била исцрпно обавештена преко свих медија).

Можда је због изношења тако грубих неистина, хаотичног и испретураног представљања чињеница о догађајима који су презентовани, чиме се очигледно желело довести у заблуду грчку јавност, а Епископа Артемија приказати у сасвим негативном светлу, достојног сваке осуде (коме је чак учињена милост тиме што је само уклоњен са управе, а није уз то и рашчињен!), уз то и скандалозног, саблажњивог језика, тј. начина изражавања (који најмање приличи епископском достојанству, и који, с друге стране, у преводу на српски језик нити може бити адекватно пренет, нити схваћен, управо због структурне разлике између данашњег српског и јелинског језика), прошло релативно доста дана (20-ак) до објављивања поменутог интервјуа на сајту Епархије рашко-призренске у преводу на српски.

Ову чињеницу треба посматрати кроз призму заиста завидне ажурности сајта Епархије рашко-призренске у праћењу свих активности Администратора, а посебно оних којима се нападају, унижавају, вређају, извргавају подсмеху и руглу личности Епископа Артемија, свакако Архим. Симеона, као и свих оних који су на било који начин јавно пружили подршку или изразили симпатију Епископу Артемију и његовој борби, ставовима, изјавама, поступцима…

У случају, међутим, интервјуа датог агенцији Ромфеа, изгледало је као да он неће уопште бити пренет на српски језик од стране информативне службе Епархије рашко-призренске (управо због разлога толико очигледних, претходно наведених).

Након, међутим, објављивања нашег одговора, преко исте агенције Ромфеа, на интервју Преосвећеног Атанасија, чиме је указано и разобличено (у извесној мери, колико је то било могуће у оквирима ограниченог текста) чиме се све служи дотични, а заправо поменути Тријумвират, у свом походу уклањања оних који стоје на путу њихових интереса, постало је јасно да ће ти одговори бити свакако пренети на српски језик, уз превод и инкриминисаног интервјуа, који сам по себи, више него било шта друго, компромитује како саму личност Епископа Атанасија Јевтића, тако и читав подухват предузет од стране поменуте Тројке.

Нема сумње да је и само појављивање одговора било сасвим неочекивано, с обзиром на праксу која је владала у Србији, тј. на вишемесечну потпуну блокаду медија у Србији за све што је требало пренети у прилог Епископу Артемију (и Архим. Симеону), постигнуту уз потпуну сагласност црквене и државне „врхушке“, уз непосредно и егзекуторско реаговање, од стране поменуте Тројке, на било који глас који би се промолио и појавио у јавности у знак подршке Епископу Артемију (којему је уз то било прећено и запрећено, од стране исте те Тројке, да не даје изјаве за јавност, јер ће тиме само погоршати свој положај!).

Та блокада медија и даље траје[6]. Са једне стране, медији су и даље „програмирани“ да објављују униформисане вести, унижавајући и компромитујући личности Епископа Артемија, Архим. Симеона, монаха који су напустили Епархију пред терором и безакоњем које тамо влада, и свих других који би се усудили да јавно пруже подршку и стану на страну Епископа Артемија (очигледан је пример томе случај г-на Зорана Чворовића, доцента Правног факултета у Крагујевцу[7]), понављајући небројено пута исте ствари, неистине, клевете, инсинуације, конструкције (спремане и „куване“ у познатој и провереној „кухињи“, од стране од искусних „мајстора“), како би јавност довели у заблуду и обманули обичног човека, неупућеног, о страшним малверзацијама и безакоњима у лицу Епископа Артемија и његових сарадника, као и монаха Епархије рашко-призренске који су остали верни[8] своме Оцу и Духовнику[9], о њиховом нечасним радњама и подлим намерама, о катастрофичним последицама њиховог живота и рада у Епархији рашко-призренској, о криминалном лику који карактерише појединe од њих, итд, итсл.

