ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2003, БРОЈ 4 (44), СТРАНЕ 61-75.
Источни папизам је чедо византијског цезаропапизма, једна од његових пројава. Сам по себи, Константинопољски епископ није имао никаквих црквених основа да се узвиси над другим епископима: није имао ни апостолску основу своје катедре, ни славу непоколебивог стуба Православља.
Мит о томе да је Константинопољску или, тачније, Византијску Цркву основао апостол Андреј, саздан је накнадно да би се оправдале претензије њених предстојатеља, док историјски извори бележе да је први епископ Константинопољске Цркве, од 323. године, био Митрофан.
Не може се она похвалити ни верношћу Православљу. Према статистици коју даје Хергенретер у свом фундаменталном раду о патријарху Фотију[1], у периоду од Митрофана до патријарха Методија (842-846) на Константинопољској катедри сменило се 58 епископа, али више од трећине њих, заправо 21 епископ је био јеретик или присталица јереси. Готово исту цифру, као и овај римокатолички научник, даје и православни црквени историчар проф. М. Е. Поснов у својој Историји Хришћанске Цркве[2]. Заправо, он је нашао да је, не рачунајући ту оне који су подржавали јерес, у периоду од оснивања до поделе Цркава, међу 78 константинопољских епископа било – 18 јеретика.
Овако велики проценат неправославних јерараха на престоничкој катедри нипошто не треба сматрати простом случајношћу, него објашњење за ову чињеницу треба потражити управо у византијском цезаропапизму. Приграбивши себи право да постављају престоничке јерархе, византијски цареви се нису старали за то да на челу Константинопољске Цркве буду Православљу верни епископи (уосталом, цареви нису ни били у стању да просуђују о тананим догматским поставкама), него су желели да на челу цркве имају пре свега њима послушне јерархе. Тако су императори-јеретици обично на престо Константинопољске цркве узводили такође јеретике, али су и православни императори неретко „у доброј намери“ чинили то исто.
Ево какво мишљење о византијским императорима и јерарсима износи члан Константинопоњске Цркве проф. А. В. Карташов у својој брошури: „Не може се рећи да су константинопољски јерарси, од самог оснивања Константинопоља и његовог појављивања на историјској сцени као престонице, уживали православну репутацију. Евсевије, један од вођа аријанства, одмах је проширио свој утицај на двор и на целу Византију. Од тада, пуних педесет аријанских година… Црква се борила са константинопољским аријанством и са тамошњим јеретичким императорима… Створена је традиција јеретичке многогрешности дворских штићеника – архиепископа Константинопоља… док су… Александрија и Рим стајали на страни васељенског православља против тог неблагословеног скоројевића – Константинопоља и његовог незнатног епископа на челу мајушне епархије, коју је чинила само престоница, а он сам је формално био зависан од такође незнатног митрополита Ираклијског. Никакве црквене прошлости, никаквих заслуга за Цркву и Православље. Једино раздражујуће претензије да постане некаква непозвана глава Цркве – оруђе државне власти… А значај јерарха се уздигао над целом Црквом, као неизбежна последица потчињавања Цркве држави.“[3]
Збиља, положај епископа престонице – наследнице старог Рима и блискост са императором – то су једини узроци уздизања константинопољског епископа. У овом случају интереси тих епископа поклапали су се са интересима државне власти. Велико искушење власти, последње искушење којим је ђаво искушавао самог Оснивача Цркве и којем су понекад подлегали и Његови апостоли (Мт. 16,23; 20, 25-28; 23, 8-12 и др.), није било страно ни њиховим прејемницима у граду св. Константина, који су тежили да искористе блискост са императором како би проширили своју црквену власт све до оних граница до којих се простирала државна власт византијског самодршца; а по византијској идеологији, у те границе је улазила не само цела Византијска империја, него и све хришћанске државе ван ње.[4] Императорима је, пак, такво ширење власти њихових дворских јерараха било неопходно због тога што су ови јерарси били моћно и послушно оруђе за остваривање црквене и, често са њом повезане, државне политике императора. Нису се, свакако, сви константинопољски јерарси, заборављајући свој дуг према Цркви, саглашавали да буду такво оруђе. И међу њима је било мужаствених бораца за канонску правду и црквену слободу, али пошто је постављање престоничких јерараха зависило од императора, таквих истинских архипастира је било веома мало. Па и они су, почев од светог Јована Златоуста, своју верност учењу и интересима Цркве плаћали најчешће лишењем катедре и протеривањем. Хергенретер на поменутом месту вели да је у периоду од Митрофана до Методија двадесетак константинопољских епископа било лишено своје катедре од стране јеретичких или православних императора.[5]
