Свети мученици Тарах, Пров и Андроник

12. ОКТОБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

ТАРАХА, ПРОВА и АНДРОНИКА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

 

За царовања Диоклецијана и Максимијана, када у Тарсу Киликијском управљаше проконзул Нумерије Максим, у граду Помпеопољу[1] бише ухваћена три хришћанина: Тарах, Пров и Андроник, и доведени пред проконзула Максима на суд. Погледавши на њих, проконзул примети да је Тарах честит стар човек и обрати му се овим речима: Како се зовеш? Јер тебе као најстаријег по годинама треба најпре питати. – Ја сам хришћанин, одговори Тарах. – Проконзул на то рече: He казуј ми своју безбожну веру, него реци своје име. – A Tapax опет одговори: Ја сам хришћанин.

Тада Максим нареди слугама: Бијте га по устима и говорите: не одговарај тако судији! – A Tapax бијен говораше: Како ми је име ја кажем: хришћанин. Оно ми је милије од имена што ми родитељи дадоше. А ако хоћете и њега да сазнате, ево њега: Тарах. У војсци пак зваху ме Виктор.[2] – Проконзул га упита: Каквог си рода, Тараше? – Тарах одговори: Пореклом сам Римског војничког рода у Сиријском граду Клавдиопољу;[3] a када постадох хришћанин ја напустих војничко звање. – Проконзул на то рече: Ти си био недостојан бити војник; ипак кажи, како си отишао из војске. – Тарах одговори: Молих кнеза Публиона, и он ме отпусти. – Проконзул рече: Поштеди старост своју и послушај наређење царева наших, да бих ти ја указао поштовање; приступи и принеси жртву боговима нашим, јер се њима клањају и сами цареви који владају васељеном. – Тарах одговори: Обманути Сатаном они падоше у заблуду. – Проконзул на то нареди слугама: Разбијте му вилице, јер говори против царева да они обманути падоше у заблуду.

Бијен, Тарах говораше: Тврђах и тврдим, да они падоше у заблуду као људи. – Проконзул рече: Остави безумље своје и принеси жртву боговима нашим. – Тарах одговори: Ја Јединоме Богу моме служим, и Њему приносим на жртву не крв него чисто срце. – Проконзул рече: Штедећи старост твоју и показујући снисходљивост ја ти саветујем да оставиш штетну веру хришћанску и да принесеш боговима жртву. – Тарах одговори: Такво безакоње учинити нећу, јер љубим закон Бога мога, и нећу одступити од њега. – Проконзул рече: О, зла главо! постоји други закон који треба испуњавати. – Тарах одговори: Пагубан је закон ваш који вама незнабошцима наређује да почитујете камење и дрвље, дела руку људских, и да им се клањате.

Проконзул нареди присутнима да Тараха ударе по врату. А мученик, трпећи ударе, говораше: Нећу одступити од овог вероисповедања које ме спасава. – Проконзул рече: Ја ћу те одговорити од тога безумља и опаметити. – Мученик одговори: Тело моје је пред тобом, чини што хоћеш. – Проконзул Максим нареди: Свуците с њега одело, па га гвозденим штаповима бијте. – А када га бијаху, Тарах говораше: Сада си ме начинио заиста мудрим и паметним, јер у овим мучењима ја се још више уздам у Бога и Христа Његовог. – Проконзул на то рече: Неправедниче и проклетниче, ти у почетку говориш да служиш Једноме Богу, а сада исповедаш двојицу: Бога и Христа Његовог. Како онда служиш тој двојици, а наше многе богове одбацујеш? – Тарах одговори: Ја исповедам Једног истинитог Бога. – Проконзул рече: He назва ли ти Богом и Христа Његова? – Тарах одговори: Христос је Син Божји (један по Божанству са Оцем и Духом Светим), нада свих хришћана, и ми ћемо се спасти страдајући за Њега. – Максим проконзул одврати на то: Остави ту многоглагољивост и принеси жртву боговима нашим. – Тарах одговори: Нисам многоглагољив него говорим истину; ево шездесет пет година живим верујући тако, и сада не одступам од истине. – А неки капетан Димитрије који стајаше ту, рече: О човече, поштеди себе, и поклони се боговима; послушај мој савет. – Тарах одговори: Одступи од мене са својим саветом, слуго Сатанин!

