Свети великомученик Јевстатије Плакида

20. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА

ЕВСТАТИЈА ПЛАКИДЕ,

његове супруге ТЕОПИСТИЈЕ и деце му: АГАПИЈА и ТЕОПИСТА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

 

У време цара Трајана[1] живљаше у Риму војвода по имену Плакида, човек високог и знаменитог рода, веома богат, и у рату толико храбар да само име његово изазиваше страх код непријатеља. Још за време ратовања римског цара Тита у Јудејској земљи[2] Плакида беше веома истакнут војсковођа римоки и у свима биткама одликоваше се неустрашивом храброшћу.

По вери Плакида беше идолопоклоник, али у своме животу чињаше много добрих, хришћанских дела: гладне је хранио, наге одевао, угрожене помагао, многе окова и тамнице ослобађао. Он се више радовао када је коме невољнику указивао помоћ, него ли својим славним победама над непријатељима. Као некада Корнилије кога спомињу Дела Апостолска (Д. А. 10, 1-48), Плакида беше савршен у свима добрим делима, само не имађаше свете вере у Господа нашег Исуса Христа, без које су добра дела мртва (ср. Јак. 2, 17). Плакида имађаше супругу, исто тако добродетељну као и он сам, и са њом роди два сина. И беше Плакида са женом својом веома добар и милостив према свима; само њему недостајаше то што није познавао јединог истинитог Бога, кога не знајући почитоваше добрим делима својим. Но човекољубиви Господ који жели да се сви спасу и не иревиђа оне који чине добро: него Му је у сваком народу мио онај који се боји Бога и твори правду (Д. А. 10, 35), не превиде и овог добродетељног мужа, и не остави га да погине у тами идолопоклоничке заблуде, већ му показа пут спасења на следећи начин.

Једном Плакида, по обичају свом, изиђе са слугама својим у лов. Откривши стадо јелена, он распореди коњанике и удари у потеру за јеленима. Ускоро он примети највећег јелена у целом стаду, појури за њим, и јелен се одвоји од стада, а одвоји се и Плакида од својих војника са малом дружином јурећи за јеленом. Сапутници Плакидини убрзо малаксаше и изосташе далеко иза њега. А Плакида, имајући врло јаког и веома брзог коња, настави сам гонити јелена све док оваЈ не истрча на једну високу стену и заустави се на њој. Плакида дојаха до подножја стене, и посматрајући јелена размишљаше на који би га начин уловио. А л и свеблаги Бог, који разним средствима приводи људе опасењу и чудесним судбама изводи на пут истине, улови самог ловца, јавивши се Плакиди као некада апостолу Павлу. Јер док Плакида стајаше и дуго посматраше јелена, њему се јави Господ Христос на следећи начин: веома светао крст показа се међу роговима јелена, и на крсту виде подобије тела распетог за нас Господа Исуса Христа. И док се Плакида чуђаше овом необичном виђењу, њему дође глас с неба који говораше: „Зашто ме гониш, Плакидо?“ И упоредо са овим Божанственим гласом Плакиду спопаде страх, и он паде с коња и лежаше на земљи као мртав. Но једва дошавши себи, Плакида упита: Ко си Ти, Господе, који говориш мени? – Господ му рече: „Ја сам Исус Христос, Бог, који се ради спасења људи оваплотих, добровољно претрпех страдања и крсну смрт, и кога ти, не знајући, поштујеш. Твоја добра дела и многе милостиње изиђоше преда ме, и ја зажелех да те спасем. И ево ти се јавих, да те уловим у моје познање и присајединим верним слугама мојим; јер ја нећу да човек који твори праведна дела погине у мрежама ђавољим“.

Уставши са земље и више не видећи никога пред собом, Плакида рече: Сада верујем, Господе, да си Ти Бог неба и земље, и Творац свих твари; стога се Теби Јединоме поклањам, и другога Бога осим Тебе одсада нећу да знам. Молим Те, Господе, научи ме шта да радим. – И дође му глас који говораше: „Иди свештенику хришћанском, прими од њега крштење, и оп ће те научити путу спасења“.

Чувши то Плакида се испуни радости и умилења, па павши на земљу са сузама поклони се Господу који му се јавио. И секираше се што досад, не знајући истину, није знао Бога истинога; али се у исто време и радоваше духом што се удостоји такве благодати која га приведе познању истине и упути на прави пут. Усевши на коња он се весела срца врати к својим сапутницима, не причајући никоме шта се догодило.

А када се из лова врати дому свом, Плакида изазва своју жену и насамо јој исприча све што виде и чу. Жена му пак са своје стране каза ово: Прошле ноћи чух где ми неко говори ове речи: „Ти, твој муж и твоји синови сутра ћете доћи к мени и познаћете мене, Исуса Христа, истинитог Бога, који дајем спасење онима који ме љубе“. Стога немојмо одлагати, већ брзо извршујмо што нам је наређено.