Властољубива настојања константинопољских јерараха не само да нису имала упориште у канонском учењу о устројству Цркве него су и потпуно искључена основним поставкама тог учења о: слободи унутарњег живота Цркве од мешања државне власти; апостолском прејемству као једином извору црквене власти; васељенском епископату као једином носиоцу те власти; саборности као основи унутарњег устројства Цркве; једнакости аутокефалних Цркава и свих епископа и првенствовању (не старешинству) епископа не константинопољског него римског. Међутим, заједничка црта политике константинопољских јерараха била је тежња да се уклоне ове канонске препреке њиховом уздизању, при чему су обично канонске норме кршене најпре уз помоћ државне власти, затим су ова кршења сталним понављањем стицала карактер признатог обичаја, а да би се та кршења оправдала, стваране су нове теорије, туђе духу и слову православног канонског учења. Ако ни то није помагало, онда се, по примеру западне цркве, прибегавало фалсификатима[6] византијског или западног порекла, или изврнутим тумачењима потпуно јасних канона. Међутим, док је Константинопољска Црква успела, додуше после дуготрајне борбе, да се избави од својих догматских застрањења и да постане потпуно православна, дотле су се њена канонска извитоперења, фиксирана у њеним канонским документима и подржавана властољубивим тежњама њених вођа, учврстила и усталила, образовавши комплекс идеја који се с правом назива источни папизам.
Било би погрешно мислити да су се константинопољски јерарси уздигли захваљујући канонима Васељенских сабора. Историја Цркве говори друго: говори да су Васељенски сабори, чувајући основе православног црквеног уређења, тежили да ограниче папистичке амбиције престоничких јерараха, а ако су понекад чинили некакве уступке о том питању, то је било само зато што су били принуђени да воде рачуна о томе да се ради о престоничким јерарсима који су фактичким путем, уз помоћ државне власти, присвојили за себе нова права. „Оци као да кажу:“ – пише правични Зонара, тумачећи 17. канон IV Васељенског сабора – „пошто се не можемо противити царској власти, онда нека црквено уређење у вези са тим питањем следи царске одлуке“ (Атинска синтагма II, 260-261). Али и када су чинили уступке царској власти, Сабори су ипак успели да очувају основе православног црквеног уређења.
У каноничком кодексу Православне Цркве константинопољски епископ се први пут помиње тек у канонима II Васељенског сабора. „Под покровитељством Теодосија Великог“, – смело пише Карташов у својој поменутој брошури (стр. 97-98) – „… царски град, још неумивен од аријанског глиба, већ је био проглашен, у црквеном смислу, другим по части и правима, после древног Рима.“
Међутим, саборска одлука је имала потпуно други смисао. Трећи канон II Васељенског сабора гласи: „Константинопољски епископ да има преимућство (τα πρεσβεια) части (της τιμης), зато што је тај град нови Рим“ (Ат. синт. II, 173). Тиме Сабор признаје константинопољским епископима привилегију части. Али правни аксиом гласи: „privilegia stricte sunt interpretanta“, – привилегије се морају тумачити строго, тачно, тј. уско, а не широко; па ако Сабор даје константинопољском епископу само привилегију части, то значи да Сабор самим тим одриче константинопољском епископу право да проширује своју власт. А привилегија части се састоји само од права да на сабору источних епископа заузима место изнад других епископа (η προεδρεια), да се први потписује на саборским актима ових епископа, да началствује у току богослужења, али никако од права да буде предстојатељ (της προστασιας), тј. не од права да сазива Сабор и да у његово име пројављује власт над другим епископима. Ово право је и после Сабора, као и раније, припало поглавару тракијске дијецезе, коме је био потчињен и константинопољски епископ.
