Сабор Пресвете Богородице

26. ДЕЦЕМБАР

САБОР

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за децембар)

 

Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато што се тога дана сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богородицу и што се свечано, саборно, служи у част Њену.

Пресвета Богородица Марија је, рађањем Господа Исуса Христа од Ње, највише послужила нашем спасењу и спасењу целога света и све твари. Зато и приличи, и доликује, и достојно је изузетно празновати Њу увек, а поготову одмах сутрадан по Рођењу Христову, као Мајку Богородитељку Христа Бога и Спаса нашег.

 

ПОВЕСТ

О БЕГСТВУ ПРЕЧИСТЕ ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ

С БОГОМЛАДЕНЦЕМ У ЕГИПАТ

 

Када мудраци – звездари отпутоваше из Витлејема, Ангео Господњи јави се у сну Јосифу, и нареди му да узме Божанског МладеНца и Матер Његову, Пречисту Дјеву, па бежи у Египат, и буде онамо док опет не добије наређење да се врати, пошто ће Ирод тражити Дете да Га погуби. Јосиф тако и поступи: узе Младенца и Матер Његову ноћу, и пође у Египат. Али пре одласка у Египат, он најпре у Јерусалиму у храму Соломоновом учини све што је по закону Господњем, јер се већ навршшпе дани очишћења Пречисте и Свебеспрекорне Богоматере, и у том храму срете Господа нашег старац Симеон и пророчица Ана. Пошто уради што је прописано у закону, Јосиф оде у Назарет кући својој (Лк. 2, 39). Из тога се јасно види да они не кренуше одмах из Витлејема ка Египту, него најпре одоше у храм Господњи, затим у Назарет, па најзад у Египат.

То потврђује и свети Теофилакт у своме тумачењу на Матејево Еванђеље, пишући овако: „Питање: Како то евангелист Лука каже да је Господ отишао у Назарет по истеку четрдесет дана од Свога роћења и после сусрета Свог са старцем Симеоном, а овде свети Матеј вели да је он дошао у Назарет тек по повратку из Египта? Одговор: Знај дакле, евангелист Лука спомиње оно што је евангелист Матеј прећутао, наиме Лука говори да је Господ по рођењу Свом дошао у Назарет. Матеј пак говори о ономе што се касније догодило, наиме: о бегству Господњем у Египат, и по повратку отуда о Његовом одласку у Назарет. Уопште, Евангелисти не противрече један другоме, него само Лука говори р одласку Христа из Витлејема у Назарет, а Матеј говори о Његовом повратку у Назарет из Египта“.

Тако дакле, по изласку из храма Господњег свети путници прво се упутише у Назарет и уредише своје домаће ствари; затим, узевши што им је потребно за пут, они ноћу, да их суседи не би приметили, хитно кренуше путем за Египат. Притом они поведоше са собом, да им послужи, и најстаријег сина Јосифовог Јакова, који доцније би назват братом Господњим, што се види из црквеног песмопјенија под 23 октобром, где се пева овако: Ти си се, мудри, показао брат оваплоћеног Господа, и ученик, и очевидац Божанских тајни, бежећи с Њим у Египат, и боравећи у Египту с Јосифом и Матером Исусовом; моли се с њима да будемо спасени.[1] Отуда је јасно да је Јаков био сапутник бегунцима у Египат, служећи им за време путовања. Господ је пак бежао у Египат, с једне стране зато: да покаже да је Он истинити човек и тело, а Не дух и привиђење; а с друге стране: да нас научи бежати од гњева и јарости људске, а не с гордошћу им се противити. Тако објашњава свети Златоуст: „Бежећи, Господ нас учи да дајемо место јарости, тојест да бежимо од људске јарости. Када дакле Свемогући бежи, тиме се нама гордима даје наук да не гурамо себе у опасност“. – Но постоји још један разлог што је Господ бежао у Египат; и то овај: да очисти Египат од идола; и као што каже свети папа Лав, да се без те земље, у којој су по први пут преко заклања јагњета прасликовани спасоносно знамење крста и пасха Господња, не би припремило тајанство Пресвете Жртве. Усто бегство у Египат, је било и ради тога, да се испуни следеће пророштво Исаијино: Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски (Ис. 19, 1). Овде под облаком свети Амвросије разуме Пречисту Дјеву, која на рукама својим донесе Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева лак је, јер Она није оптерећена никаквим бременом каквог било греха или телесне пожуде и познања супружанског.

Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом месту нападоше разбојници и хтедоше да му узму магарца, на коме они ношаху нешто мало што им беше потребно за пут, а на коме покаткад и Мати с Дететом путоваше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лепо Детенце, задиви се тако необичној лепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! – И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: „Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао“.

Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с деоне стра(не, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.

Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу.[2] Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано „Персеја“, које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.

Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику,[3] и вели: „ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу“. – Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: „Сви ће идоли морати цопадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима“. Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: „То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне“.

После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља.[4] Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.

Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.

Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор – три, а Георгије Кедрин – пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: „и би тамо до смрти Иродове“ (Мт. 2, 15).

После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.

Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата АрхелДјева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин.

————————————–
[1] На стиховање стихира 2.

[2] Данашње предграђе Каира.

[3] Свети Паладије Еленопољски (368-430), писац чувеног Лавсаика; спомен његов Црква празнује у Сирну суботу.

[4] Илиопољ – у северном Египту.