Са друге стране ти исти медији нас истовремено и ревносно извештавају о тобожњој праведности и исправности прогонитеља, о каноничности и законитости њихових поступака, о добрим намерама и чистим и искреним циљевима, о добрим резултатима њиховога рада, о борби за националне интересе (док је свима већ јасно да о томе не може бити ни речи, напротив) – и о свему доброме и врлинском што им недостаје, чега су се одрекли и против чега се боре, а што им се приписује, и у фуриозној пропагандној кампањи осликава један непостојећи лик.

Са друге стране, медији су затворени и скоро неприступачни за све што би имала да искаже, изјави, објасни друга страна, вршећи још једном покушај да се истина закопа што дубље у земљу, како не би никада изашла на површину и видела светлост дана, са вером и надом да ће „лаж небројено пута понављана бити прихваћена као истина“, те да ће се тако зацарити на престолу и владати неометано.

Уз све то свакако се није очекивало да ће један Симеон, у страној држави, гоњен од стране државних и црквених „моћника“ из Србије (који телефонирају, ургирају, шаљу званичне дописе у институције, препуне неистина и клевета, не жале труда ни времена да пишу саопштења-памфлете којима ће доводити у заблуду и обмањивати јавност, да о томе говоре где год и кад стигну, „у време и невреме“, итд), немилосрдно, уз примену свих анти-канонских и против-правних средстава, како би се постигло онемогућавање било каквог његовог деловања, речи, изражавање мишљења и ставова (супротних ставовима Тријумвирата, и њихових трабаната, често и државној врхушки), а заправо смештање у затвор, на дужи рок[10], и кроз потпуну компромитацију његове личности у јавности, и сваког угледа, успети да подигне свој глас, пробије се до званичних медијских агенција, и упути одговор на вешто вођену кампању сплетки и интрига.

У Србији је Тријумвират преко „својих“ медија Преса и Блица (угледних ли!?) могао у свако доба да пласира све што је желео, уз херметичну њихову затвореност за све што би ишло у прилог друге стране, и потпуну подршку званичне медијске „машинерије“; у Грчкој је, међутим, важио принцип – да се чује глас и друге стране[11].

Овако покренут монтирани процес пред Вишим Судом у Београду, са несувислом оптужбом, без постојања било каквих елемената који би подржали наведене кривице, није довео у заблуду судијe Ареопага – Врховног Суда Грчке. Суштински неодрживим се показао Захтев за изручење упућен од стране Владе Мирка Цветковића, који је потписала министарка правде(!) Снежана Маловић, уз постојање мноштвa процедуралних и формално-правних пропуста и недостатака који су пратили наведени Захтев[12].

И Ареопаг – Врховни Суд Грчке у својој одлуци недвосмислено се изразио да „не треба да се изврши изручење траженога јер постоје озбиљни разлози за то, јер је захтев за изручење, са образложењем да је извршио кривично дело против имовине, поднет да би се погоршао положај траженога због његових верских и националних убеђења, на такав начин и у толикој мери да у случају изручења поднесе флагрантно кршење свога права на праведно суђење у држави која га тражи“.

Такође, додаје Ареопаг, „наведеним оптужбама против траженога и захтевањем његовог изручења, како би се затим подвргнуо истражном поступку под условима који су изложени у Решењу-Налогу за одређивање притвора Ki.br 1161/01 Истражног судије Вишег Суда у Београду, жели се довођење траженога у неповољан положај, како би се постигло спречавање јавног реаговања траженога и изражавање његових супротних ставова, који иначе одражавају ставове разрешеног Епископа рашко-призренског Артемија, у теолошким питањима, као и у погледу литургијског живота, такође у питањима која се односе на заштиту Срба у подручју Косова, као и у темама обнове и заштите српских православних цркава и манастира као дела културног наслеђа Српског народа у истој области, и његово супротстављање иницијативама албанских власти на Косову које се тичу спровођења међународних програма за обнову и рестаурацију православних хришћанских споменика, који су уништени током Погрома 2004. године“.