После тога проконзул Максим нареди да страдалца Христова окују у тешке гвоздене ланце и вргну у тамницу. И слу гама рече: Приведите ми другога. – На то капетан Димитрије рече: Ево, господине, он стоји пред тобом. – Проконзул Нумерије Максим, угледавши другог хришћанина где стоји пред њим, рече му: Кажи ми најпре своје име. – Овај одговори: Моје најпрво и најдрагоценије име јесте хришћанин, а друго име, дано ми од људи, Пров. – Проконзул упита: Каквога си рода, Прове? – Пров одговори: Отац мој бејаше из Тракије, a ja сам рођен у Перги Памфилијској,[4] и хришћанин сам. – Проконзул Максим рече: Ништа ти то име не користи! Послушај мене: принеси боговима жртву, па ћеш од цара добити почасти, и постаћеш пријатељ наш. – Пров одговори: Нити хоћу почасти од царева, нити желим твоје пријатељство: јер моје богатство не беше мало, a ja га оставих, да бих служио Богу живоме.

Проконзул нареди: Свуците га и положите, па бијте сировим жилама. – А када светитеља бијаху, капетан Димитрије рече му: О човече, поштеди себе, та видиш крв твоја тече по земљи! – Пров одговори: Тело је моје у вашим рукама, мучите га! а мучења су мени посластица. – Проконзул Максим рече: Хоћеш ли оставити сујету своју, или ћеш и надаље остати упоран? – Пров одговори: Нисам сујетан, него сам храбрији од вас; а храброст је моја у Господу.

Тада проконзул нареди слугама: Окрените га, и бијте га по стомаку. – При том свирепом мучењу Пров завапи: Помози мени, слузи Твоме, Господе! – Проконзул рече слугама: Када га бијете, ви га питајте: где је помоћник твој? – И када га слуге питаху, Пров говораше: Мени Господ помаже, и помоћи ће, јер ја ни у шта не сматрам мучења ова од тебе, и ја се нећу због њих покорити вољи твојој. – Максим проконзул рече Прову: Бедниче, погледај на тело своје; та земља се зали крвљу твојом! – Пров одговори: Ово знај: када тело моје страда ради Христа, тада се душа моја исцељује и оживљује. – На то судија нареди да престану тући мученика, и рече: Свежите му ланцима руке и ноге, па у тамницу вргните, и не допуштајте да му ико долази и стара се о њему.

После тога по проконзуловом наређењу, на суд би изведен трећи хришћанин. Упиган за име, он одговори: Хришћанин сам. – Проконзул рече: Они што пре тебе беху, никакве користи не видеше од тог имена; и ти треба да одговараш друкчије. – Он рече: Моје обично име јесте Андроник. – Проконзул Максим га упита: Каквога си рода, Андрониче? – Андроник одговори: Угледног сам рода; син сам једног од првих грађана Ефеских. – Проконзул Максим рече: Поштеди себе, и послушај ме као оца; јер они што пре тебе овде беху и говораху бесмислице, ништа себи не стекоше; а ти принеси жртву боговима, који су владари и оци наши. – Андроник му на то рече: Добро си их назвао оцима, јер Сатану имате за цара, и творећи дела његова ви сте синови ђавола. – Проконзул Максим рече: Ти си младић и ниподаштаваш ме! He знаш ли да су за тебе већ спремљена велика мучења. – Андроник одговори: Ти сматраш, тиранине, да сам ја безуман, па ћу се показати мањи од страдалника што беху пре мене; ја сам готов на све муке.

