МАНАСТИР КОЈИ ВОЛИМ

МАНАСТИР КОЈИ ВОЛИМ

Много волим да идем у манастир Светог Симеона Мироточивог, оца Светог Саве у Дежеви. То је мушки манастир.
У том манастиру сам упознао оца Висариона, оца Павла и оца Партенија. Сваки пут када почне Литургија, ја сам већ у олтару као чтец. У олтару ми се највише свидела икона Господа Исуса Христа и икона Пресвете Богородице. Ја у олтар идем да бих помогао оцу Висариону и оцу Павлу кад служе Литургију. Тада додајем кадионицу, палим свеће и сечем нафору. После причешћа држим чинију са нафором, а када је неком слава држим и окрећем славски колач. Када се заврши Литургија узмем благослов од оца да скинем стихар. Онда изађем напоље да се играм са браћом, а када одрасли заврше јело онда се ми деца послужимо. Када сам чуо да отац Партеније одлази у Лозницу да буде ђакон епископу Николају, уједно сам био и срећан и тужан. Срећан сам био зато што служи епископу, а тужан зато што је отишао далеко од Рашке.
Увек се обрадујем недељи зато што идем да прислужујем и да бих видео оца Висариона и остале монахе.

                                                                                                                 Дамјан Станишић IV-1

Одлазак у манастир, рано устајање, свакодневне службе, кућни послови и напорни рад вани нису ствари које би моји школски другови волели да раде преко лета. Али они заправо незнају колика је благодат провести део тог „драгоценог“ летњег распуста у манастиру.

Манастир Светог Преображења Господњег је женски манастир који се налази у селу Леушићи код Чачка. Чине га скромна дрвена црквица, кућа у којој тренутно живе монахиње и недовршен конак са великом трпезаријом и будућим келијама. Поред Преображења Господњег, манастир слави и Петровдан. Настојатељица је мати Варвара, сестре Евгенија и Јована и сестра Светлана су стално тамо, док им повремено у госте долазе и друге монахиње на краћи период.

Људи који живе у близини и који су им дали имање су веома добри и љубазни и често долазе у манастир да помогну. Њихова деца такође. Са њима се моја сестра и ја играмо кад год имамо слободног времена. Што није баш тако често. Истина је да увек има пуно посла, поготово лети. Често су то обичне ситнице које се брзо заврше, али има и напорних послова које никако довршити. Мени заправо ти послови одговарају. Заиста су понекад тешки или чак и досадни, али управо због тога ме смиравају.

Прошле године била сам око три недеље код мати Варваре. Имала сам задужења да сваког дана после доручка или ручка оперем судове,затим бих усисала степенице, ходник и терасу и онда их пребришем џогером, а увече сам заливала цвеће са осталом децом. Осим тога било је ту још много ствари
које сам радила. Једноставно кад сте у манастиру нема стајања или одмора. Осим између ручка и вечерње службе. Тад моја сестра иде да се игра са комшијама, ја обично седим на тераси и читам или везем, а монахиње се повлаче у своје келије како би се одмориле или прочитале Правило (Правило заправо представља одређене молитве које сваки монах треба да чита сваки дан). Често се дешава да идемо у Чачак у куповину намирница (обично за славу). Та врста куповине је нешто што ја стварно волим, тако да увек молим мати да ме пусти да идем са неком од сестара које су задужене за то.

Једном, пре две-три године, кад сам била у манастиру дошао је владика Артемије и још неки монаси. Један од њих, отац Варнава, ми је том приликом поклонио Часослов. Од тад се трудим да научим црквенословенски како бих могла бар мало да учествујем у вечерњој служби. На јутарње не долазим баш редовно јер почиње доста рано (у пет сати ујутру), а ја нисам навикла да тад устајем. Тако да ми се стално спава и понекад ме буквално мрзи да одем у цркву, али се трудим да превазиђем и победим та искушења.

Волим да идем у манастир јер увек научим нешто ново. Ипак док нисам почела да одлазим тамо била сам веома лења. То је уствари главни разлог збoг ког идем у манастир-учим се раду и посвеђености Богу, али и послушности, стрпљењу и смирeњу.

Свима искрено желим да посете овај дивни манастир, ако већ нису. А ја ћу настaвити да се трудим, уз ваше молитве и Божју помоћ, да сузбијем гордост и уображеност, који могу да спрече ове, за мене тако важне посете манастиру, и да, као и сви православци истрајем на правом путу – ПУТУ  СПАСЕЊА!

                                                                                                          Сара Станишић VIII-3