Врховни Суд Грчке – Ареопаг изразио је своје мишљење и о повезаности оптужби које су изнете како од стране црквених власти тако и од државних. Ареопаг је заправо уочио да постоји паралелни прогон од стране две институције – светог Синода СПЦ и Вишег Суда у Београду. Чињеница да је државни орган прихватио потпуно акритично кривичну пријаву члана Синода говори о томе да постоји спрега, тј. да обе институције имају исти циљ – прогон на политичкој и верској основи.

Уз многобројне, дакле, измене у тексту интервјуа, језичког карактера (које су у значајној мери „уприличиле“ оно што је изречено) са једне стране, као и мноштво садржинских измена у самом тексту (промене онога што је изречено и додавања онога што није изречено), текст је објављен на сајту www.eparhija-prizren.com 6. јула 2010.

Архим. Симеон

Напомена:

Одговор Архимандрита Симеона на интервју г-на Атанасија Јевтића биће објављен наредних дана.
Оба текста првобитно су објављена од стране грчке агенције Ромфеа.

Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон II
Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон III
Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон IV

————————————————————————–
[1] Текст настао септембра 2010.

[2] Треба приметити да је за постојање и живот грчког језика карактеристична појава диглосије – функционално разграничена употреба два језика, књижевног и народног. Диглосија карактерише живот Византијске, тј. Ромејске, Империје и у својој бити је рефлекс хришћанског поимања света, „поделе универзума на сакрално и профано“. Сакрални текстови пишу се тзв. књижевним језиком, који је превасходно резервисан за сферу духовности, док је за текстове из профане сфере дозвољена употреба народног језика. Разлике између ова два језика су пре свега на плану синтаксе и лексике, а затим и у сфери морфологије, тако да се један од њих осећа као „виши“, оплемењен, отменији и ученији, а други као „нижи“, народски и једноставнији.

Диглосија је била карактеристична и за идентитет српског националног бића у дугом периоду његове историје, и јасно је приметна још од најстарије епохе српске писмености. Ова средњовековна српска диглосија имала је за свој узор византијску диглосију, мотивисану својеврсном језичком идеологијом, у чијој бити је хришћанско моделовање света. Ситуација диглосије одликује српску писменост све до Вукове реформе, којом се брише овај феномен преузет из престижне византијске културе, која је Словенима била образац.

Имајући у виду вишевековно наслеђе српског националног бића, којом и данашње генерације неумитно живе, независно од тога колико су свесне свог историјског постојања, апсурдно и бесмислено одјекују покличи и прокламовани циљеви актуелне власти – „Европа нема алтернативу!“ (а још чудније одзвањају изјаве „врха“ СПЦ о потреби уласка у ЕУ и о благодетима које нас тада чекају!), имајући притом у виду Европу Брисела и бирократске владавине из једног центра. Шта заједничко имају потомци Светога Саве и вишевековни баштиници Православне цивилизације, са потомцима Карла Великог!?

[3] Веома је уочљиво да Еп. АЈ прогонећи и клевећући Епископа Артемија и његово монаштво често за њих користи израз „парасинагога“! Тако, на пример, у свом памфлету „Криво (=неправославно) схватање Цркве и спасења у теорији и пракси епископа Артемија и групе монаха, његових ученика“ (јул 2010), чак четири пута употребљава тај свој (омиљени?) израз!

Врло је интересантно упоредити случај прогона Епископа Артемија са гоњењем светог Григорија Паламе у 14. веку. Тада је јеретик Варлам, веома учени, иначе, монах, који је уживао велики углед у Цариграду, како код самога цара, високих државних чиновника, и виших слојева византијске аристократије, тако и код Патријарха и црквених власти (био је игуман манастира Спаситеља, као и предавач теологије), својим знањем, усменом речју, софизмима и писаним текстовима, започео жесток прогон светог Григорија, ширећи неистине и клевете о њему и његовим следбеницима, монасима, пре свега у византијској престоници – Цариграду. Многе је успео да обмане својом речитошћу, својом вештином, тако да је чак скоро читав Цариград окренуо против светог Григорија Паламе.