Дајући константинопољском епископу привилегије части, Сабор уједно указује и на то шта чини једину основу тих привилегија – „зато што је тај град нови Рим“ и на тај начин, чисто политичком мотивацијом своје одлуке, која има карактер уступка државној власти, искључује било какве црквене основе за такву одлуку, нпр. позивање на тобожње апостолско порекло ове катедре, на особите заслуге њених епископа итд.
Да се „ratio legis“ овог црквеног закона састоји управо у сузбијању тежњи престоничког епископа да проширује своју власт, види се и из историје текста 3. правила. У оригиналном тексту канона II Васељенског Сабора, како је био дат у грчком Понтијском зборнику, који је користио IV Васељенски сабор, те у Латинском зборнику Дионисија Малог, 3. правило није било одвојено, него је представљало завршетак 2. правила тог Сабора[7] и у општој нумерацији правила у Зборнику налазило се на последњем месту, под бројем 165. Одатле произилази да се 3. правило мора тумачити у контексту 2. правила. А циљ овог правила је био да потврди неприкосновеност права провинцијалних и дијецезалних епископа, и пре свега, тракијског дијецезалног митрополита, чија су права била угрожена са двеју страна – од архиепископа александријског, који је незаконито поставио у Константинопољ Максима Киника, и од претензија самог константинопољског епископа, који се ослањао на свој почасни положај, као епископ нове престонице. Дакле, 2. правило на почетку даје уопштену забрану да дијецезални епископи проширују своју власт ван области своје дијецезе, а потом набраја те дијецезалне епископе, почињући од александријског: „… али, по правилима, александријски епископ да управља само египатским Црквама“, констатујући тиме незаконитост постављења Максима Киника и потврђујући искључиво право ираклијског митрополита, као поглавара тракијске дијецезе, да рукополаже константинопољског епископа, а на крају каже да почасни положај епископа престонице њему даје само привилегије части, а не власти која, као и раније, треба да припада ираклијском митрополиту. Поводом тог питања II Васељенски сабор следи пример I Васељенског сабора, који у свом 7. правилу даје привилегије части јерусалимском епископу, с тим да он и даље буде потчињен митрополиту кесаријском. Другу аналогију 3. правила II Васељенског сабора представља 12. правило IV Васељенског сабора, које чини исти такав уступак државној власти: „Град који је царским граматама почаствован називом митрополије, самом почашћу (μονης της τιμης) да се задовољи… уз очување сопствених права истинске митрополије.“
Зато је потпуно погрешан исказ Сократа (Црквена историја, V, 8) да је, наводно, када су сабори (?) делили провинције патријарсима (који у то време нису ни постојали), константи-нопољски епископ Нектарије добио царски град и тракијске провинције.[8]
Збиља, константинопољски епископи су убрзо после II Васељенског сабора стекли власт и то не само над тракијском, него и над азијском и понтијском дијецезом, али не на основу одлуке било ког Васељенског сабора него „via facti“, делом захваљујући томе што су вешто искористили свој положај престоничких епископа, а делом захваљујући мешању државних власти.
Као један од епископа ираклијске митрополије, константинопољски патријарх није имао право да сазива сабор, јер је у тој митрополији такво право припадало искључиво ираклијском митрополиту, што је било потврђено и 2. правилом II Васељенског сабора: „послове сваке области („επαρχιας“, тј. митрополије) уређиваће сабор те исте области, како је одлучено у Никеји“, гласи правило (Ат. синт. II, 170). Но, константинопољски епископи су створили свој, без икакве канонске основе, њима послушни сабор, чије компетенције су далеко превазилазиле границе ираклијске митрополије и простирале се фактички на целу Источну Цркву. Док је у другим градовима обично пребивао само један епископ, у престоницу су долазили својим пословима, најчешће са молбама упућеним императору и другим централним властима, многи епископи, и понекад боравили тамо дуго времена. Но, и по канонима (Сард. 9), и по државним законима, (СХХШ новела Јустинијана, гл. 9) такви „настањени“ (ενδημουντες – уп. 2. Кор. 5, 6, 8) у престоници епископи могли су имати приступ императору само посредством („per eum“) епископа престонице. Тако је епископ престонице од таквих, обраћајућих се њему за посредовање и зато од њега зависећих, „настањених“ епископа образовао свој „η συνοδος ενδημουσα“ „домаћи“ сабор. А тај сурогат сабора је, малопомало, прогутао каноничне саборе митрополија и укинуо канонично уређење Константинопољске Цркве.
