ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТИ ПО ДУХОВДАНУ
Садукеји су против васкрсења имали приговор, који им се чинио непобитним. Међутим, Господ га је побио са неколико речи, и то тако јасно да су сви схватили и признали да су садукеји побеђени истином Његове речи (Лк. 20, 27-40). Оно што су некада радили садукеји, сада чине неверници свих врста. Они су себи нагомилали мноштво измаштаних претпоставки, које су уздигли до „истина“ и које сматрају непобитним. Они се њима величају, претпостављајући да се против њих ништа не може казати. У ствари, све су оне тако ништавне да се против њих и нема шта говорити. Сва њихова мудровања су као кућа од карата – дуни и разлетеће се. У појединостима њих не треба оповргавати. Довољно је да се према њима односимо као према сновима. Говорећи против снова, ми не доказујемо њихову неприкладност у целини или у појединачним деловима, него само кажемо: „То је сан“. Тиме се све решава. Управо таква је теорија о постанку света из маглина, са својим пододељцима – теоријом о случајном настанку живота, дарвиновским пореклом родова и врста, и са његовим последњим маштањем о настанку човека. Све је то као бунцање сањалице. Читајући их, идеш као међу сенкама. А научници? Шта са њима да урадиш? Њихово правило јесте: „Ако нећеш да слушаш – немој, али нам не сметај да варамо људе“.