Григорије Акиндин (њихов заједнички пријатељ, који се касније отворено сврстао на страну Варлаама) сведочи за Варлаама да је „цео град (Константинопољ) обилазио и пролазио и узбуњивао великаше у правцу остварење свога циља, лицемерисао и ширио гласине да Палама заправо ствара парасинагоге на Светој Гори и у Солуну…“ (види Γρηγόριος Ακίνδυνος, Λόγος προς τον μακαριώτατον πατριάρχην κύρ Ιωάννην και την περί αυτόν σύνοδον…, у Т. Успенски, Синодик у недељу Православља, Одеса, 1893).

Исту методологију примењивали су гонитељи светог Јована Златоустог (4-5. век), светог Григорија Паламе (14. век), светог Теодора Студита (8-9. век), и многих других Отаца Цркве, исту методологију примењују и данас гонитељи Епископа Артемија. Нема много разлике у методологији, начинима, разлика је само у бруталности – она варира од случаја до случаја. И приметно је да са развојем и ширењем гоњења, када се циљ не може постићи другим средствима, јача и бруталност. Увек се насиље и примена силе остварује у сарадњи са световним властима, које у својим рукама имају органе силе – војску, полицију… Под утицајем и на наговор црквених власти, световни владари стављали су оружане снаге у службу црквених великодостојника, са циљем прогона и неутралисања, уклањања оних који су били означени „за одстрел“. То се и данас понавља. Зашто, како је то објашњиво? Да ли зато што им је исти отац, учитељ и надахњивач (в. Јн 8, 44)?

[4] Карактеристичан је пример Игумана светогорског манастира Симонопетра оца Јелисеја, чија је недавна посета СПЦ и Епархији рашко-призренској, коју је учинио са делом манастирског братства, покушана да буде приказана, од стране „режимских“ црквених медија које контролише поменута Тројка, као подршка њиховој акцији – која из темеља разрушава црквени живот у Епархији рашко-призренској, док у стварности такву подршку нису добили, напротив, јасно им је стављено до знања да морају престати са безакоњима и вратити канонски поредак у СПЦ, тј. вратити пре свега Епископа рашко-призренског Артемија на трон.

[5] Погледати неумерену, непримерену, чак и неукусну (а изнад свега, заправо, неистиниту), похвалу, исписану њему у част на сајту Епархије рашко-призренске – „један од најугледнијих живих православних теолога у свету“!!! (o tempora, o mores!) – https://www.eparhija-prizren.com/sr/mediji/spc-info-pismo-episkopa-atanasija-jevtica-grckom-internet-portalu-romfea-od-14-jula-2010