Увећању значаја неканоничног „домаћег сабора“ много је допринео други неканонични институт – институт титуларних архиепископа и митрополита, који су добили своје титуле од императора, а били су изузети од власти обласних митрополијских сабора и каноничних митрополита и били потчињени непосредно патријарху. Пошто се такви титуларни архиепископи и митрополити нису потчињавали обласној црквеној власти, него непосредно константинопољском патријарху, њих су називали „аутокефалнима“. Такви титуларни архиепископи и митрополити, нпр. деркски, месински, пароски, апрски и др., нису имали себи потчињене епископе и нису учествовали на саборима своје бивше митрополије, него су били дужни, како саопштава Валсамон у тумачењу 8. правила VI Васељенског сабора (Ат. синт. II, 325-326), да се окупе код патријарха једанпут годишње. Они су образовали стално језгро „домаћег сабора“, што је доприносило, с једне стране, увећању састава и ауторитета домаћег сабора, а са друге стране, умањењу састава и ауторитета обласних митрополијских сабора. А умањивање састава митрополијских сабора је било погубно по њихов опстанак. Ради се о томе да су престонички јерарси, у циљу ликвидације обласних сабора, а позивајући се на 12. правило Картагенског сабора, захтевали да на обласним саборима учествује не мање од 12 епископа. У вези са овим карактеристична је одлука „домаћег сабора“ за време патријарха Луке Хризоверга. Сабор Кипарске цркве је свргао епископа аматунтског. Иако је на том сабору присуствовало 12 епископа, а Кипарска Црква, по канонима III и IV Васељенског сабора, била аутокефална, „домаћи сабор“, на којем су учествовали и император и сенат, како саопштава Валсамон у тумачењу 12. правила Картагенског сабора (Ат. синт. III, 324), одлучио је, упркос протестима неких чланова, да је ово свргнуће неважеће због тога што кипарски архиепископ није био преко дванаесторице, него се налазио у њиховом броју. Међутим, ово правило уопште не захтева да архиепископ не улази у број 12, и што је још важније, то правило Картагенске цркве, која је имала неуобичајено велики број епископа (око 700), било је чисто локалног значаја и није га примењивала ни сама престоничка Црква, јер је на „домаћем сабору“ понекад учествовало свега три или четири епископа (Acta Patr.255; II, 19). А једино правило Константинопољског помесног Сабора, које има општеобавезујући значај, каже: „не треба убудуће да епископ, коме се суди, буде лишен свештеног чина ни од двојице ни од тројице епископа“, одакле следи да и четири епископа представљају довољан минимални кворум за суђење епископу.
Четврти Васељенски Сабор је покушао својим 12. правилом да спречи штетне последице постављања титуларних епископа од стране царева, одлучивши да ће убудуће епископи бити лишени чина и за сам покушај да на такав начин стекну ту титулу, а епископи који су стекли титулу митрополита пре овог правила – да се задовоље самом титулом, а да не посежу за правима канонског митрополита. Но, ова одлука је остала мртво слово и број титуларних митрополита и архиепископа се постепено повећавао. Тако, у VII веку Константинопољска Црква је имала 34 „аутокефалних“ архиепископа и 33 „аутокефалних“ митрополита; у IX веку таквих архиепископа је у тој Цркви било већ 41, митрополита 34; у X веку архиепископа је било 51, митрополита 41, итд. Због протеста митрополита ираклијског и митрополита анкирског, који су захтевали да, на основу 12. халкидонског правила, титуларне митрополите у својим митрополијама постављају они, а не „домаћи сабор“, цар Алексеј Комнин издао је 1087. године новелу (Zepi I, 312; Валсамон на VI, 38; Ат. синт. II, 392-394) да су императорске одлуке о митрополитским титулама важеће само после потврде од стране константинопољског патријарха. А пошто је таквим одлукама повећаван број јерараха непосредно потчињених том патријарху, ове потврде су радо даване.
