Почетна / ЧЛАНЦИ / Домаћи / МОЈ ВЛАДИКА

МОЈ ВЛАДИКА

Мој владика је први међу једнакима. Патријарх Србски. Нисам га бирала, тако ме је запало јер живим ту где живим, у Београду.

Кад сам постала свесна да је најбољи међу изабраним пастирима Господњим баш мој владика, тј. Митрополит београдско-карловачки итд. била сам задовољна и некако поносна. Не због себе, него на њега. Смирене речи, благог погледа, пастирске одговорности, аскетског живота. Патријарх (и) мој, Павле.

Тако сам осећала, мада не могу рећи да сам баш нешто знала о Вери, о јерархији, о црквеном устројству. Кад прође Кнез Михаиловом улицом, сви станемо и гледамо за њим, усхићени и збуњени, не знајући шта да чинимо, шта се уопште чини кад се сретне Патријарх. Како ли је њему било, да ли му је падало тешко кад види своју паству како не зна ни да га поздрави?! Како је Господ премудар, јер се многи од нас постидеше и почеше да се интересују за „оно“ што је овај, очигледно свети, човек представљао…

Онда су нам га разболели. Па упокојили. На сахрани, гле чуда, васељенски екумениста. Онда му окренуше гроб тамо – вамо, и „изабраше“ му наследника. Мог новог, још старијег у тренутку избора, владику. Онда искористише четрдесетодневни помен да поделе екуменистички билтен у 20 хиљада примерака. Штампа баш квалитетна, мора да много кошта. Садржај – јефтин памфлет, бар што се слика тиче. Патријарх Павле са Вартоломејем, са бачким, са Ивицом, са Борисом, са Хочеваром. Помислим, је ли ово нека шала у 20.000 примерака? Да ли ова прљава папска пропаганда заиста представља мог владику онако како га памти већи део Срба и православног света, најмање нас милион колико је било на поклоњењу и испраћају? Да ли ово треба да представља срж духовног живота једног Божијег Православног угодника? Оног који је пленио скромношћу, ишао по Београду пешице или трамвајем, који је папи рекао „добро нам не дошао“? Који је освојио масе нас који смо тек откривали своју, православну веру, сачувану у клицама захваљујући нашим бабама и дедама. А и родитељима, који су се ипак више плашили да не прославе Божић и Ускрс, него што су се плашили шефова и комшија комуниста. На славе се ишло у село код бабе, а потом у цркву, у време паузе.

А у цркви, Патријарх наш служи, литија око цркве Св. Александра Невског и најупечатљивији утисак на целој Литургији – поглед Патријархов током молитве. Поглед подигнут навише, срце и душа у том погледу који хрли Небу. Несвестан нас около, од којих мали број у то време уопште зна шта је Света Литургија, али осећа да се дешава нешто „неземаљско“. Иза тог погледа није могла бити душа која би газила Свето Предање, вековни богослужбени поредак, или позвати папу да сврати и опогани Земљу Србску.

А онда добисмо у 20.000 примерака пропаганду какву нисмо имали ни о вери прађедовској закопаној под слојевима смрада комунистичког атеизма! Шта је „писац хтео да каже“? Да је Патријарх Павле био екумениста њиховог кова? Већ почиње да се осећа пажљиво скривани смрад ватиканске мржње. Аларми прорадише. А онда…

Ни следећег „првог међу једнакима” нисам бирала, а постаде (и) мој владика. Њега су, изгледа, изабрали они који су „бројали гласове“. Ипак, буде ми лакше, посматрајући остале кандидате. Мада ипак са неком зебњом. Али решим да га „прихватим“. Јер, ко сам ја да о томе судим, о томе да ли је све у реду, ако је новинарка-рођака, за коју сви треба да се молимо, још док је Патријарх био жив говорила да је нишки следећи? Неким се људима баш „јавља“. Или им неко заиста јавља. Па кад већ јавише, Патријарх „оде“, да не смета, а они обавише остало. „Изабраше“ ми новог владику. Прилично старог, иако су најавили избор неког млађег. Ваљда су, Боже опрости ми, послали умолницу Духу Светоме кога да изабере. Или онај млађи не би могао да запамти спремљени говор, онако у полувремену.

Шта год да је – ту је. А беше и говор. Није нас дуго држао у неизвесности, ни у нади да смо „добро прошли“. Потури нам папу од прве. Али после месеци фрустрације, болова у желуцу при сваком нападу на цркву (СПЦ), стрепње „шта ће бити“, желела сам да верујем да после Патријарха Србског г. Павла, сваки наследник мора да је у незгодном положају. Па и овај. Није му лако, једва је и камилавку наместио и отресао са руке „високу“ даму која не зна кад се шта ради и не ради, па полетела за благослов пре времена.

