Свети свештеномученик Лукијан

15. ОКТОБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ЛУКИЈАНА,

презвитера Антиохијског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

 

Свети Лукијан је рођен од благочестивих родитеља у граду Самосату[1] у Сирији. У својој двадесетој години он остаде сироче, и сво имање што му остаде од родитеља он раздаде сиромасима, а сам отиде у град Едесу к исповеднику Макарију, и под његовим руководством он ревносно изучаваше Свето Писмо. При томе он вођаше строг подвижнички живот. Вина никада пио није већ само воду; јео је једанпут дневно, и то суви хлеб са водом; каткад по читаву недељу ништа окушао није. Велики део времена он провођаше у молитви и сузама, желећи се удостојити блаженства оних који плачу. Волећи молчаније, он срце своје храњаше богоразмишљањем свагда, а лице му бејаше тужно. Но када му је ваљало говорити, из његових су се уста изливали потоци божанске мудрости Светог Писма, које је он непрестано изучавао, осим кад се кратком сну предавао. За свој свети подвижнички живот и за ревносно и богомудро ширење Еванђеља међу Јеврејима и незнабошцима, учени Лукијан би удостојен свештеничког чина у Антиохији. Ту он основа школу, сабра мноштво ученика, и постаде наставник двоструке мудрости, књижевне и духовне: он ученике своје учаше и разумевању Божанскога Писма и живљењу у врлинама. При томе он написа многе поучне књиге, и од тога се као од неког рукодеља издржавао и сиротињу помагао. Он врло велику услугу учини Цркви тиме што према јеврејском тексту исправи многа места у Светам Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. На овом и у овом човеку Божјем бејаше толика благодат Божја, да када је ишао кроз град, за неке је бивао видљив а за неке невидљив.

Када се слава о Лукијановим врлинама пронесе на све стране, дознаде за њега злочестиви цар Максимијан Галерије. Желећи да свету веру искорени и уништи у источним покрајинама, Максимијан мучаше и убијаше хришћане, нарочито мудре и знамените учитеље хришћанске. Безаконик је мислио: ако сруши стубове црквене, онда ће и сама Црква убрзо пасти. У то време он већ беше убио светог Антима Никомидијског и светог Петра Алексадријског.[2] А чувши и за светог Лукијана, он нареди да га пронађу и доведу на мучење. Лукијан пак, као човек, бојећи се да не поклекне у мукама, кријаше се од оних који га тражаху. Но неки свештеник Панкратије, који живљаше у Антиохији и беше присталица јереси Савелијеве, а који давно завиђаше великој слави Лукијановој, каза царевим посланицима где се Лукијан крије, и као Јуда предаде на смрт невинога. Свети Лукијан би пронађен и одведен у Никомидију на мучење.

У то време љути мучитељ се толико разјари на хришћане да, као други Ирод, убијаше и малу хришћанску децу. Желећи да идоложртвеним јестивима оскврнави децу, он нареди да им се та јестива насилу мећу у уста. Али деца, научена Светим Духом, не хотијаху примити те гадости, и због тога их убијаху. Два високородна детета, два рођена брата, научена не толико од родитеља колико од Бога, веома се гнушаху идолопоклонства. Дозвавши их к себи, мучитељ их стаде наговарати благим речима и саблажњавати слатким јестивима идолских жртава, да би их навео да окусе од њихових демонских поганштина. Но дечаци се чврсто супроћаху, и одбијајући јестива говораху: Родитељи су нам завештали да не окушамо ова јестива, јер који окуси, тај ће разгњевити Христа.

Тада мучитељ нареди да дечаке немилосрдно бију прућем; а они, као зрели људи, с великим трпљењем подношаху мучење. Онда један од блиских цару рече: Срамота би било да мала деца, која су недавно из пелена изашла, својим трпљењем победе римског цара. Велики царе, дај ми ту децу, и ја ћу их научити да поштују богове. – Цар му даде децу. А он одмах начини маст од љуте слачице, обрија деци главе, намаза их том љутом машћу, и затвори у врело купатило; од тога им се главе запалише као пламеном огњеним обузете или као муњом поражене, и оба дечака скончаше у тим мукама. Најпре паде мртав млађи брат; а старији, видевши мртвог брата, ускликну: Победио си брате мој, победио! Бог ти је помоћник! – После тога и он, целивајући тело мртвога брата, предаде дух свој.

Ово се догоди у Никомидији, куда су светог Лукијана водили на мучење. У то време свети Лукијан беше у Кападокији, на путу за Никомидију. Угледавши у Кападокији војнике који се из страха од мучења беху одрекли Христа, свети Лукијан их стаде саветовати да трпељиво подносе мучења, и говораше им: О, стида вашег огромног! о, срамоте ваше велике! Ви као војници свагда жртвујете у рату здравље своје за цара земаљског и временог, и душе своје полажете за њега; a за небеског и вечног Цара Христа не хтедосте јуначки стајати, и не само себе поштедисте него се и Њега одрекосте! Расудите: каква вам је корист слушати цара земаљскога? И размислите: колику штету себи нанесосте не послушавши Цара Небескога? Ради сујетне славе и части ви ринусте себе у такву погибао; а ради Господа свога, који крв Своју проли за нас и слугама Својим уготови неисказана блага, ви не желите да претрпите привремене муке, да бисте вавек царовали с Њим. Постидите се мале деце и слабих жена, које се показаше храбрије од вас: јер оне, јуначки стојећи за Господа свога, показаше се као храбри мужеви, а ви, уплашивши се мука, пострадасте као жене и мала деца. Шта ће бити с вама када вас Христос позове на суд Свој?