А цар Исак Комнин је у својој хрисовуљи из 1193. године категорички изјавио да цар има право да уздиже епископије у ранг архиепископија и митрополија, и да јерархе таквих архиепископија и митрополија имају постављати не обласни митрополити, него константинопољски „домаћи сабор“ (Zepi I, 468; Валсамон на VI, 12; Ат. синт. II, 248-249). Правдајући противканонске одлуке царева, додворавању склони Валсамон имао је да каже само ово: „Мени се чини [!] да овакве одлуке цареви доносе по даној им [када и где] власти Свише“ (Ат. синт. 247-248).
Осим титуларних митрополита и архиепископа, као сталних чланова „домаћег сабора“, и случајно дошавших у престоницу других јерараха, почев од обичних епископа па до патријараха других Патријаршија, у овом сабору су учествовали и виши чиновници патријаршије, тзв. егзакотакили, при чему су они, макар били и само у чину ђакона, заузимали, супротно канонима, места изнад митрополита и епископа (Acta Patr. II, 138, 170-171; Ат. Синт. II, 156-158 и др.). Учествовали су у овом сабору као пуноправни чланови и мирјани – државни чиновници, а понекад и читав сенат (Migne 140, 177), при чему су и они заузимали места изнад митрополита, архиепископа и епископа (Ат. синт. V, 53, 57, 58, 83, 88, 90. и др.). А председавао је „домаћем сабору“ понекад и сам император (Ат. синт. V, 307; Ас1а Ра-1г. 1, 426 и др.). Наравно, сабор таквог састава није имао ничег заједничког са каноничним сабором митрополије, у чији састав могу ући само прејемници апостола – епископи.
Неканоничан је био и поступак одлучивања на „домаћем сабору“. По канонима (I Васељ. 6; Антиох. 9. и 19. и др.), све одлуке у пословима административног и судског (али не и догматског) карактера на саборима су доношене већином гласова присутних епископа. Али на „домаћем сабору“ мишљење већине је имало важност тек када би се са њим сагласио председавајући сабора, тј. патријарх[9], јер је сабор, у суштини, био установа саветодавног, а не решавајућег карактера. Осим тога, кворум „домаћег сабора“ није био одређен и варирао је од 3 до 30 чланова, при чему је број чланова-учесника сваког заседања, као и сам њихов избор, зависио од воље патријарха.[10] А одлуке тог сабора је обично потврђивао император.“ Услед тога, одлуке „домаћег сабора“ су, под маском саборности, обично скривале диктат патријарха и императора.
Пошто су у престоницу долазили и обраћали се њеном епископу с молбом за помоћ и посредовање код императора јерарси свих рангова и из свих крајева империје, то „домаћем сабору“ није мањкало повода за ширење његове власти.