Када паде ноћ, Плакида посла да потраже где живи хришћански свештеник. Дознавши где му је дом, Плакида узе са собом жену, децу и неке од верних слугу својих, и отиде к свештенику коме беше име Јован. Дошавши к њему они му подробно испричаше све о јављењу Господа, и мољаху да их крсти. Саслушавши их, свештеник прослави Бога који и из незнабожаца сабира људе угодне Њему, па научивши их светој вери каза им све заповести Господње. Потом сатвори молитву и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. И на светом крштењу дата им бише имена: Плакиди – Евстатије, супрузи његовој – Теопистија, а синовима њиховим: Агапије и Теопист. После крштења свештеник их причести Божанственим Тајнама, па их отпусти с миром, рекавши им: Бог који вас просвети светлошћу познања Свог и призва у наслеђе вечнога живота, нека је увек с вама! А када се у оном животу удостојите сладосног гледања лица Божија, помените и мене, вашег духовног оца.

Тако препорођени светим крштењем, они се вратише у свој дом, препуни неисказане радости: јер благодат Божија озари њихове душе и испуни њихова срца таким блаженством, да им се чинило да су на небу а не на земљи.

Сутрадан Евстатије уседе на коња, узе са собом неколико слугу, па крену, тобож у лов, на оно место где му се јави Господ, да Му тамо узнесе благодарност за Његове неисказане дарове. Стигавши на то место он разасла слуге да траже дивљачи. Сам пак, сишавши с коња, паде лицем на земљу и с плачем се мољаше и благодараше Бога за Његову неизрециву милост што благоволи просветити светлошћу вере њега и дом његов. У овој молитви он предаваше себе Господу своме, поверавајући себе потпуно Његовој благој и савршеној вољи, да Он по Својој доброти уређује све односно њега на корист, како Сам зна и хоће. И доби ту Евстатије откривење о напастима и невољама који га имају снаћи, јер он чу Господа који му говораше: Евстатије, ваља да на делу покажеш твоју веру, тврду наду и усрдну љубав према мени. А све се то познаје не у привременом богатству и сујетном благостању, него у сиромаштву и у напастима. Стога теби, као другом Јову, предстоји да претрпиш многе невоље и искусиш многе несреће, да би се ти, прекаљен као злато у огњу, показао достојан мене и примио венац из мојих руку. – На то Евстатије рече: Господе, ево мене пред Тобом, чини са мном шта хоћеш, готов сам са благодарношћу примити све из Твојих руку. Ја знам да си Ти благ и милостив, и као Отац милујући кажњаваш; зар да не примим из Твојих милосрдних руку очинско наказање? Заиста сам готов, као слуга, носити и трпети све што се метне на мене, само нека Твоја свесилна помоћ буде са мном. – И опет Евстатије чу глас: Желиш ли сада претрпети невоље или у последње дане живота свога? – Евстатије одговори: Господе, ако је немогуће мимоићи искушења, онда дај сада да претрпим те беде; само пошљи ми помоћ Своју, да не би победило зло и отргло ме од љубави Твоје. – Господ му рече: Буди храбар, Бвстатије, јер ће благодат моја бити с тобом и чувати те. Када те дубоко буду понизили, ја ћу те узвисити и прославити не само на небу пред анђелима мојим, него ћу ти и пред људима одати поштовање: јер ћу те после многих невоља утешити и пређашњи ти чин твој вратити. Но ти се немој радовати временој части, него томе што је име твоје записано у књизи вечнога живота.

Тако свети Евстатије, разговарајући с невидљивим Господом и примајући од Њега откривења, испуни се на том месту велике духовне радости и благодати Божје. И врати се дому свом горећи божанском љубављу. Чесној супрузи својој он исприча све што му би откривено Господом. Не затаји од ње он и то, да им предстоје многе напасти и невоље, које Господа ради ваља јуначки трпети; па ако их добро претрпе, Господ ће им све то обратити у вечно весеље и радост. Слушајући то ова благоразумна жена рече: Нека воља Господња буде с нама! Само нам се ваља усрдно молити Господу да нам подари трпљење.

И живљаху они побожно и честито, подвизавајући се у посту и молитви, творећи милостињу убогима обилније него раније, и упражњавајући све врлине усрдније него у свом пређашњем примерном животу. Но након не много времена, по допуштењу Божјем, наиђоше болести и смрт на дом њихов, и на људе и на стоку: поразбољеваше се сви домашњи њихови, и за кратко време помреше не само скоро све слуге њихове, него им и сва стока угину. А пошто они што осташе у животу лежаху болесни, те немаше ко да чува Евстатијева складишта, то лупежи по ноћи покрадоше његову имовину. И за кратко време овај славни и богати војвода осиромаши. Али се он не ожалости због тога, нити растужи: у свима тим искушењима Евстатије не сагреши пред Богом, него благодарећи Бога говораше као други Јов: Господ даде, Господ узе; како се Господу хтеде, тако и би; нека је благословено име Господње (ср. Јов. 1, 21). – И тешаше Евстатије супругу своју да не тугује због онога што се збива с њима, а она опет тешаше њега; и тако обоје с благодарношћу трпљаху, ослонивши се на вољу Господа свог, и утешаваху се надом на милост Божију.