Онда, како сам уобичајила, иако једва стигнем после радног времена, одем на вечерњу у Саборну цркву и доживим пријатно изненађење. Прво. Друго није било пријатно. Дакле, појави се из олтара Патријарх лично! Присутнима, па и мени, да се не лажемо, драго. Мада је јасно да то није оно осећање као онда кад сретнем Патријарха Павла. Онда мој владика целива икону, баци поглед изнад народа и крене као кроз празну цркву. Неки се некако изборише да му целивају руку, препречили му пут, па није имао куд. Остали стоје у благој неверици. Пролази пастир поред стада свога као поред турског гробља. И, да не дужим, како тада тако и надаље. Оним „заблуделим“ (да ли?) својим овчицама, које му већ месецима певају Псaлтир под прозорима, за све те месеце није упутио ни једну пастирску реч. Да греше, да су у заблуди, било шта. Да је бар бокал воде послао по врућини, или мало чаја кад удари мраз. Ништа. Има ваљда важнија посла. Мој(?) владика. Можда по Јерархији, по срцу – никако. Јер нас, „овце своје“ ни не примети, ево већ годину дана. Нема кад, велике проблеме мора да решава, а народ не схвата. Како сам убрзо схватила, задали су му само две теме – папу и Владику Артемија. И он поче да испуњава своју дужност, заправо задатак. Силовито, младалачки, крете да „сређује стање“. Шаргарепа папи, батина Владики Артемију. И тако до данас. Уз малу измену – шаргарепа народу, а њему следује и батина. Ал то касније, још му нису наредили. Тек опремају полицију.

Ипак сам му захвална, том мом наметнутом владики. Можда је „способан“ да води 3-4 епархије (случајно баш оне које „добро послују“), али некако не уме да убеди сиротињу рају да јој још само папа фали, уз наравно ЕУ, за потпуно благостање. Народ схватио да ИМА алтернативу. Како је Господ свемилостив! Свима, па и мени грешној. Јер прво полусвесно, а потом јасно и недвосмислено, добих поново СВОГ Владику. По срцу, а не по ко зна како пребројаним гласовима црквеног „парламента“.

И управо за то благодарим, прво Господу, а потом и „изабраном“ надлежном. Јер, својим надменим ставом бахатог нижег официра (и ко зна каквим речима), још док је био само нишки, приликом (као) предаје (самом себи, јер је он сам и потписао) „обновљених светиња“ надлежном епископу, изазвао је на лицу тог Божијег угодника – израз мученика. Иако сам мало знала о том надлежном владики, схватим да то није бол због себе, не због понижења на које су га приморавали, не због цинизма да захтевају да оно што не жели да прими, мора да потпише баш у Дечанима, светињи из које је безаконо прогнан. Видела сам тај израз као грч родитеља чијој деци за старатеља стављају „злог чику“. Као бригу за оне које више не може дуго брани, јер схвата да је лов почео. Да су керови гладни и да више немају времена за „ловостај“. Знајући да је он само привремени циљ, а да ће жртве насиља бити његова чада, манастири муком обновљени, народ љубављу пастирском и заједничким страдањем задржан на прагу дедова својих. Нека ми буде опроштено ово „тумачење“, али оно је резултирало бујицом суза, као родитеља који саосећа са оним, који зна да почињу децу да му одузимају. И беспомоћно стоји, уцењен вероватно истом том својом децом коју не може да одбрани.

Тада сам коначно схватила да није случајно, није ми се учинило, него да међу владикама има велике разлике. Није сваки владика исти у погледу „свог посла“. Да је неки владика наш, а неки изгледа и није наш. И да зато није свеједно ко ти је владика. Да расуђивање не мора да буде и осуђивање. Заправо треба бити захвалан премудрости Божијој, јер су многи од нас тада почели пажљивије да прате ситуацију.

Стицајем околности и милошћу Божијом, баш тих дана сам била на Светој Србској Земљи и присуствовала Светој Литургији у Грачаници, на Видовдан. И била сведок психичког терора који је спровођен „испод жита“, да се „Власи не досете“. Јер како протумачити да на такав дан, на таквом месту, надлежни Архијереј не причешћује свој верни народ? Али зато то чини будући админ. У чијем речнику недостаје „православни и србски“. Све се некако увије у обланду „хришћански“. А причешћује (какве ли части и од кога додељене?) и викарни епископ са изразом мачке која је управо прогутала миша, и о томе одмах мобилним телефоном обавестила пацова (у Дечанима?).

Тада сам, на тој Литургији, поново видела „онај“ поглед Патријарха Павла. Очи, срце, душа, управљени Небу. Али овог пута то је још и поглед пастира прогоњеног стада, који од људи трпи, али од Бога се нада. Не ради се, наравно о митрополиту, нити о „једва свршеном“ студенту теологије, коме, како се прича, испоклањаше оцене да би на време постао викар.

Онда долази, по Србе Православце, зла 2010. година. Нека не буде горе, по милости Божијој. Дешавања на ивици апсурда, догађаји се такмиче у брзини смењивања и невероватности! Али, на крају, скор некако позитиван – „откри“ се јасно свима онај један Владика, који је довољан да Црква постоји! Патријарх народни, кога не изабра Сабор, него свако од нас хиљада пробуђених (или неуспаваних, свеједно) Срба. Свако ко је био бар на једној Литургији у Месићу, Шишатовцу, Љуљацима.

На многаја љета, Владико Свесрбски.

На Св. Марка Ефеског, л. Г. 2011, на прагу годишњице почетка отвореног прогона.

Хаџи-Светлана