Осим „домаћег сабора“, иза којег је стајала сила императорске власти, ширење власти константинопољских епископа помагали су и сами императори својим законима. У вези са овим особито су била важна два закона Теодосија II (408-450). Конституција из 421. године потчинила је константинопољском епископу сав Илирик, који је до тада био потчињен папи. Премда су папе успеле да привремено врате Илирик под своју власт, ипак је ту конституцију Теодосије унео у свој Кодекс (XVI, 2, 45, уп. XI, 211). Налазимо је и у Кодексу Јустинијана (I, 2, 6). Три пута се на њу позива и Номоканон XIV глава (I, 5; VIII, 1; IX, 1). А Сократ у својој „Историји Цркве“ (VII, 28; Migne 67, 861) саопштава да је за време константинопољског епископа Атика (405-426) император наредио да се ниједна хиротонија епископа не сме обављати без допуштења (παρα γιομην) константинопољских епископа. Тако су константинопољски епископи почели да постављају како епископе, тако и провинцијалне и дијецезалне митрополите, не само у својој тракијској дијецези, него и у другим дијецезама, и да тако постављеним јерарсима и суде. Блажени Теодорит саопштава да се већ св. Јован Златоусти старао о црквама у азијској, понтијској и тракијској дијецези (Цркв. ист. V, 28; Migne 82, 1257). Из 11 аката Халкидонског сабора (Акти IV,119; Mansi VII, 294) и саопштења Сократа (Цркв. ист. VI, 2; Migne 67, 661-4) и Созомена (Цркв. ист. VIII, 6; Мгдпе 67, 1529-34) сазнајемо да је у азијској дијецези Златоуст свргао 15 епископа и дијецезалног митрополита Антонина, а на његово место поставио свог ђакона Хераклида, а касније Мемнона. У оваквим поступцима Златоуста не треба видети пројаву властољубља. „Ако нису позвани, епископи да не прелазе границе своје области (дијецезе, Ат. синт. II, 169) ради рукополагања или било ког другог посла који се тиче црквене управе“, гласи 2. канон II Васељенског сабора; а Паладије (+420) у Дијалогу о животу Златоуста (Бенедиктинско издање Златоустових дела, т. XIII, Parisiis, 1839) саопштава (с. 133, уп. Migne 47, 182-184) да је Златоуст отишао у Азију на упорне молбе локалних епископа и клира, који су желели да помоћу његовог ауторитета смире пометњу која је узбуркала њихову епархију. Али, Златоустови наследници су почели да се мешају у послове суседних дијецеза и када нису били позвани. Константинопољски епископ Атик поставио је епископа у Филипопољу, Тракијске дијецезе (Сократ, Цркв. ист. VII, 3 и 37; Migne 67, 741 и 821). Његов прејемник Сисиније је рукоположио епископа Прокла у Кизику, али га народ није прихватио. Поставши константинопољски епископ, Прокло (434-436) је поставио двојицу дијецезалних митрополита – кесаријског Таласија (Сократ, Цркв. ист. VII, 48; Migne 67, 840) и ефеског Василија (Mansi VII, 294; Акти IV, 119). Сваки пут када би хиротонисао епископа у другој дијецези, константинопољски епископ је проширивао своја права, не само зато што је то био преседан за даље хиротоније у тој епархији него и зато што је тако хиротонисани епископ, хтео не хтео, морао да штити права константинопољског епископа, јер је самим тим штитио правилност и сопствене хиротоније. Када су на последњем 16. заседању Халкидонског Сабора императорови изасланици, на захтев папиних представника, питали епископе да ли су они добровољно потписали 28. правило, којим се проширују права константинопољских епископа, петорица епископа су, потврђујући добровољност свог потписа, сматрали за потребно да објасне и мотив којим су се руководили – хиротонију коју су добили од Константинопољског престола, а тројица од њих су истакли да су и њихови претходници добили епископски чин на исти такав начин (Мапз1 VII, 429 сл.; Акти IV, 167-168).
Константинопољски епископи су до Халкидонског сабора простирали своју власт не само на три суседне дијецезе – Азијску, Понтијску и Тракијску него и на удаљенију – Источну или Антиохијску дијецезу. Нпр. још 394. године константинопољски епископ Нектарије је председавао константинопољским сабором, који је решавао питање спора двојице епископа Источне дијецезе, и донео одлуку о кворуму суда над епископом; а констангинопољски епископ Анатолије рукоположио је и дијецезалног антиохијског митрополита Максима итд.
