Молба благоверном народу Српском

„ЛИСИЦЕ ИМАЈУ ЈАМЕ И ПТИЦЕ НЕБЕСКЕ ГНЕЗДА,
А СИН ЧОВЕЧИЈИ НЕМА ГДЕ ГЛАВУ ЗАКЛОНИТИ“
(Мт. 8, 20)

Данас није могуће прочитати ове освештане речи, а не сетити се монаха са Косова и Метохије, који свим срцем, душом и умом заволеше духовног оца свога. Неки говоре да они имају неку кривицу, а у њима има само нелицемерне љубави. И та љубав је, очигледно, њихова једина кривица.

Сви они пођоше за родитељем својим, пођоше за оним ко им је сведок завета који Господу дадоше, за оним ко их у анђеоски лик обуче. Нису пошли од воље своје, него противничка рука отера их са њиховог прага. Сетимо се, јер сви смо ми били деца, где смо се најсигурније, најбезбедније и најлепше осећали? Зар то није било у наручју наших родитеља? Та Богом дарована веза, која је између родитеља и деце постоји, постоји и између Духовника и верних му чеда! И опет закључак: криви су јер имају љубави! Дођоше међу нас да својим светим молитвама помогну и да учине да се кандило вере не угаси, да подстакну пламен Православља који је почео да гасне.

Пођоше за оцем својим, да бар обитавају у близини његовој, да их у зимским ноћима греје молитва његова, да пију са пречистог извора вере, а када дођоше, авај мени! – својима дођоше, и своји их не примише (ср. Јн. 1, 11).

А ко су ти монаси? – Молитвеници, испосници, благе речи и нарави. Ходају овом грешном земљом, проповедају Васкрслог Богочовека Христа, иду у име Истине и Љубави, и воле свог духовног оца.

А сетимо се, браћо и сестре, ко држи ову земљу и нас на њој, ко нас ништавне спасава од заслужене пропасти – па управо молитве тих монаха! Зар нам је омилела она народна ко тебе хлебом ти њега каменом? Зар се под крововима манастира и конака не нађе ни један кровић под који ће молитвеник за народ склонити главу своју? О, сиромашна и убога земљо, када немаш ни склониште за једног слугу Бога Живога! Да ли плачу сада ктитори и задужбинари који подизаше силне задужбине да се у њима поје Литургија, када у тим задужбинама нема места за скромне монахе? Места нема, а нису претрпани.

Чему да се надамо, шта да очекујемо када бацимо камен на брата свога? Како да нама Господ отвори врата Царства Небеског, када ми затварамо врата на која куца страдални брат наш!? Помозимо страдалним Оцима нашим, помозимо нoсиоцима Чисте Вере у земљи Србији.

‘Ајте, браћо и сестре, да исправљамо што пре овај грех наш према молитвеницима нашим! Немојмо дозволити да се нас наша деца постиде!

Ако нисмо у могућности значајније да помогнемо страдалним оцима и браћи нашој, онда помозимо бар минимално. А када нас много пружи по мало, њима ће бити довољно.

Како сада ствари стоје, ми смо створили идеалне услове да се група подвижника међу својим народом и у својој земљи осећа као да су у туђини и међу самим противницима. Истина је да су се они одрекли света зарад Царства Небеског, али свет ни по коју цену не би смео да се одрекне њих. Зима је, наши домови су топли. А да ли ће нама, док се грејемо крај ватре, бити топло у срцу кад помислимо да тамо негде, у некој колиби, наши добротвори дрхте од промрзлина? Све што они буду пропатили – наш је грех.

Ово вас, драга браћо и сестре, замолих по савести својој. Нити кукам, нити просим, само позивам да дамо онима који су су нас задужили пред Господом. Ако они дају нама оно што је духовно, што је бесцено, молећи се за нас, зар да им не узвратимо оним што је неупоредиво мање, оним што је телесно?

У име Љубави којом Господ заволе свет, унапред вам хвала!