[6] Један скорији пример – оркестрирани медијски наступ приликом недавног објављивања вести о подизању оптужнице против Предрага Суботичког и Архим. Симеона, чиме је поново оживљена харанга (иницирана и храњена од стране Тријумвирата) започета у фебруару 2010. и приљежно одржавана током наредних месеци, фатално, међутим, угрожена одлуком Врховног Суда Грчке (Ареопага), који је показао целој српској и међународној јавности сву бесмисленост и острашћеност оптужби које су изношене, и тужитеља који су их фабриковали. Крајње је индикативнa и наивно симптоматичнa чињеница да је Oптужница, која је од стране Вишег Јавног Тужилаштва у Београду подигнута 16. августа, а затим већ 18. августа из Тужилаштва директно достављена медијима, да би 19. августа медији о томе могли несметано извештавати, ни тада а ни наредних дана није достављена оптуженима, Архимандриту Симеону и г-ну Предрагу Суботичком, који су за њу превасходно заинтересовани, и заправо, неупоредиво више од било којих новинара, па и јавности у Србији. Оптужница је г-ну Суботичком, који се налази у затвору у Београду, као и моме адвокату г-ну Тапушковићу, достављена тек након месец дана (17. септембра), иако је законска обавеза судских органа да примерак Оптужнице буде достављен оптуженоме који се налази у притвору (дакле и непосредно доступан Судству) у року од 24 часа! Флагрантно је кршење законских права оптужених од стране режимских институција Бориса Тадића, са једне стране, као и очигледна медијска манипулација, имајући у виду изванредну корелацију медијских кућа и државних институција, са друге стране. И ова чињеница еклатантно сведочи да се ради o политичком процесу, те да смо ми жртве политичког и верског прогона (без обзира колико болно било објављивање те истине господи Буловићу, Јевтићу итд), односно да у позадини прогона стоје политички разлози и наша верска убеђења, што је тако јасно и недвосмислено у својој Одлуци изразио и Врховни Суд Грчке.

Ту истину такође потврђује и чињеница да су сви наводи Оптужнице (који су заправо само преписани из Kривичне пријаве, тј. Налога за покретање истраге) већ оборени сведочењима кључних сведока током истражног поступка (међу којима је био и сведок оптужбе свештеник Мирослав Чолаковић), те да од толико помпезно, и са обличјем највећe озбиљности, рекламиранe њихове (читај: Тријумвирата) „грађевине“, тј. конструкције о проневери у висини од 350.000 евра, „није остао ни камен на камену који се није разметнуо“ (в. Мт. 24, 1-2). При томе треба имати у виду и податак да је сироти викар Теодосије Шибалић ревносно и неуморно, недељама и месецима, не жалећи труда и времена, обилазио све познате и непознате, све могуће и немогуће, везе и познанства, молећи, обећавајући, ласкајући, не би ли пронашао неки податак, неки доказ о малверзацијама, злоупотребама, неправилностима у раду и пословању Предрага Суботичког и Архим. Симеона (обављаног наравно по благослову Епископа Артемија), сматрајући ли сплеткарење и интриге пробитачним за напредак у духовном животу (или не марећи за то?). И не успе да пронађе ништа и достави својим менторима, који очигледно полагаху у њега велике наде, иако је звао и свештенство у време и невреме, и оно са Косова и Метохије, и оно које благовремено напусти Косово и Метохију и пређе у Београд, и другде.
Шта је са толико рекламираном злоупотребом новца из хуманитарних фондова, тј. са украденим новцем из фонда за гладне (како су то волели да представљају и понављају неуморно посленици овога процеса), могло би се додати, где су докази о томе, где пријаве, где судски процеси? Наравно да одговоре на та питања нећемо никада добити (нити их очекујемо), они имају своје „методе“ рада (који их воде сигурној кончини).

Ту фигурира и појава несретне попадије Светлане Стевић из Звечана, именоване од стране Епископа Артемија за организацију народних кухиња на Косову и Метохији, чији је рад са новцем за народне кухиње био подвргнут контроли од стране Епархијске управе, током јануара 2010, и подаци до којих се дошло нису били нимало охрабрујући, напротив. Процес контроле рада и предузимања потребних мера према одговорнима прекинут је насилним преузимањем управе над Епархијом рашко-призренском од стране именованог Администратора, а поменута Стевићка је неометано продужила своје деловање.

Чему онда подизање Оптужнице и њено толико помпезно рекламирање? Па потребно је моралним покретачима читавог процеса, јер је неприхватљиво за њих да се сада (и у Србији) покаже како је процес монтиран и лажан (као што се већ показало у Грчкој), још је рано за то (још је „посао“ далеко од завршетка), такође потребно је и као контратег одлуци Врховног Суда Грчке, који је недавно у потпуности разобличио карактер деловања црквеног „врха“ и надлежних државних органа у Србији, показујући сву тоталитарност, недемократичност, неправедност, острашћеност, као и чврсту спрегу ова два пола моћи у процесу спровођења верског и политичког прогона над Епископом Артемијем и његовим сарадницима.