Осудивши константинопољског патријарха Несторија као јеретика, III Васељенски сабор није непосредно разматрао питање граница власти престоничког епископа, али је својим 8. каноном (Ат. синт. II, 203-204) донео категоричну и красноречиву одлуку у заштити аутономије свих митрополија и њиховог саборског поретка од претензија других Цркава. Као што се види из аката VII заседања Сабора (Мansi IV, 1465-70; Акти II, 5-14), после смрти кипарског митрополита Троила, проконзул Флавије Дионисије је, на молбу антиохијског епископа, забранио кипарским епископима да изаберу прејемника. Међутим, сабор кипарских епископа изабрао је епископа Ригина за митрополита, који се обратио Васељенском сабору жалбом на претензије антиохијског епископа, којима је овај прекршио Апостолска (очито 1, 34. и 35) и Никејска (4. и 6) правила. Уверивши се у то да је обично и раније сабор кипарских епископа бирао кипарске митрополите и епископе, Васељенски сабор не само да је осудио претензије антиохијског епископа као „дело супротно црквеним одлукама и правилима св. Апостола, које уводи новотарије и угрожава слободу свих“, и потврдио права кипарских епископа да самостално бирају митрополита и епископе, него је издао и општеобавезујућу одлуку која, по мишљењу Сабора, треба да остане неизмењена за сва времена, пошто произилази из основа православног догматског учења о Цркви. Доневши одлуку о Кипарској цркви, Сабор продужава:
„…то исто да буде сачувано и у другим дијецезама и у свим митрополијама, да нико од најбогољубивијих епископа не заузима туђу митрополију, која раније и од давнина није признавала над собом власт ни његову, ни његових претходника; ако је, пак, неко заузео или на силу потчинио себи, нека је врати, да се не би нарушавала правила Отаца и под видом свештене службе (ιερουργιας;) поткрала гордост световне власти и да не бисмо, мало по мало, изгубили ону слободу коју нам је својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свих људи. Дакле, благоугодно беше Светом и Васељенском Сабору да сачува чистим и неприкосновеним у свакој митрополији она права која је она имала од почетка по старом обичају. Сваки митрополит има право да, ради своје заштите, узме препис ове одлуке. Ако, пак, неко предложи одлуку супротну овој која је сада донета, сав Свети и Васељенски сабор наређује да таква буде неважећа.“
На тај начин III Васељенски сабор је осудио властољубиве претензије и саме најстарије хришћанске Цркве, оне Цркве где „ученици најпре беху названи хришћанима“ (Дела Ап. 11, 26). Утолико тежа би требало да буде ова осуда за стремљења константинопољских епископа да потчине себи друге Цркве, јер у то време они нису имали канонска права чак ни на положај про-винцијалног митрополита, што се види и из аката самог III Васељенског Сабора. На 7. заседању Сабора била је разматрана молба двојице епископа ираклијске митрополије, оне митрополије у којој је један од епископа био и епископ престонице. Ираклијски митрополит Фритилас „је стао на страну Несторија“ тако да су се ови епископи, верни Православљу, побојали да ће он у градове њихових епархија поставити нове епископе. Васељенски сабор је, сагласно свом 8. канону, одлучио: „…не сме се уводити ништа ново у градовима Европе, него нека њима управљају, по старом обичају, епископи од којих су они од давнина зависили; као што сада нема ниједног митрополита који би присвојио власт другим путем, тако се и убудуће не сме уводити ништа ново у древне обичаје“ (Маnsi IV, 1478; Акти II, 24-26).
Из ове одлуке се види да ни III Васељенски сабор није признавао право престоничком епископу да поставља епископе у Тракијској дијецези, и на цитираном месту се он чак и не помиње.
(Весник руског западно-европског патријарашког егзархата, 1955. г. бр. 22)
Проф. Сергије Тројицки
(Превео са руског: Родољув Лазић)
——————————-
[1] Ј. Хергенретер: Фотије, патријарх константинопољски, I, 293.
[2] М. Е. Поснов: Историја хришћанске Цркве, Софија 1933, 305.
[3] А.В. Карташов: На путу ка Васељенском сабору, 96-97.
[4] „Посланица константинопољског патријарха Антонија великом кнезу Василију Димитријевићу“, Руска историјска библиотека, Додатак, стр. 272.