Мучитељ онда нареди: Скините га голог, па привезавши обесите. – А капетан Димитрије рече Андронику: Јадниче, послушај што ти се наређује, пре но што ти месо не буде отпало са костију твојих. – Андроник одговори: Боље је да погине тело моје, да не бисте учинили души мојој оно што хоћете. – Проконзул Максим рече: Пристани уз нас и принеси боговима жртву, да не би погубљен био. – Андроник одговори: Од младости своје никада не служих идолима, нити ћу им сада принети жртву. – Проконзул Максим нареди: Кидајте му тело! – А капетан друге чете Анксије, који стајаше тамо, рече Андронику: Послушај проконзула; ја сам ти по годинама отац и дајем ти добар савет. – Андроник му одговори: Стар си, а памети немаш; дајеш ми савет да се камењу поклоним и да бесима принесем жртву.

А кад светог мученика мучаху, проконзул му говораше Бедниче, зар не осећаш болове при таквим мучењима? Зашто се сам на себе не сажалиш и не одступиш од те ништавне вере, која те не може спасти? – Андроник одговори: Вера коју ти називаш ништавном јесте најдрагоценије вероисповедање за оне који имају наду у Господа, а твоје пролазно умовање умреће вечном смрћу. – Проконзул упита: Ко те научи безумљу том? – Андроник одговори: Реч Божја, која оживљава и у којој оживљавамо, имајући на небесима Господа, наду васкрсења нашега. – Проконзул Максим рече: Остави безумље своје, иначе ћу те ставити на најстрашније муке. – Андроник одговори: Тело моје лежи пред тобом; имаш власти, чини што хоћеш. – Проконзул рече: Бијте га по устима што јаче. – Андроник одговори: Нека Господ види да ме ти мучиш као човекоубицу. – Проконзул рече: Ти царске наредбе не слушаш, и ни у шта не сматраш мој суд. – Андроник одговори: Ја подносим ова страдања зато што се у Бога уздам, и у Његово милосрђе и правду надам. – Судија узврати: Еда ли цареви сагрешише, о достојни смрти? – Андроник одговори: Нема сумње сагрешише; јер када би хтео да расуђујеш здравим разумом, ти би схватио да је велики грех и безакоње приносити жртве демонима.

Тада мучитељ нареди слугама који су мученика тукли: Окрените га и бијте по слабинама. – Андроник говораше: Пред тобом сам; мучи тело моје како год хоћеш. – А када га мучаху, свети мученик прозбори: Прекали се тело моје у ранама. – Мучитељ рече: Постепено ћу те уништити. – Андроник одговори: He бојим се твоје претње; разум мој стоји изнад замисли злобе твоје, стога и не обраћам пажњу на мучења. – Тада мучитељ рече слугама: Метните му око врата ланце, окујте му ноге, и држите под стражом.

Након извесног времена проконзул Нумерије Максим поново заседе на судишту, и хришћани бише изведени на истјазавање.[5] И најпре Тараха, као најстаријег по годинама, судија присиљаваше да принесе идолима жртву, обећавајући му почасти. А када Тарах не само не послуша судију него му и оштро одговараше, тада судија нареди да му камењем уста поломе и зубе избију. Затим рече слугама: донесите огањ, па раширивши Тараху руке метните на њих жар. – A Tapax рече: He бојим се ја пролазног огња твог, него се бојим да не пристанем на безбожје твоје, и тако упаднем у огањ неугасиви. – И када жар би метнут на руке Тарахове, проконзул рече: Ето сажижу се огњем руке твоје. Та зашто не оставиш безумље своје и не принесеш боговима жртву? – Одговори Тарах: Свирепошћу својом ти желиш да ме приволиш на безумље твоје. Но знај, ја сам помоћу Бога мог јак у свему и готов на све муке које ми припремаш.

После тога проконзул нареди да Тараха обесе главачке и да смрдљиви огањ подложе испод њега, и да му онда у ноздрве сипају љуто сирће, помешано са сољу и слачицом. Исто тако мучи он и Прова и Андроника на разне начине: био их, опаљивао, стругао оштрим оруђима, ране им сољу засипао. Али по што тиме не постиже ништа, он нареди да их до сутрадан чувају у оковима.

