Дан Sv. Valentina и Ћирилица

У силовитом насртају на темеље српског духовног и националног бића, на стубове српског идентитета и српске самосвојности, већ годинама, па и деценијама, врши се силовити, некада видљив и бруталан, некада перфидни и закулисни, покушај измене српског Предања, Светосавске Вере, вишевековног памћења српског народа.

Тај удар можда достиже свој зенит управо последњих година, на крилима замаха јунака нове октобарске, овај пут Петооктобарске, револуције, који од тада готово слепо, са мањим или већим одступањима од случаја до случаја, слушају своје господаре са Запада, који су их на власт довели, и који су их свим потребним средствима снабдевали.

У том циљу се у српско биће убацује још једна „ампула“ са отровним садржајем, која нам стиже са Запада (након разних парада „поноса“, „ријалитија“, уз отимање Косова и Метохије, даље дробљење српских територија, фаворизовање муслимана, све отвореније унијаћење…), у виду прослављања некаквог „светог Валентина“, уз приписивање томе „празнику“ скаредних садржаја.

У наставку доносимо одличан осврт на ову нову, слободно се може рећи подвалу, са Запада, послат од стране Удружења Ћирилица, чија је борба за српско писмо и српска Предања до сада више пута осведочена.

14. фебруар је до скора био један уобичајен датум у Србији и српском народу. Људи који су имали своје винограде, излазили су да их симболично орежу и обележе Светог Трифуна, свог заштитника. Тако је било, али времена се мењају.

Данас је 14. фебруар прерастао у један „значајан датум – дан заљубљених“, када се млади широм земље окупљају на музичким концертима, или у њима омиљеним кафићима, да се провеселе и обележе овај дан. Случајно или намерно, 15. фебруар је нерадан дан, па га могу искористити за одмор од провода.

Тешко је установити како је и када Dan Sv. Valentina прешао нашу границу и постао прилика за показивање љубави према вољеној особи. Уселио се тихо и донео радост трговцима цвећа, слаткиша и ситних поклона, постао озбиљна конкуренција Дану жена. Задовољни су и угоститељи, концертне сале биће пуне, па ће и извођачи популарне музике такође бити задовољни. Не треба наглашавати да су и певачи углавном са Запада. Не иде прослава Sv. Valentina са Мирославом Илићем или Лепом Бреном. Потребно је да све буде на нивоу и у складу са цивилизацијским нормама, које је неко и негде поставио, а наше је само да следимо добро уходане путеве културне политике. Све је морало ићи својим унапред смишљеним током.

Тако је уведен паралелан систем вредновања у српском културном бићу, један дуализам личности, па је све могуће. Постепено је мењан духовни идентитет. Почело је средином прошлог века, насиљем према првом реду одбране српског националног бића, насиљем према једином српском писму – ћирилици. Смишљен је хибридни српско-хрватски језик и равноправност ћирилице и латинице. Толико су били равноправни да је данас остало два посто ћириличних натписа на јавним местима у Београду. Када је нестало Југославије, нестао је и српско-хрватски језик, али је остала латиница свеприсутна, а уз њу иде, између осталог и прослава Sv. Valentina, као још једног западног симбола.

Да смо били јаки у ћирилици и пружили отпор својим, хиљадама година старим, писмом, не би могао тако лако да продире страни утицај у ткиво српског духовног бића. Као што не иду Мирослав и Брена за Dan Sv. Valentina, још мање би ишла ћирилица. За неке је то однос напредног, Европског, и са друге стране заосталог, балканског менталитета.

Ко познаје историју, зна, да је та иста католичка црква чије свеце почињу да славе неки што се називају Србима, прогласила ћирилицу „ђавољим изумом“, а Методија јеретиком. Не може се бити Србин, а користити у Србији хрватско писмо и промовисати хрватску културу. То је култура оних који више мрзе Србе, више него што воле сами себе.

Обележавати католичке свеце и писати латиницом, а причати да си Србин и славити крсну славу, исто је као и крстити се шаком, са пет прстију, а причати да си православан.

Да смо као народ држали се своје свете и мученичке ћирилице, научили би у школама о страдању Светог Петра Зимоњића, митрополита у Сарајеву 1941, јер се успротивио усташкој забрани ћирилице, и одбио да замени печате на ћирилици. Онда би лакше уочили сваки покушај промовисања западне културе и обичаја, и препознали шта се ради.

На жалост и после толико времена, српска елита не придаје значај одбрани ћирилице, и не схвата да управо бранећи своје писмо подижемо кинески зид свим могућим утицајима који долазе, и прете да покидају српско духовно биће. Још важи молба Светог владике Николаја – „Не, ако Бога знате, господо србска, ако сте и учени, будите паметни“.

Као и увек проблем је код нас самих. Чак и патриотски сајтови типа Печата и Новoг стандарда излазе на хрватској латиници, а интелектуалци као Ломпар, Јарчевић и Радић, баве се утврђивањем ко је, када и за кога, саставио латиницу којом се служе Хрвати (а од 1954. све више и Срби). Још кад додају и тезу да одбацивањем латинице, губимо и везе са неким преосталим Србима католицима и мухамеданцима, којих све заједно има за један аутобус, човек се упита у ком времену та господа живе? И док ми расправимо о свим тим питањима, стиже лагано и Sv. Valentin, за кога још нема одговора. Не одговара ни СПЦ на сва питања која поред овог, свакодневно стижу. Као да је народ, по ко зна који пут, остављен да се сам избори са свим недаћама.

Проћи ће и дан заљубљених, али долазе нова изненађења, за која треба имати спреман одговор. На жалост, учена господа србска још се бави оним што је давно доказано, а савремени век доноси промене и изазове огромном брзином. Како се може опстати на овој балканској ветрометини? Један од сигурних одговора мора бити, а сви интелектуалци и људи од угледа треба да прихвате, једном за свагда: Ћирилица је наша последња одбрана, јер када је нестане, врло брзо ишчезнуће и Срби са тих простора.

Подигнимо ћирилицу као прави кинески зид и брану свим утицајима којима смо изложени. Са њом су нам реалне шансе да се одбранимо и будемо достојни наших предака.