[5] Знаковиту статистику пружа S.Vailhe у чланку: „Les Patriarches grecs de C-le“ (Echos d’Orient 1907, No 65, p. 210-224). За 1632 године у Константинопоу се сменило 311 епископа и патријараха, тако да је сваки патријарх управљао Црквом просечно по 5 година, док су папе у Риму просечно управљале по 7 година и 2 месеца; 119 константинопољских епископа је умрло у оставци, а тек четвртина њих је умрла на својој дужности. У XVII в. у Константинопољу се сменило 57 патријараха. До заузећа Константинопоља било је 46 случајева оставки патријараха. Од 337. до 843. г. 19 патријараха су и формално, на саборима, били осуђени као јеретици. То су: Евсевије Никомидијски, Македоније, Евдоксије, Демофил, Несторије, Акакије, Тимотеј I, Антим, Сергије, Пир, Павле II, Петар, Јован VII, Анастасије, Константин II, Никита I, Теодот-Каситер, Антоније I, Јован Лекономант, а 8 њих је подржавало јеретике: Травит, Ефтимије, Македоније II, Тома II, Јован V, Константин I, Теодор I, Павле IV.
[5] О фалсификатима у Византији, и о томе да су њима прибегавали и сами византијски патријарси, види занимљив чланак корифеја германске византологије Франца Делгера: „Urkundenfalshungen in Byzanz“, Stengenfertschlift, I, 1952. Објективни аутор сматра да је папа Никола I имао основа да напише да „apud Graecos familiaris est ista temeritas“ (Migne Lat. 119,1025), али признаје да је на Западу фалсификата било много више него на Истоку. На 3. и 14. заседању VI Васељенског сабора разобличени су фалсификати начињени у протоколима 7. седнице V Васељенског сабора по наређењу константинопољског патријарха Павла (Mansi XI, 225Е; Акти Васељенских сабора, Казањ, 1871. стр. 53-55 и 420-430). Делгер признаје да мишљење Анастасија Библиотекара како је, наводно, патријарх Фотије био „фалсификатор над фалсификаторима“ (Migne lа(. 129, 15с) представља преувеличавање, али не види да је могуће да се Фотије није служио фалсификатима. О извртању смисла закона у циљу потврђивања првенства константинопољског патријарха у Номоканону патр. Фотија види наш чланак: „Црквено-политичка идеологија Светосавске Крмчије и Властареве синтагме“, Глас српске академије наука, 1953, ССХII, 164-165; корифеј руске византологије, Васиљев.пише у свом чланку„Порекло императора Василија Македонца“ (Виз. периодичник, 12,1906,148-165): „Упоређивање података из горе наведених извора омогућава нам да изведемо следећи закључак: Фотије је заиста намерно саставио царски родослов Василија од јерменског цара Тиридата ради сопствених циљева, положивши у основу родослова стварно јерменско порекло Василијево“ (стр. 159). И Ф.Дворникусвом опширном раду Фотијева схизма (Париз, 1950, стр. 237), рехабилитујући Фотија од многих оптужби, ипак признаје да је фантастични родослов Василија био „измишљен од стране Фотија“. А. Делгер констатује да је „у Византији у таквим фалсификатима учествовао неуобичајено велики број духовних лица и монаха“, а на те преступе се гледало снисходљиво, и починиоци обично нису били кажњавани (стр. 20).
[6] Да 3. правило у првобитном тексту није било посебно правило, него непосредни наставак данашњег 2. правила тог сабора, види се из оригиналног грчког текста правила II Васељенског сабора (Ат. синт. II, 170-173), где постоји корелативна свеза „μεντοι” и где неодређени облик глагола „εχειν” у 3. правилу зависи од речи „χρη“ У последњој реченици 2. правила.
[7] Нетачност овог Сократовог исказа признаје чак и такав заштитник источног папизма какав је проф. Т. В. Барсов у опширном раду „Константино-пољски патријарх и његова власт над Руском црквом“, СПБ, 1878, стр. 38. Детаљно и основано доказује ову нетачност К. Luteck: Reichseitheilung und Kirchliche Hierarchie des Orientes…, Munter , 1901, 212-217, и П. В. Гидуљанов: Источни патријарси, Јарослављ, MCMVIII.
[8] В. нпр. Dr. Jos. Zhishman: Die Synoden und die Episcopalamer Ind. Morgentandlischen Kirche, Wien, 1867, 41-44; Барсов, ор. сit., 252-253.
[9] Чижман, 33-34; Барсов, 255-256.
[10] Чижман, 49; Барсов, 255-256.