Сутрадан изјутра проконзул рече капетану Димитрију: Зови ми оне безбожне хришћане. – Капетан одговори: Ево њих пред тобом, господине. – Проконзул онда рече Тараху: Зар ти још не дојадише мучења, ране и окови? Послушај ме, Тараше, и напусти своју веру од које немаш користи; принеси жртву боговима који су све створили. Тарах одговори: Како су могли устројити овај свет они којима је припремљен огањ и вечне муке? И не само њима, него и свима који творе вољу њихову. – Проконзул на то рече: Нећеш ли престати са хулом, безбожниче? Зар не знаш да ћу ти због бестидних речи твојих овог часа скинути главу, и на тај начин убрзати крај твојим мукама? – Тарах одговори: У почетку сам желео да ми брзом смрћу буду скраћене патње. А сада: продужи ми муке, да би о Господу растао подвиг вере моје. – Проконзул рече: Са тобом ће и пријатељи твоји страдати, и по закону умрети. – Тарах одговори: Безумно говориш обећавајући нам смрт, јер умиру само они који чине зло, а ми који не знамо зла већ страдамо за Господа нашега, ми очекујемо да од Њега добијемо награду. – Проконзул рече: Проклетниче и безбожниче, какву награду очекујете ви који неваљало и безаконо живите? – Тарах одговори: He доликује теби, незнабошцу, да знаш какву је награду уготовио нама на небесима Господ, ради кога ми трпимо гњев јарости твоје. – Максим га упита: Откуд тако смело ти говориш са мном, као да си ми друг? – Тарах одговори: Ја ти нисам друг, али имам право говорити и нико ми не може то забранити када ме Бог укрепљује. – Максим рече: To право које ти имаш, ја ћу ишчупати из тебе, безбожниче! – Тарах одговори: To право нико не може одузети од мене: ни ти, ни твоји цареви, ни отац ваш Сатана. – Проконзул Максим рече: Свежите га, јер је безуман. – Када бих био безуман, одговори Тарах, ја бих пристао на твоје зловерје.

А када светитеља везаше, проконзул рече: Принеси боговима жртву, да те не подвргнем мукама по делима твојим. – Чини што хоћеш, одговори Тарах, ма да не доликује да ме подвргаваш уобичајеним мукама, пошто сам био војник. Ипак да не мислиш да се бојим мучења, ја и хоћу да се покорим вољи твојој: испробај на мени све зле измишљотине своје. – Проконзул рече: Војници свагда приносе жртве боговима за здравље царева својих, и удостојавају се заслужених почасти. А ти си најгори од свих, јер си и из војске побегао, и нећеш да принесеш жртве. Зато се и припремају за тебе најљуће муке. – Тарах на то примети: Што се жестиш? Теби говорим: чини што хоћеш, безбожниче! – Немој мислити, одврати Максим, да ћу те одједанпут погубити. He! ja ћу те постепено мучити и уништавати, а остатке тела твог даћу зверовима на растрзање. – Тарах рече: Немој ми то обећавати речима, него брзо приведи у дело то што хоћеш. – Максим узврати: Ти држиш да ће после смрти твоје некакве жене са мирисима сахранити тело твоје. Али ја ћу се постарати да потпуно уништим тело твоје. – Тарах одговори: И сада, и после смрти моје чини са телом мојим што хоћеш. – Максим рече: Принеси жртву најпре. – Безумниче, одговори Тарах, не рекох ли много пута да нећу принети жртву.

Тада мучитељ Максим рече слугама: Размрскајте му лице и уста. – А кад слуге то чињаху, Тарах говораше: Лице си ми упропастио, а душу си ми оживео. – Мучитељ рече: Несрећниче, престани са безумним мислима својим и принеси боговима жртву, да би се могао избавити од ових мука. – Тарах одговори: Ти ме сматраш за безумног што сам ја, уздајући се у Господа, уверен да ћу живети на небесима; ти пак привремено живиш телом, а душу ћеш своју погубити занавек.

