Џим Џатрас: Вашингтон није свемоћан!

Влада Србије сарађује са непријатељима

Владика Артемије је морао бити уклоњен

Када је Вашингтон пре неколико година желео да донесе коначну одлуку којом би био разрешен коначан статус Косова, сви су тамо наглашавали како Русима није стало до Косова. Али њима јесте стало до Косова, као и Украјинцима, целом свету је јасно колико је ово разарајуће. Постоји много већа подршка Србији, већа него што било ко у овој земљи изгледа схвата, каже у ексклузивном интервјуу за лист Геополитика Џим Џастрас, председник Америчког савета за Косово.

Како видите тренутно стање у Србији шта, по Вама, наш народ и државни органи треба да предузму како би изашли из постојећег тешког стања?

„Прво и најубојитије оружје које је искоришћено против Срба била је деморализација, како би прихватили неизбежну судбину која им је била припремљена, а то је одувек била фикција. Вашингтон није могао остварити своју вољу у практичном смислу, јер није постојао други начин да се Срби сломе, осим да им се наметне мисао о томе да је такво стање немогуће избећи. То је један од невероватних парадокса света у коме живимо: изгледа као да Вашингтон има сву контролу у својим рукама, али управо се ради о варци, која је примењена на људе у Србији, да би прихватили да је све безнадежно и да се ствари морају кретати по одређеној стази. Први корак, којим би Србија требало да крене, у циљу испуњења својих интереса и свог опстанка уопште, јесте да схвати да Вашингтон није свемоћан. Бела кућа губи могућност да контролише дешавања широм света. Став да је диктат Вашингтона неизбежан за Србију исто је што и саучесништво у сопственом уништењу. То је први корак. Треба најпре схватити да се о томе ради, а затим то и одбацити“.

Постоји и други центар, Брисел, који такође диктира Србији услове, као и један део политичког естаблишмента, и, морам рећи, да један део нашег народа верује у ту причу са срећним крајем – уласком у Европску унију.

„Уједно и добра и лоша страна Брисела јесте потпуни недостатак храброст и мудрости. Наравно, Вашингтон то употребљава у своју корист, али то је и потенцијална предност за Србију, у смислу да Брисел није поуздан партнер ни за кога, па ни за Американце. Примера ради, уколико би било покушаја наметања силе сепаратистичких сила у Северној Митровици, Американци ту не би могли сами, била би им потребна помоћ Европљана, али они за то не би имали храбрости, не би желели да буду део тога. Њихов недостатак храбрости и недостатак суштине нешто је што такође, у правим околностима, може донети добра. Зато Србија треба да буде безазлена као голуб и мудра као змија“.

Пошто сте као лобиста сарађивали са Виктором Јануковичем, како оцењујете његов поновни долазак на власт, и стање у Украјини?

„Господин Јанукович, противник Јулије Тимошенко, рекао је да није антируски настројен, тако да можете рећи да је око деведесет пет посто гласача дало свој глас кандидату чији је став био да се политика према Русији мора променити. Неки људи би можда волели да господина Јануковича представе као проруског квислинга, насупрот проамериканизма Тимошенкове, али то није случај. Он има уравнотежен и реалистичан поглед на интересе своје земље, и природно је да мора почети од веома блиских односа са Русијом. Такође и са Европом, такође и са Америком, али не једних против других, или просто пратећи инструкције из Вашингтона, на уштрб односа са Русијом. Дакле, оно што господин Јанукович ради једноставно је реалистично, а, по мом мишљењу, може послужити и као добар пример како би Србија требало да поступи у сопственом географском и геополитичком контексту. Ево и конкретног примера: Обамина администрација прихватила је, након малог одлагања, политику коју је водила и Бушова администрација – да Украјина мора ући у састав НАТО-а, иако 98 процената Украјинаца одбија овакву идеју. Шта је демократија? Оно што жели 98 процената становништва, или је демократија оно што жели Вашингтон? Одговор господина Јануковича био је: „не“. Ни „можда“, ни „некад“, ни „у будућности“, него просто – „не“.