Видећи да је осиромашио, Евстатије намисли да се сакрије од свих својих познаника у некој далекој земљи, и да тамо, не откривајући своје знаменито порекло и високо звање, живи међу простим народом у сиромаштву и смерности, те да на тајначин несметано и спокојно служи Господу Христу који ради спасења нашег осиромаши и понизи себе. Евстатије се посаветова о томе са својом супругом, и решише да ноћу отпутују. Тако и урадише: потајно од својих домашњих којих беше остало врло мало, и то болесних, они узеше своја два детета, па место скупоцених хаљина обукавши подеротине, напустише ноћу свој дом, Бога ради остављајући све, славу и част и богатства, које је Евстатије, иако лишен тога, могао лако поново повратити себи, пошто је био знаменитог рода, високог звања, вољен од дара, и уважаван од свих. А л и све то он одбаци као ђубре, да би Бога стекао себи за покровитеља. И странствоваше Евстатије по непознатим местима, кријући се да не буде препознат, и задржавајући се међу најпростијим и најнеписменијим људима. Тако, оставивши своје богате палате, туђиноваше овај подражавалац Христа, немајући где главе склонити.

Међутим цар и сви великаши убрзо дознадоше да се њихов омиљени војвода Плакида сакрио незнано куда; и бејаху у недоумици и не знађаху шта се то с њим десило: да ли га је неко убио, или је он сам на неки начин случајно погинуо. Сви га веома жаљаху и трагаху за њим, али не могаху докучити тајне Божје које се збиваху са Евстатијем, јер: ко позна ум Господњи? или ко Му би саветник (Рм. 11, 34).

У време када Евстатије с породицом пребиваше у једном непознатом месту, жена му његова рече: Докле ћемо, господару мој, живети овде? Боље је да идемо одавде у далеке земље, да нас неко не препозна, и ми постанемо подсмех за наше познанике. – И уставши са децом они кренуше путем који води у Египат. После путовања од неколико дана они дођоше до мора; у пристаништу нађоше лађу, спремну да путује за Египат, седоше на њу и отпловише. Господар лађе беше странац, и човек врло суров. Саблазнивши се лепотом Евстатијеве жене, он коваше у срцу свом злу намеру, да је отме од овог убогог човека за себе. Када допловише до обале, где је требало да се Евстатије искрца из лађе, господар лађе узе себи Евстатијеву жену као наплату за превоз лађом. Евстатије се стаде противити, али ништа не могаше учинити, јер свирепи и бешчовечни странац извуче мач и прећаше Евстатију да ће га убити и бацити у море. И не беше никога да притекне у помоћ Евстатију. Евстатије с плачем припаде к ногама тог злог човека, молећи да га не раздваја од омиљене супруге. Али његове молбе беху узалуд, и он чу коначну одлуку као одговор: Ако хоћеш да останеш жив, умукни и одлази одавде; иначе ћеш овог часа умрети од овог мача, и ово море биће ти гроб.

Ридајући, Евстатије са своје двоје деце изиђе из лађе, а господар лађе отисну лађу од обале, разапе једра и отплови. Како тежак бејаше растанак богоугодном човеку са целомудреном и верном супругом! Очима пуним суза и срцем које се кидало од бола они праћаху један другог. Ридаше Евстатије са децом стојећи на обали, ридаше на лађи жена његова, насилно отета од мужа и одвођена у непознату земљу. И ко ће исказати њихов бол, и тугу, и ридање? Евстатије стајаше на обали све док је очима могао видети лађу, па онда крену на пут водећи са собом своју малолетну децу: и плакаше муж за женом, а деца плакаху за мајком. Једина утеха за праведну душу Евстатију беше то: што ово искушење он прима из руке Господа, без чије се воље не може ништа десити с њим, и што је за то и призван светој вери Христовој, да трпљењем хита ка небеској отаџбини.

Но патњама Евстатијевим још не беше краја, јер наилажаху веће од досадашњих. Он још не беше заборавио свој први бол, а други се већ приближаваше: ту недавно он се лиши супруге, а већ и губитак деце не беше далеко од њега. Настављајући свој пут, Евстатије наиђе на многоводну и врло брзу реку, на којој не беше ни моста ни превоза, па се зато морала газити. Но пренети оба детета одједном на ону обалу, реке, беше немогуће. Стога Евстатије узе једно дете и на леђима га пренесе на супротну страну реке. Посадивши га тамо, он крену назад да пренесе и друго дете. Али кад беше на средини реке, одједном се разлеже јаук детињи. Евстатије подиже очи и угледа лава како му дохвати сина и побеже с њим у пустињу. Ужаснут, Евстатије кукајући гледаше за звером, док се овај са својим пленом не сакри из његових очију. Евстатије онда похита да се врати к другоме свом детету; но он још не стиже до обале, а оно изненада дотрча вук, зграби дете и однесе у шуму. Опкољен недаћама са свих страна, Евстатије стајаше усред реке давећи се у мору својих суза. И ко би могао исказати патње срца његовог, и плач, и ридање? Он се лиши супруге целомудрене, једноверне и свете; лиши се деце, која му беху утеха у невољама. И заиста је чудо што овај човек под теретом таких мука не паде у воду и остаде жив. Нема сумње њега крепљаше у трпљењу десница Вишњега: јер само Онај који допусти на њега таква искушења, могао му је дати такво трпљење.