[7] Тако је у Епархији рашко-призренској започео немилосрдни прогон вероучитеља који су били „блиски“ са Епископом Артемијем и Архим. Симеоном; они неминовно остају без посла, често и само са једним образложењем – били су на страни Епископа Артемија, нису на време прешли на „другу“ страну, итд.

[8] И нису се окренули ономе који је дошао, јер тај „не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом месту“; нису му се окренули јер је туђин, и „за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца“. Ово је, наравно, Еванђелска истина, изражена речима Христовим, које преноси његов, такође, верни ученик и Апостол Јован (в. Јн. 10, 1-5).

И још наставља Христос, поручујући и упозоравајући нас да „лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти“, да се због тога морамо пазити, те да „најамник … коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце … и вук разграби овце и распуди их“. Наравно да Христос овде говори о словесним овцама и словесном стаду, тј. о људима, и наравно да, нажалост, већ видимо како се ове речи („вук разграби овце и распуди их“) у потпуности испуњавају пред нашим очима, чак и у том смислу што је неколико монаха Епархије рашко-призренске претходних дана и недеља већ напустило монашки позив и вратило се у свет, те се тако, опет нажалост, испуњавају (да ли пророчке) речи једне Игуманије (изречене члановима Тријумвирата, о монасима Епархије рашко-призренске): „Из разочарења једни ће отићи у свет – други можда оженити – а трећи и себи живот одузети. Све ћете их носити на души“. Због тога овце и следују свога пастира, и „глас његов слушају“, и где год да пастир крене „овце иду за њим, јер познају глас његов“ (Јн. 10, 1-13).

Уз већ претходно речено, треба додати и следеће – останак одређеног броја монаха и монахиња у Епархији рашко-призренској и након прогона Епископа Артемија, никако не значи да сви они деле ставове и мишљења оних који су неканонски заузели трон канонског Епископа рашко-призренског Артемија, да су „окренули лице“ од свога Оца и Духовника (јер само једнога оца могу имати, иако би неки хтели да узурпирају и ту онтолошки непроменљиву институцију, и безочно се нуде за такву улогу!), те да су заволели узурпаторе и да им се у срцу радују. Ту чињеницу сведочи и продужетак одласка монаха и монахиња из Епархије рашко-призренске, из разних манастира, и несумњиво је да ће се тај тренд наставити. Јер одлука о напуштању свога дома није лака, и често је праћена спремношћу да се покуша наставак живота у новим околностима, али је код многих неминовна, и поспешивана насртајем новога духа у Епархији, који најмање заједничког има са Оним, за чије се ученике издају.

Наравно да међу новим управитељима има оних који не маре за ту чињеницу (или којима је можда то чак и циљ?), али са друге стране има и оних који су, у својој минијатурној самоспознаји, запањени новим сазнањем – да има много монаха и монахиња који се окрећу и беже од њихове (умишљене) духовне величине, од њиховог „духовништва“ и „монахољубља“, које су тобоже стекли након неколико година боравка на месту Настојатеља велике царске Лавре (постављени на то место од стране Епископа рашко-призренског др Артемија), и којима су сматрали и проповедали себе за спасиоце монаштва у Епархији рашко-призренској – од лакомислености, непромишљености, површности, незанања итд, у духовном и монашком животу, самога Епископа рашко-призренског Артемија.

Свакако да постојање одређеног броја монаха и монахиња који су се у потпуности сродили са новим „управитељима“ представља изузетак, који само потврђује претходно наведено правило.