Чувши то, војници се опет обратише ка Христу с покајањем и пођоше на муке, срцем и устима исповедајући свесвето име Господа Исуса Христа. И би тада око четрдесет војника убијено за Христа. Тако свети Лукијан својим слаткоречивим и благодати Божје испуњеним језиком опет обрати ка Христу отпале од Христа и укрепи их на мученички подвиг.

Када Лукијана доведоше у Никомидију, он тамо нађе много познатих хришћана и својих ученика, који бојећи се гоњења беху у великом страху. Неки се од њих скриваху, а неки намераваху одрећи се хришћанства, плашећи се љутих мучења и смрти. Свети Лукијан их силном речју својом охрабри и учини чврстима у вери, да се не би бојали оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28).

За ученицу светог Лукијана девицу Пелагију казују ово: трагали су за њом да је изведу на мучење за Христа; а она, бојећи се да јој не одузму девичанство, баци се са високог прозора, и павши на земљу разби се и издахну; њој верни одадоше поштовање као мученици.[3]

Пошто Максимијан беше чуо да Лукијан има тако пријатно лице, тако допадљиво говори, да сваки који га гледа и слуша неизоставно постаје хришћанин, побоја се незнабожни цар да и сам не постане хришћанин разговарајући са Лукијаном лице у лице. Зато, када Лукијана доведоше к њему, он стаде разговарати с њим на извесном растојању, кроз завесу. Испрва он обећа Лукијану много дарова и почасти. А када се светитељ насмеја његовим преварним и лукавим речима, тада му Максимијан поче претити новим мукама. Но свети Лукијан се ни најмање не уплаши од његових претњи. Цар га оида баци у тамницу, у којој свети страдалник претрпе многа и разноврсна страдања: окивали су га у окове, тукли оштрим камењем, дуго и дуго морили глађу и жеђу. Но између осталих мучења беше и једно овако: све удове тела његова истргоше из зглобова, па га полеђушке положише на оштро комађе од разбијених црепова, на чему он лежаше четрнаест дана. А када дође празник Богојављења, светитељ зажеле да се он и сви хришћани што беху с њим причесте светим Тајнама Христовим. Он се помоли Богу да му испуни жељу, и Бог удеси те, непажњом стражара, неки од верних сабраше се к светом Лукијану у тамницу и донесоше хлеб и вино. Тада свети Лукијан рече ученицима својим и свима хришћанима што беху тамо: Окружите ме и будите црква, јер верујем да је Богу пријатнија жива црква неголи саграђена од дрвета или камена. – А када сви окружише светог Лукијана, он рече: Одслужимо литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. – Тада га ученици упиташе: Где ћемо, оче, ставити хлеб за вршење Светих Тајни, пошто немамо стола? – А он, лежећи окован на комаду црепа с лицем окренутим горе, рече: Ставите их на моје груди, и биће живи престо живоме Богу. – И тако у тамници на грудима светитељевим би одслужена Божанствена литургија свима прописаним молитвама, како ваља и треба, и сви се причестише светим Божанственим Тајнама.

Сутрадан посла цар слуге да дознаду, је ли још жив Лукијан. А када слуге улажаху на тамничка врата, свети Лукијан угледавши их три пута узвикну: Хришћанин сам! – И са тим речима предаде дух свој у руке Христа Бога.[4]

Слуге известише цара Максимијана да је Лукијан већ умро. Цар нареди да се тело његово баци у море. Слуге поступише по царевом наређењу: привезавши камен, они вргоше многонапаћено тело светог Лукијана на пучину морску. И остаде оно у мору тридесет дана. После тога свети мученик се јави једноме од својих ученика, коме беше име Гликерије, наређујући му да иде на обалу морску, узме тело његово и погребе. Гликерије оде са другим хришћанима на обалу да тражи светитељево тело. И гле, они угледаше на мору делфине где носе на себи нетљено тело мучениково; допловивши до обале они га положише на сувом месту. Тада верни с радошћу узеше тело светог мученика и чесно сахранише.

Много година касније света царица Јелена, мајка Константина Великог, подиже над гробом светог мученика Лукијана цркву у славу Бога, Јединога у Тројици, коме и сада од нас нека буде слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.

——————————————
[1] Самосат – главни град Сиријске покрајине Комагане, на западној обали реке Еуфрата; сада се назива Самсат.

[2] Спомен светог Антима Црква празнује 3. септембра, а светог Петра Александријског 25. новембра.

[3] Спомен њен Црква празнује 8. октобра.

[4] Свети Лукијан скончао 312. године.