Изишавши на обалу, Евстатије плака дуго и горко, па тужан продужи свој пут. Он се утешаваше само једним Утешитељем – Богом, у кога он тврдо вероваше и ради кога све ово подношаше. И не узропта.Евстатије на Бога, и не рече: зар си ме зато призвао к познању Тебе, Господе, да се лишим и супруге и деце? таква ли је корист од вере у Тебе, да ја постанем најнесрећнији од свих људи? тако ли Ти волиш оне који верују у Тебе, да растављени један од другога изгину? – Ништа слично и не помисли овај праведни и трпељиви муж. Напротив, он у дубокој смирености узношаше благодарност Богу, што је Њему по вољи да слуге Своје види не у благостању светском и сујетној утеси, већ у невољама и бедама, да би их у будућем животу утешио вечном радошћу и весељем.

Бог који све чини на корист и који допушта невоље на праведника, не кажњавајући га него кушајући његову веру и јунаштво; Бог који воли не праведникову жалост него тврдо трпљење његово и слуша благодарење његово, – као што Јону у утроби кита сачува неповређена, тако и оба Евстатијева детета, уграбљена од зверова сачува читава и здрава. Јер када лав одношаше дете у пустињу, њега угледаше чобани и нададоше вику гонећи га, и лав испусти дете здраво, а сам побеже. Тако и вука, који ношаше друго дете, угледаше ратари, повикаше и појурише за њим, и он остави дете читаво, а сам утече. И чобани и ратари беху из истога села; они узеше децу и одгајише их.

Међутим Евстатије ништа не знађаше о томе. Идући путем он час благодараше Бога у трпљењу, час побеђиван природом људском плакаше и говораше: Авај мени! некада бејах богат, а сада сам убог и лишен свега. Авај мени! некада бејах у слави, а сада сам у срамоти! Авај мени! некада бејах имућан, а сада сам бескућник. Бејах некада као дрво лиснато и родно, а сада сам као сасушена грана. Бејах окружен у дому – пријатељима, на улици – слугама, у рату – војницима, а сада остах сам у пустом месту. Но не остави ме Ти, Господе! не превиди ме Ти, Свевидче! не заборави ме Ти, Свеблаги! Господе, не остави ме сасвим! Опомињем се, Господе, речи Твојих, које ми Ти рече на месту Твога јављења мени: „Предстоје ти многе невоље, као Јову“. Али ето, са мном се зби више него са Јовом: јер он, иако се лиши свога имања и славе, ипак лежаше на своме ђубрету, а ја сам у туђој земљи и не знам куда да идем; он имађаше пријатеље који га тешаху, а моју утеху, милу дечицу моју, уграбише дивље звери и поједоше; он, мада би лишен своје деце, али могаше од супруге своје имати неку утеху и неку услугу, а моја добра супруга паде у руке безаконог туђинца, и ја се као трска у пустињи повијам олујом горких патњи мојих. Но немој се разгневити на мене, Господе, што Ти од туге срца говорим тако, јер говорим као човек. Међутим, ја се утврђујем на Теби, Промислитељу мом и Стројитељу пута мог, и на Тебе се надам, и Твојом љубављу као прохладном росом и лахорењем ветра расхлађујем огањ туге моје, и чежњом за Тобом као неком слашћу заслађујем горчину невоља мојих.

Говорећи тако кроз уздахе и сузе, Евстатије дође до неког села, званог Вадисис. Оставши у том селу он стаде радити као надничар код тамошњих житеља, да би себе издржавао трудом руку својих. Рађаше он и труђаше се на послу, на који није био навикао и који дотле није познавао. Доцније Евстатије умоли људе тога села, да буде чувар њихових жита, због чега му они плаћаху неки мали најам. Тако он проживе у том селу петнаест година у пуком сиромаштву и смирености, и у многим трудовима, и у зноју лица свог јеђаше хлеб свој. А врлине његове и подвиге ко ће исказати? Сваки може оценити, да се он у таквом сиромаштву и туђиновању ничим другим није толико бавио као молитвама, постовима, сузама, бдењима и уздасима, узносећи к Богу очи и срце, и очекујући милост од Његовог милосрђа. Деца пак Евстатијева беху гајена недалеко одатле, у другом селу, али он не знађаше за њих, а и она сама не знађаху једно за друго, иако живљаху у једноме селу. А жена његова, као некада Сара (ср. 1 Мојс. 12, 11-20), беше чувана Богом од иностранца, који онога часа, када је оте од праведнога мужа, би поражен неком болешћу, и дошавши у своју земљу умре, оставивши заробљеницу своју чистом, не додирнувши је. Тако Бог чуваше верну слушкињу Своју, те она, налазећи се усред замке, не би уловљена, него се као птица избави из ловачке замке: замка се уништи, и она би избављена помоћу Вишњега. А после смрти тог туђинца, ова благочестива жена постаде слободна и живљаше у миру, без напасти, зарађујући себи хлеб радом руку својих.