[9] Ствар се може посматрати и са друге стране – како би се у сличној ситуацији понашали чланови Тријумвирата – тј. да неко почне да им упада у Епархију, да врбује њихову паству, да говори против њих, а да промовише себе као способнијег, паметнијег, умешнијег, и да тражи да словесне овце крену за њим, а окрену се од свога дотадашњег пастира!? Мислимо да је одговор сасвим јасан, и може се очитати и из начина управљања Епархијом бачком (где, сагласно многим, и писаним, сведочанствима, постоји страховлада) и Митрополијом црногорско-приморском (где је такође незамисливо да неко, без последица, подигне глас против пастира ове Митрополије).

[10] Потпуно се јасно оцртава, данас, седам месеци након започињања удара („пуча“) на Епархију рашко-призренску, што заправо представља удар на устројство и светоотачко-канонски поредак СПЦ [са циљем ли њеног слабљења, растакања, па и нестајања са историјске сцене као Православне Цркве, а претварања у једну Унијатску заједницу? о томе најјасније и најверодостојније сведоче недавне изјаве Патријарха српског Иринеја у Бечу пред угледницима папистичке фондације Pro Oriente и високим папистичким прелатима, који су са нескривеним ентузијазмом и одобравањем прихватили наступе и изјаве Патријарха Иринеја – не из другог разлога, него само зато што те изјаве у потпуности иду у прилог остварењу вишевековног сна римских Папа – потчињавању Православних под власт римске Тијарe! исто важи и за недавне изјаве учесника Мешовите Богословске Комисије за Дијалог између Православних и Римокатолика, која је заседала такође у Бечу у периоду 17-24. септембра о.г, непосредно након посете Патријарха српског Иринеја Бечу, и чији представници су, од стране Православних, (испред СПЦ у раду Комисије учествовали су Епископ бачки Иринеј Буловић и браничевски Игњатије Мидић), давали изјаве о предстојећем уједињењу Православних и Римокатолика у једну „Цркву“, чија историјска „глава јесте Епископ Рима“! да ли, такође, и са циљем рашчлањивања СПЦ на поједине „етничке“, тј. такозване „државне“ Цркве – као што је Косовска Православна Црква, чије стварање је већ започето (са препознатљивим протагонистима), затим Црногорска Православна Црква, Хрватска Православна Црква…?], да је један од темељних, почетних циљева „акције“ био – ставити Симеона у затвор, и тако му онемогућити свако деловање, сваку јавну реч, и сваки контакт и сарадњу са Епископом рашко-призренским г. Артемијем.

Да би се тај циљ постигао направљена је прилично једноставна, али ефикасна, методологија – поднети Кривичну пријаву државним органима против Симеона, са измишљеним, непостојећим кривицама, а остало је ствар режима и његових институција. Свети Синод је спремно извршио потребне радње, а свој потпис на лажну Кривичну пријаву радо је ставио Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и егзарх Пећког трона, Амфилохије. Очигледно да је присуство и деловање Архим. Симеона било велика (непремостива?) препрека и сметња у остваривању зацртаних планова, иначе се према њему не би предузимале тако драконске мере, базиране на очигледним неистинама, тј. не би се Тријумвират упустио у толико опсежну акцију (уз учешће већег броја Епископа, који су сложно и систематично радили на томе), засновану на отвореним и безочни неистинама, јавно изрицаним и пласираним, да за то није било заиста горуће и преке потребе. Речит доказ томе је и стављање у притвор г-на Предрага Суботичког, вредног прегаоца Епархије рашко-призренске, пожртвованог радника на очувању Српства на Косову и Метохији, оданог сарадника Епископа рашко-призренског Артемија, који није жалио себе када је требало радити за добробит Цркве у Епархији рашко-призренској, и који је због тога доживео да и против њега буде поднета Кривична пријава са лажним подацима и поведен монтиран судски процес.