Тада проконзул рече слугама: Усијајте гвожђе, па му ставите на вилице. – Трпећи то, Тарах рече: Ако учиниш и страшније ствари од ове, ипак нећеш приморати слугу Божјег да принесе боговима жртву. – Затим судија нареди да донесу бријач, да мученику одрежу уши, и кожу са главе одеру, и да му на главу ставе жеравицу. Тарах пак говораше: Ако наредиш да ми и цело тело одеру, нећу одступити од Бога мог који ми даје снаге, те подносим оруђа злобе твоје. – А кад то обављаху проконзул рече: Саберите гвоздена оруђа, усијајте их још више, па му их под пазухе ставите. – Трпећи то, Тарах говораше: Нека Господ види с неба, и нека суди! – Проконзул га упита: Којег Господа призиваш, проклетниче? – Тарах одговори: Онога којег ти не знаш, који ће дати свакоме по делима његовим.

Тада проконзул нареди да Тараха узму под стражу, а да другога доведу на истјазавање. Када доведоше Прова, капетан Димитрије рече проконзулу: Ево, господине, пред тобом стоји Пров. – Проконзул рече Прову: Саветујем ти, Прове, немој навлачити на себе пређашња мучења; јер они који се пре тебе понашаху упорно, покајаше се због тога; а ти сада принеси боговима жртву, па ћеш бити поштован и од нас и од богова. – Пров одговори: Ми смо једне мисли и једним срцем служимо Богу. He надај се да од нас чујеш што друго, јер си већ чуо и видео да нас не можеш одвратити од Бога. Ево, ја сада стојим пред тобом и не бојим се твојих претњи. Шта онда очекујеш више? – Проконзул рече: Ви сте се сложили у злоби својој да одбаците богове. – Затим наређујући да га вежу и обесе главачке, он говораше светом Прову: Поштеди тело своје, док те не ставимо на муке; јер видиш каква су ти мучења припремљена. – Пров одговори: Чини што хоћеш; сва зла што су ми припремљена, биће на утеху души мојој. – Проконзул рече слугама: Усијајте гвоздене шипке, па му слабине жежите, да не би био безуман. – Пров му на то узврати: Уколико ти мене сматраш безумним, утолико сам ја премудар у закону Господњем. – Проконзул опет рече слугама: Усијане шипке забијте му у леђа. – А Пров, трпећи то, говораше: Нека Господ види с неба моје смирење и трпљење!

После тога мучитељ, наредивши да се донесе жртвеног меса и вина, рече: Налијте вино и метните месо у уста његова. – И када слуге чињаху то, Пров рече: Нека Господ погледа с висине престола Свог, и нека види насиље ово и изрекне пресуду о суду твоме! – Судија рече: Много си претрпео, јадниче; па ипак, ето си већ примио идоложртвену храну. – Пров одговори: Ништа важно учинио ниси приредивши ми насиље; Господ зна моју вољу. – Судија Максим рече: Ти си и јео и пио од идолских жртава. – Пров одговори: Зна Господ и види насиље које ја трпим. Проконзул Максим рече: Усијаним шипкама прободите му коленице. – А Пров збораше: Ни огањ, ии муке, ни отац твој Сатана не могу раставити слугу Божјег од исповедања Бога. – Проконзул рече: Усијајте оштре клинце, па их забијте у руке његове. – Пров рече: Благодарим Ти, Господе, што си и рукама мојим дао да страдају за име Твоје. – Проконзул на то примети: Од многих мука ти си памет изгубио. – Пров одговори: Од велике власти своје ти си не само постао безуман него си и ослепио, јер не знаш шта радиш. – Проконзул рече: Наказо, ти смеш да такве речи говориш мени? Пошто ти још очи оставих читаве, онда ископајте му очи!

Када то би учињено, Пров рече: Иако си ми одузео телесне очи, ти ми никада нећеш моћи одузети живе очи вере. – Проконзул одврати: Зар се после таквих мука надаш остати жив? Или држиш да ћемо те оставити да мирно умреш? – Пров одговори: Зато се и подвизавам, да добро и читаво вероисповедање извршим и да од тебе без милости будем убијен. – Тада проконзул рече слугама: Узмите га одавде, вежите га, и чувајте под стражом, да не би к њему дошао ко од његових познаника и величао га због безбожне непокорности његове.