У то време иноплеменици ратоваху против Рима и наношаху велике штете, освојивши неке градове и области. Стога цар Трајан беше у великој невољи, и сетивши се свог храброг војводе Плакиде говораше: Да нам је нашег Плакиде, непријатељи наши не би нам се подсмевали, јер он беше страшан непријатељима; и противници се бојаху имена његова, јер он беше храбар и срећан у биткама. И чуђаше се цар са свима велможама томе, како се то на необичан начин сакри Плакида са женом и децом. Намисливши да пошаље да траже Плакиду по целом свом царству, Трајан рече присутнима: Ко ми пронађе мог Плакиду, удостојићу га велике части и наградити многим даровима. – И гле, два добра војника, Антиох и Акакије, који некада беху верни пријатељи Плакиди и живљаху у његовом двору, рекоше: Самодржавни царе, заповеди нама да потражимо тог човека који је толико потребан целом Римском царству. Ако би га требало тражити до накрај земље, и то ћемо урадити са свим усрђем.

Цар се обрадова овој њиховој готовости и одмах их посла да траже Плакиду. Они кренуше и пропутоваше многе земље, иштући свог омиљеног војводу по градовима и селима, и распитујући сваког кога сретну, није ли где видео таквог и таквог човека. Најзад се они приближише селу, у коме живљаше Евстатије. У то време Евстатије чуваше жита у пољу. Угледавши војнике где иду у село, он се загледа у њих, и издалека распознадс у њима своје познанике, обрадова се и плакаше од радости. Из дубине срца уздишући к Богу, Евстатије изађе на пут где су ти војници имали проћи. А они када дођоше до Евстатија и поздравише се с њим по обичају, питаху га, какво је то село и ко господари њиме. Затим стадоше распитивати, нема ли ту неког страног човека, таквог и таквог раста, и таквог и таквог изгледа, а зове се Плакида. Евстатије их упита: Због чега ви њега тражите? – Они му одговорише: Он је пријатељ наш, и ми га дуго видели нисмо, и не знамо где се налази са женом и двоје деце. Када би нас неко обавестио о њему, ми бисмо том човеку дали много злата. – Евстатије им рече: Ја га не знам, нити сам кад чуо за Плакиду. Уосталом, господо моја, молим вас, идите у село и одморите се у мојој кућици, јер видим да сте уморни од пута и ви и ваши коњи. Тако дакле, одморите се код мене, па се после можете распитати о жељеном човеку код некога који би га знао.

Послушавши Евстатија, војници пођоше са њим у село, али га не познаше, но он их познаде, и једва се уздржа од суза које му навираху на очи. У том пак селу бејаше неки добар човек, код кога Евстатије нађе себи уточиште. Он одведе војнике код овог човека и замоли га да их прими на одмор и да их угости. При томе рече: Ја ћу ти својим радом исплатити што будеш утрошио на њихово угошћење, јер су то моји познаници.

Човек тај, и због своје доброте а и због Евстатијеве молбе, усрдно гошћаше госте. А Евстатије их служаше, приносећи јела и постављајући их пред њих. При томе њему долажаше на ум његов ранији живот, када му служаху ови које он сада служи, и он, по слабости природе људске, једва задржаваше сузе, али их скриваше од војника да га они не би познали. И неколико пута он је излазио из куће, па пошто би мало поплакао и убрисао сузе, враћао се опет унутра, служећи им као роб и прост сељак. Међутим војници, често погледајући на његово лице, почеше га малопомало распознавати и стадоше тихо говорити између себе: Овај човек личи на Плакиду … Ама, да није заиста он то? – И додаваху: Сећамо се да је Плакида имао дубоку рану на врату, коју је задобио у рату. Ако дакле овај човек има такву рану, онда је то заиста Плакида. – И угледавши такву рану на врату његовом, војници скочише с трпезе и припадоше к ногама његовим, па уставши загрлише га и плакаху много од радости, говорећи: Ти си Плакида кога ми иштемо! Ти си царев љубимац, за којим он тако дуго тугује! Ти си римски војвода, за којим сви војници жале!

Тада Евстатију би јасно да је дошло време, за које му прорече Господ да ће поново добити свој пређашњи чин и част, и рече војницима: Браћо, ја сам кога ви тражите. Ја сам Плакида, са којим сте ви заједно дуго време војевали против непријатеља. Ја сам човек који некада бејаше слава Рима, страшан иноплеменицима, драг вама, а сада – убог, непотребан и непознат.

