СРЕДА ДВАДЕСЕТ СЕДМА ПО ДУХОВДАНУ
Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18, 17). Како га, пак, примити као дете? Ево како: у простоти, пуним срцем, без премишљања. Разумска анализа је непримењива у области вере. Она може имати места само у ономе што јој претходи. Као што онај који врши анатомски преглед разлаже тело до детаља, али не види живот, тако и разум, ма колико расуђивао, не може да схвати силу вере. Сама вера пружа сагледавања која је у потпуности чине способним да у целости одговара на све потребе наше природе. Она обавезују свест, савест и срце да је прихвате. Они је и прихватају, и прихвативши је, неће више да се одвоје од ње. Исто се дешава са оним ко окуси пријатну и здраву храну: окусивши једном, он зна да је она хранљива и убраја је у ред оних намирница којима се храни. У том убеђењу хемија му не помаже ни пре ни после. Његово убеђење је засновано на личном искуству, које је непосредно. Тако и онај који верује истинитост вере познаје непосредно. Сама вера у њега усељава непоколебиво убеђење да је [реч о истинској] вери. Како после тога да буде још и разумна? Разумност вере се и састоји у томе што се непосредно зна да се ради о вери. Разум само штети ствари, хладећи веру и слабећи живот по вери. И што је најтеже – он се надима и одбија благодат Божију. Тиме доводи до најгорег зла у хришћанском смислу.