После тога проконзул рече: Приведите ми Андроника. – Ево њега, одговори капетан, он стоји пред тобом, господине. – Проконзул рече Андронику: Принеси боговима жртву, па ће те ослободити окова. – Андроник одговори: To никада бити неће, мучитељу, да учиним оно што је противно закону Бога мог. – Проконзул рече: Ти ђаволујеш, Андрониче. – Када би ја ђаволовао, одговори Андроник, ја би послушао тебе; али исповедајући Господа мога, ја не ђаволујем; међутим, ти сам ђаволујеш и слеп си, јер чиниш ђавоља дела.

Тада проконзул рече слугама: Направите снопове од трске, поквасите их зејтином, па их сагорите на његовом стомаку. – Слуге одмах свукоше Андроника и простреше на земљи, па му на стомаку запалише мноштво трске, поквашене зејтином. А он говораше: Ако ме и целог сажежеш, нећеш ме победити, безбожниче! јер крај мене стоји и укрепљује ме Господ коме ја служим. – Проконзул нареди: Усијајте гвоздене шипке, па му их ставите између прстију. – А Андроник говораше: Безумни непријатељу Божји, препун си сваковрсних демонских изума; ти гледаш тело моје где се топи у мукама што ми их причињаваш, и мислиш да те се ја бојим; ја имам крај себе Христа Сина Божија, и тебе не сматрам ни за шта. – Проконзул рече: Безакониче, ти не знаш кога призиваш: некаквог човека који би погубљен од Понтијског Пилата и о чијем мучењу постоје писмена документа. – Умукни, безбожниче! одговори Андроник, јер не доликује теби да рђаво говориш о Њему. – Проконзул рече: Каква ти је корист надати се на тог човека, кога ти називаш Христом. – Андроник одговори: Ваистину имам огромну корист и велику награду; због тога и трпим све ово.

Тада проконзул рече слугама: Отворите му уста, и метните у њих идоложртвеног меса и сипајте вина. – Када то би учињено, Андроник рече: Господе, Господе, погледај на насиље које подносим. – Проконзул га упита: Дакле ћеш страдати подвргаван мукама? Та ти си већ окусио од жртве боговима нашим. – Андроник одговори: Нека погину сви који се клањају идолима, ти и цареви твоји! – Проконзул рече: Зла главо, ти вређаш цареве, који свету створише тако дуготрајан мир. – Андроник одговори: Ја проклех убице и крвопије који нарушавају мир; њих ће Господ крепком руком Својом срушити и истребити. Тада проконзул рече слугама: Заријте му гвожђе у уста, избијте му зубе, одрежите му богохулни језик да се научи не хулити цареве, и сажежите огњем језик његов. – И учинише слуге све по наређењу мучитеља. После тога Андроник би одведен под стражу.

Овим се завршавају судски записници, које су водили судски писари у току самог суђења, када су свети мученици Тарах, Пров и Андроник били испитивани и мучени. О осталим пак страдањима ових светих мученика и о њиховој смрти, три побожна мужа: Макарије, Феликс и Берије, који су својим очима посматрали њихову кончину, у својој посланици вернима пишу следеће:

Нумерије Максим, проконзул Киликијски, позвавши Киликијскога жреца Терентијана, нареди да се за сутрадан спреми амфитеатар,[6] удаљен од града хиљаду корачаја, на коме су мученици имали бити предани зверовима да их поједу. А када се сутрадан изјутра слеже народ и напуни амфитеатар да посматра мучење, дође и Максим да то види, а ми стајасмо на скривеном месту и са великом бојажњу посматрасмо. И прво бише предани зверовима на поједење други осуђеници, којих беше врло много. Затим Максим нареди војницима да уведу хришћанске мученике: Тараха, Прова и Андроника. Војници пак примораше људе да мученике донесу на раменима, јер од многих рана они нису могли ходити. А ми када угледасмо да их носе на гледалиште, окренувши се плакасмо. И бачени бише светитељи усред арене. Тада спопаде страх све, и стадоше роптати на Максима због такве пресуде његове; и многи се разиђоше са гледалишта грдећи Максима и зверску љутину његову. Видевши то, Максим нареди присутним војницима да забележе оне који су отишли, да би их потом узео на одговорност.