И наста велика радост међу њима, и од радости сузе. И војници га обукоше у скупоцено одело, као војводу, предадоше му царево писмо, и усрдно га мољаху да одмах крене к цару, говорећи: Непријатељи наши почеше да нас савлађују, и нема таког јунака као што си ти, да би победио и развејао непријатеље!

Домаћин пак куће и сви домашњи његови, слушајући то, чуђаху се и беху запрепашћени. И по целом селу пронесе се глас, да се у њему нашао велики човек. И сви житељи села слегоше се као на велико чудо, и с дивљењем посматраху Евстатија војводски одевеног, коме војници одаваху поштовање као војводи. И испричаше Антиох и Акакије народу о подвизима Плакиде, и о његовом јунаштву, слави и високородству. А народ, чувши да је Евстатије тако храбар војвода римски, дивљаше се и говораше: О, како је велики човек живео међу нама, служећи нам као најамник! – И клањаху му се до земље, говорећи: Зашто нам, господине, ниси открио своје високо порекло и чин? – А клањаше му се и господар његов, у чијој кући он живљаше, молећи га да се не љути на њега што му није одавао поштовање. И сви се житељи тога села стиђаху што тако великог човека имађаху за најамника, као неког роба.

После тога војници посадише Евстатија на коња и кренуше натраг у Рим, а сви их сељаци испратише далеко са великом чешћу. За време путовања Евстатије разговараше с војницима, и они га питаху о његовој жени и деци. Он им исприча све по реду шта се с њима догодило, и они плакаху слушајући о таквим његовим несрећама. Са своје стране и они му испричаше како дар беше у тузи због њега; и не само цар, него и цео двор, и војници. И тако у разговору они после не много дана стигоше у Рим, и војници известише цара да су нашли Плакиду, и на који начин. Цар, окружен свима својим велможама, с чешћу дочека Плакиду и радосно загрли, и питаше га о свему шта се с њим догодило. Евстатије исприча све што се збило с њим, с његовом женом и децом, и сви беху потресени слушајући га. Цар онда поврати Евстатију његов пређашњи чин, и додели му имања већа него што је раније имао, и веома га обогати.

Повратку Евстатијевом обрадова се цео Рим. Затим цар моли Евстатија да иде у рат против иноплеменика и својом храброшћу заштити Рим од њихове најезде, па да им онда одмазди што су заузели неке градове. Евстатије скупи све војнике, али видевши да их је мало за такав рат, он предложи цару да разашље наређења по целоме царству и скупе из градова и села младиће способне за војну службу, а затим их пошаљу у Рим. И би тако. Цар разасла наређења, и у Рим би скупљено мноштво људи младих и снажних, способних за рат. Између осталих доведени бише у Рим и два Евстатијева сина, Агапије и Теопист, који у то време већ беху зрели младићи, лицем лепи, телом кршни и снагом јаки. Када их доведоше у Рим и изведоше пред војводу, овај их веома заволе, јер га сама родитељска природа привлачаше деци, и он осећаше силну љубав према њима. Мада Евстатије није знао да су то његова деца, ипак их љубљаше као своју децу, и они се стално налажаху на служби поред њега, и сеђаху с њим за једном трпезом, јер му беху мили. Ускоро затим Евстатије крену у рат на иноплеменике, и победи их силом Христовом. И он не само ослободи од њих градове и покрајине које они беху заузели, него и сву непријатељску земљу освоји и сву војску њихову потуче. И тако он о Господу свом показа већу храброст него раније, и однесе сјајнију победу него икада раније.

Када се рат заврши и Евстатије се већ мирно враћаше у своју домовину, наиђе он на једно село поред реке са врло живописним положајем. Пошто место беше дивно за одмор, Евстатије се ту са својим војницима задржа три дана. И то би тако зато што Богу беше по вољи, да се верни слуга Његов састане са својом женом и децом, и да расејане сабере у једно. Јер жена његова живљаше у том селу и имађаше башту, од које се с великим трудом прехрањиваше. По Божјем пак промислу Агапије и Теопист, не знајући ништа о својој мајци, разапеше свој шатор поред њене баште; јер одгајени у једном истом селу, они имађаху заједнички шатор и вољаху се као рођена браћа. Не знађаху они да су рођена браћа, а ипак имаћаху братску љубав међу собом. Они се дакле сместише крај баште своје родитељке ради одмора, а недалеко беше и војводин логор. Једнога од тих дана у подне мајка њихова рађаше у својој башти и чу разговор Агапија и Теописта који се у то време одмараху у своме шатору. Они распитиваху један другога, каквога Је ко порекла; и старији рече: Ја се помало сећам да је отац мој био војвода у Риму, па не знам због чега напусти Рим са мајком, узевши са собом мене и мог млађег брата, јер је у њих било нас двоје. Још се сећам да ми дођосмо до мора и укрцасмо се у лађу. Затим, после пловидбе по мору, када пристадосмо уз обалу, отац мој сиђе с лађе, и с њим ја са братом мојим, а мајка наша, не знам зашто, остаде на лађи. Памтим и то да је отац горко плакао за њом, плакасмо и ми с њим, и он с плачем настави пут. Када дођосмо на реку, отац ме метну на обалу, а млађег брата узе на раме и понесе на супротну обалу. А када потом, пошто га пренесе, пође натраг по мене, дотрча лав, дохвати ме и понесе у пустињу; но чобани ме отеше од њега, и ја сам одгајен у том селу које ти знаш.