Поставља се питање за Србију: слушамо толико о евроатлантским интеграцијама, чак ни не причамо само о ЕУ, већ и о НАТО. Који разлог има Србија да уопште и помисли на то да постане члан агресивне алијансе чија је жртва била и сама, и то пре само неколико година? Шта, по Вашем мишљењу, конкретно треба да предузмемо када је у питању Косово и Метохија?

Жао ми је што морам овако да започнем одговор на ово питање, али прво што морате да урадите јесте да промените Владу. Заправо, какав год да је рад ове Владе, свет је и даље, објективно, на страни Србије. Колико земаља је признало Косово након одлуке Међународног суда правде? Две, три. Две трећине земаља још увек подржава Србију, скоро све главне, ван Европе, већи део Африке, већи део Латинске Америке, чак и муслиманске земље. Објективно, прилике су повољне за Србију, али је проблем то што Влада у Србији жели да сарађује са непријатељима, а не са пријатељима своје земље. То видимо у УН, видимо и на другим местима. Треба обратити пажњу на неке ствари, када су у питању правне, дипломатске, економске акције, али тешко је говорити о конкретним потезима, ако вам ум није на правом месту. Тренутно, званично мишљење Београда није на правом месту.

Примера ради, када се догодио проблем са трансмитерима српског Телекома на Косову, Србија је требало да поднесе тужбу против сваке компаније која би инвестирала у украдени посед, јер овде се управо о томе ради. Тужите их америчком, француском, немачком суду… Тако би ове компаније на крају морале да кажу да не желе да имају ништа са Косовом! Да ли је то тешко урадити? Треба да предузмете све потезе, како на тлу Косова, тако и на дипломатском и међународном нивоу, али и у осталим деловима Србије, како би људи остали посвећени овоме, да не поверују у лаж да је све готово. На дипломатском плану, када је у питању Русија, али и друге земље, може се рећи да су оне дале пуно подршке. Међутим, немогуће је помоћи некоме ко не жели да се заузме за себе. Постоје људи који желе да вас подрже, а константно вам се сервира прича како вама и није потребна та и толика подршка. Када је Вашингтон пре неколико година желео да донесе коначну одлуку којом би био разрешен статус Косова, сви су тамо наглашавали како Русима није стало до Косова. Али њима јесте стало до Косова, као и Украјинцима, целом свету је јасно колико је ово разарајуће. Постоји много већа подршка Србији, већа него што било ко у овој земљи изгледа схвата. Зашто је, на пример, Хилари Клинтон посетила овај регион? Зато што је ово једино место на свету на коме се можемо претварати да ми, Американци, побеђујемо.“

На крају бисмо питали како сте Ви лично преживели нападе на владику Артемија а посредно и на Вас, пошто се говорило о наводним злоупотребама средстава хуманитарне помоћи?

„Ако неко заиста мисли како оно што се догодило владици Артемију има икакве везе са фондовима хуманитарне помоћи онда он пије нешто, па бих волео да знам где се то продаје, да купим једну боцу! Не могу документима да докажем, али сам дубоко уверен да је неко у Вашингтону донео одлуку да тај човек мора да буде уклоњен. Тај човек је препрека већим плановима који су за ову област исковани. Често говоримо о Косову као о срцу Србије али ту такође мислимо и на чистоту Православне Вере, и она је срце Србије. Постоји један човек који обједињује те две врлине, те две вредности. Мени је јасно да то није случајно.

Тај човек је морао бити уклоњен. Напади на њега имају заиста зверски карактер, не можете се одупрети том утиску, јер се такви зверски напади врше тако јавно, на светлости дана, на очиглед свих. Што се тиче мене, будите без бриге, на леђима имам ожиљке многих убода ножева, за један убод више не марим много, то је ипак само део професионалног терена“.

(”Геополитика”, јануар, 2011.)