Онда нареди Максим да пусте зверове на мученике. А када зверови не дарнуше мученике, он нареди да бију редитеље гледалишта, захтевајући од њих да пусте најљуће зверове. И пуштен би медвед, који тог дана беше растргао три човека; и када приђе Андронику, он седе и поче лизати ране његове. Међутнм Андроник стаде вући медведа и дражити га да га поједе, али медвед бејаше кротак. Разјаривши се, проконзул нареди копљеносцима да убију медведа. Тада Терентијан, бојећи се проконзула, похита да на мученике пусти лавицу, која беше послана из Антиохије. Пуштена на арену, лавица трчаше тамо-амо као да хоће да прескочи ограду, и страховито уплаши гледаоце; али када приђе мученицима, она преклони колена и леже пред Тарахом. А он, дохвативши је руком својом вуцијаше је, да би га она, на тај начин разјарена, појела; међутим лавица се држаше према Тараху као кротка овца.

Видећи овако велико чудо, народ у амфитеатру подиже силну грају. А проконзул, постиђен и разјарен овим чудом, нареди својим слугама да лавицу разјаре. Међутим лавица, страховито ричући, оде к вратима и поче их зубима гристи. А сав народ у страху викаше: Отворите лавици, већ се и врата развалише.

Тада Максим, бесан од гнева, призва Терентија и нареди му да убије свете мученике. И мученици: Тарах, Пров и Андроник бише мачевима избодени и на комаде исечени, и тако скончаше.[7] А проконзул Максим, одлазећи са гледалишта, остави десет војника да чувају тела мученика, наредивши им да их измешају са лешевима идолопоклоника, да их хришћани не би препознали и украли. А ми, видећи то, молисмо Господа да нам подари згодну прилику да их тајно узмемо. И после тога ми приђосмо ближе и угледасмо стражаре где вечерају и огањ наложен за ноћну стражу. И ми онда преклонивши колена молисмо Господа и Христа Његовог, да испуни нашу жељу: да нам пошаље помоћ с неба и даде нам тела светих. И изненада настаде земљотрес, и грмљавина, и севање муња, и олуја са кишом. А ми се опет помолисмо, и приближивши се к телима нађосмо огањ угашен, и ниједнога војника не беше, јер сви беху побегли од олује. Тада ми подигосмо руке к небу, да нам Господ неким нарочитим знаком покаже мошти светих мученика, да бисмо их распознали усред мноштва осталих лешева. А ноћ беше врло мрачна. Одједном три свеће као звезде појавише се над моштима светих. И ми тајом узевши мошти светих мученика одосмо, док пред нама иђаху оне свеће небеске. Идући за њима, ми зађосмо на другу страну горе, и ту свеће небеске постадоше невидљиве. И нашавши тамо у камену ископану пештеру, положисмо у њој тела светих, и улаз добро зазидасмо, да их неверници не би пронашли. Потом ми пођосмо у град да дознамо шта се ради, и чусмо да је Максим побио стражаре. Ми пак узнесосмо благодарност Господу нашем Исусу Христу који живи кроза све векове.

Ја Макарије, Феликс и Берије, хоћемо да остало време живота свога проведемо овде, да би ту заједно са светим мученицима била погребена тела наша. А душе наше нека се удостоје на небу насићивати се вечнога живота са светим страдалцима. Оне пак које са овом посланицом шаљемо к вама, примите у страху Господњем, јер су они делатељи Господа нашега Исуса Христа. А вас молимо, помињите нас у молитвама. Нека благодат Божја буде с вама. Амин.

—————————————–
[1] Помпеопољ – значајан стари град Киликије; данас – рушевине.

[2] Виктор значи: Победитељ.

[3] Клавдиопољ – град Исаврије, која сачињава део Киликије.

[4] Град у Малој Азији.

[5] Дуго истјазаваље светих мученика извршено је у Мопсуестији – граду Киликије у Малој Азији.

[6] Амфитеатар – округласто, откривено здање, намењено за борбу зверова и људи. У средини се налазила арена – поприште, – засута песком, где се обављала борба. Арена је била унаоколо ограђена оградом. Иза те ограде дизале су се степенице, са редовима седишта за гледаоце.

[7] Кончина светих мученика збила се око 304. године.