Тада млађи брат скочи и обисну му се о врат са сузама радосницама, говорећи: Зацело ти си мој брат, јер и ја се свега тога сећам о чему ти причаш, и ја очима својим видех када тебе уграби лав, а мене у то исто време однесе вук, али ме земљоделци отеше од њега.

И тако, распознавши један другог, браћа се силно радоваху, и грљаху се и целиваху, лијући сузе од радости. А мати, слушајући њихов разговор, дивљаше се и подизаше очи к небу с уздисањем и сузама, јер се увери да су то заиста њена деца, и срце њено осети слатку радост после свих горких патњи. Али, као мудра жена, она им се не смеде јавити без веродостојног доказа, јер она беше сиротица, а у подеране хаљине одевена, а они беху угледни и славни војници. И она реши да оде к војводи и замоли га да јој допусти да се врати у Рим заједно са његовом војском, надајући се да ће се тамо лакше показати својим синовима, и распитати се о своме мужу да ли је у животу. И она оде к војводи, стаде пред њим, поклони му се и рече: Молим ти се, господине, нареди да ме са твојом војском одведу у Рим, јер ја сам Римљанка, и већ је шеснаест година откако ме инопломеници доведоше у ропство у ову земљу; сада сам слободна, и лутам по овој туђој земљи и трпим крајњу оскудицу.

Евстатије, човек добра срца, одмах изађе у сусрет њеној молби и дозволи јој да се слободно врати у своју отаџбину. Тада жена, посматрајући војводу, потпуно се увери да је то њен муж, и запрепашћена стајаше као ван себе. А л и Евстатије не позна своју жену. Међутим она, неочекивано доживевши радост за радошћу, као некада жалост за жалошћу, душом уздисаше и мољаше се Богу, и бојаше се да каже своме мужу да је његова жена: јер он беше у великој слави, окружен мноштвом доглавника, а она – као најубогија сиротица. И оде она из његовог шатора, молећи се Господу Богу свом, да Он удеси Да је распозна муж њен и деца њена. Но касније, улучивши згодну прилику, она поново оде к војводи Евстатију и ступи пред њега. Погледавши је, он је упита: Шта још иштеш од мене, старице? – Она му се поклони до земље и рече : Молим те, господине мој, немој се љутити на мене, слушкињу твоју, што ћу твоје високородство упитати о једној ствари. А ти буди стрпљив и саслушај слушкињу своју. – Он јој рече: Добро, говори. – И она стаде говорити: Ниси ли ти Плакида, назван у светом крштењу Евстатије? Ниси ли ти видео Христа на крсту међу јеленовим роговима? Ниси ли ти Бога ради напустио Рим са женом и двоје деце, Агапијем и Теопистом? Не оте ли теби туђинац жену твоју на лађи? Сведок ми је верни на небу сам Господ Христос, ради кога претрпех многе напасти, да сам ја твоја жена, и да сам благодаћу Христовом сачувана од оскврњења, јер онај туђинац онога часа када ме оте од тебе би кажњен Богом и погину, а ја остадох чиста, и сада сиротујем и скитам.

Чувши све то, Евстатије као да се пробуди из сна и одмах познаде жену своју, устаде и загрли је, и обоје плакаху много од велике радости. И рече Евстатије: Одајмо хвалу и благодарност Христу Спасу нашем, који не уклони милост Своју од нас него као што обећа утешити нас после невоља наших, тако и учини. – И они много благодарише Бога радујући се и плачући. После тога, када Евстатије преста плакати, жена га упита: А где су деца наша? – Евстатије, уздахнувши из дубине срца, одговори: Звери их поједоше. – Тада му жена рече: Не тугуј, господине мој! Као што Бог даде те се ми неочекивано нађосмо, тако ће дати да и децу своју нађемо. – А он примети на то: Зар ти не рекох да их звери поједоше? – Онда му она стаде причати све што јуче, радећи у својој башти, чу од двојице војника који се разговараху међу собом, и познаде да су то синови њихови.

Евстатије одмах дозва к себи те војнике и упита их: Каквога сте порекла? Где сте рођени? Где сте одгајени? – Тада старији поче казивати: Господару наш, ми веома мали остадосмо после родитеља наших, и стога мало што памтимо. Ипак се сећамо да нам је отац био римски војвода, као и твоја величина, али не знамо шта би нашем оцу те ноћу напусти Рим са нашом мајком и с нама двојицом; исто тако, када лађом препловисмо море, не знамо зашто наша мајка остаде на лађи. А отац наш, плачући за њом, дође с нама к једној реци. И када отац наш, преневши преко реке једнога од нас, враћаше се по другог и бејаше усред реке, нас дограбише звери: мене лав, а мога брата вук. Но ми обојица бисмо спасени од зверова: јер мене спасише и одгајише чобани, а мога брата земљоделци.