[11] Карактеристично је да је грчки свештеник Јован Никопулос (студирао на Теолошком факултету у Београду и имао за професоре, између осталих, АЈ, Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића), који је на свом сајту www.nikopoulos.blogspot.com 22. јула 2010. започео превод, у наставцима, већ наведеног памфлета АЈ Криво (=неправославно) схватање Цркве и спасења…, (претходно је био објавио већ неколико текстова истога аутора, које је писац упутио грчкој Агенцији Ромфеа током јуна и јула 2010) прекинуо објављивање превода закључно са четвртим наставком (објављеним 24. августа), не окончавши превод до краја (да ли је разлог томе што су поменути текстови почели да служе за „увесељавање” и исмевање у грчкој црквеној јавности, како због садржаја – мноштва неистина, лако проверљивих, и клевета, најразноврснијих и најнемогућијих оптужби, тако и због самога начина изражавања, што је изазвало скандал и открило право лице поменуте Тројке, не знамо; али су карактеристични многобројни коментари које су изазвали поменути текстови, од којих један указује да Тројка има више „лица“ – једно за Грчку, друго за Србију, треће за екуменистичке скупове, итд, те да према потреби користи свако од њих). Доста је заинтересованих у Грчкој који би желели да стекну увид у целину поменутог памфлета (нада је да ће свештеник Јован Никопулос окончати свој значајан труд), такође се са нестрпљењем и заинтересованошћу ишчекују и нови „радови“ АЈ и г-дина Иринеја Буловића, који су већ објављивали своје текстове у Грчкој поводом прогона Епископа Артемија и наше маленкости, како би пружили нове, увек драгоцене, елементе, који ће потпуније осветлити читав случај.

[12] Г-дин АЈ, на свој већ добро познати и проверени начин, образложио је ослобађајућу пресуду Ареопага следећим речима: „Он је, иначе, сад ослобођен на суду у Грчкој, благодарећи – опет и много пута, нажалост – лажном сведочењу епископа Артемија“ (види његово писмо од 14. јула 2010. грчком интернет-порталу Ромфеа на сајту www.spc.rs; стекао би се утисак да он сматра како га „ништа не кошта“ да даје такве изјаве).

До ког степена „окамењености срца“ треба стићи да би се давале овакве изјаве!? Изјаве, које немају ништа заједничког са архипастирским позивом и црквеном свешћу (па и са људским достојанством?), које најмање приличе једном пастиру (а поготово Архипастиру!?), које немају ниједну додирну тачку са истином, нити са Истином! Шта очекивати надаље од онога који само говори неистину, који плете интриге, сплетке, који се служи лукавством (и тиме као да признаje за оца истога кога и Јудеји – Јн, 8, 44)?

Али, и Патријарх Српски није каснио са изјавом о ослобађајућој пресуди Ареопага; ни његова изјава не заостаје много, нажалост, за изјавом г-динa АЈ. Он је, каже, очекивао такву пресуду, „али се ипак надао да ће бити другачија“ (надао се, дакле, да ће успети да смести Симеона у затвор, без иједног доказа и кривице, на основу лажне оптужбе и монтираног процеса; заиста племените, „хришћанске“, достојне Патријарашког достојанства, наде)!

Није се устручавао Његова Светост да дода да је вероватно „у питању нека интервенција“ (види www.pressonline.rs од 14. јула 2010)!
Уколико је, као што логично произилази, мислио на интервенцију коју је Симеон извршио у смислу притиска на судије Врховног Суда Грчке – то је заиста срамна изјава, тиме је безазорно oклеветаo грчко Судство и њихов Врховни Суд – Ареопаг (можда је очекивао да ће грчки Ареопаг реаговати на њихову Кривичну пријаву на исти начин као што је реаговао Тадићев режим преко свога судства и полиције, на челу са министром полиције?). Са друге стране, није непозната чињеницa да су вршени велики притисци да се обави изручење Архим. Симеона Србији. Наведени коментар Патријарха Српског, уосталом, изазвао је неверицу и згражавање у грчкој јавности.