Чувши то, Евстатије и жена његова познаше децу своју и, обиснувши им о врат, плакаху дуго. И би велика радост у логору Евстатија, као некада у Египту када браћа познаше Јосифа. И пронесе се глас по свима пуковима да је њихов војвода нашао жену своју и децу, и сви се слегоше радосни, и би велико весеље у целој војсци: јер се они тако нису радовали победама, као овом радосном догађају. Тако Бог утеши верне слуге Своје, јер Он убија и оживљује, осиромашује и обогаћује (1 Цар. 2, 6-7), низводи у невоље и узводи к радости и весељу. И могаше тада Евстатије с Давидом говорити: Ходите, чујте сви који се бојите Бога, ја ћу вам казати шта је учинио души мојој. Опомену се учинити милост са мном. Десница Господња узнесе ме, десница Господња даде силу (Пс. 65, 16; 117, 16).

Када се Евстатије враћаше из рата радујући се двоструко: и победи, и проналаску жене и деце; и док још беше на путу – умре цар Трајан; њега наследи Адријан, који беше веома ревностан идолопоклоник и гоњаше хришћане. Пошто Евстатије веома свечано уђе у Рим, по обичају римских војсковођа, водећи са собом врло много заробљеника и носећи огроман ратни плен, он би од цара и од свих Римљана дочекан најсвечаније, и слављаше се храброст његова више него пређашња, и сви му одаваху веће поштовање него раније. А л и Бог који неће да слуге Његове буду у овом превртљивом и несталном свету поштоване и слављене сујетним и временим поштовањем, јер им је уготовио на небу вечну и непролазну част и славу, предзнаменова Евстатију пут мученички: јер му ускоро поново посла руг и невољу, које он радосно претрпе за Христа. Злочестиви Адријан узажеле принети жртву демонима у знак благодарности за победу над непријатељима. Када он са својим великашима уђе у идолски храм, Евстатије не уђе него остаде напољу. Цар га упита: Зашто нећеш да уђеш с нама у храм и да се поклониш боговима? Требало би да ти пре других узнесеш благодарност боговима, зато што они не само сачуваше тебе читава и здрава у рату и дароваше ти победу над непријатељима, него ти вратише и жену твоју и децу твоју. – Евстатије одговори: Ја сам хришћанин и знам Јединог Бога мог Исуса Христа, и Њега штујем и благодарим, и Њему се поклањам, јер ми Он дарова све то: и здравље, и победу, и супругу, и децу. А глувим, немим, немоћним идолима ја се поклонити нећу. – И Евстатије оде дому свом.

Цар се разгневи на Евстатија и стаде размишљати на који би га начин казнио што ружи богове његове. И после кратког времена он му прво одузе војводски чин, па га као простог човека позва на суд са женом и децом његовом, и саветоваше им да принесу жртву идолима. Али пошто не успе да их приволи на то, он их осуди да их зверови поједу. И свети Евстатије, тај славни и храбри војник, осуђен на смрт са својом женом и синовима, иђаше у циркус, и не стиђаше се таког бешчешћа, нити се бојаше смрти за Христа коме верно служаше, јасно исповедајући свето име Његово пред свима. И сокољаше он чесну супругу своју и милу децу, да се не уплаше смрти за Животодавца свих Господа; и они иђаху на смрт као на гозбу, храбрећи један другог надом на будућу награду. И бише пуштени на њих звери, али их се не дотакоше, јер који год им звер притрча, одмах се враћао назад, приклонивши пред њима главу своју. Звери укроћаваху свој бес, а цар се још већма разбесне и нареди да их одведу у тамницу.

Сутрадан цар нареди да се усија метални во и у њега баци свети Евстатије са женом и синовима. И овај усијани во би светим мученицима, што и Халдејска пећ, росом расхлађивана, Светим Младићима. Налазећи се у овом волу свети мученици, помоливши се, предадоше своје свете душе у руке Богу и пређоше у царство небеско. Након три дана дође Адријан к томе волу желећи да види прах спаљених мученика, и отворивши врата мучитељи нађоше света тела њихова читава и неповређена, па чак ниједна длака на главама њиховим не беше изгорела, а лица им беху жива као да су заспали и блистаху неком надприродном лепотом. И сав народ што беше тамо повика: Велики је хришћански Бог! – А цар се са стидом врати у свој дворац, и сав народ га ружаше што узалуд погуби војводу тако неопходног Риму. Хришћани пак узеше чесна тела светих мученика и долично их погребоше, славећи Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је од свих нас част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

———————————
[1] Римски цар Трајан – царовао од 98. до 117. године.

[2] Тит – цар римски, син и наследник цара Веспазијана, царовао од 79. до 81. године. За царовања свога оца Тит би послан са огромном војском у Јудеју да казни Јевреје због побуне против римске власти. Тај рат се овде спомиње. Рат се завршио у 70. години разорењем Јерусалима и Соломоновог храма.