Јеромонах Максим: Црква и савремено „Евхаристијско богословље“

Црква је Царство Небеско на земљи, оно које јесте и које ће доћи. Она је Царство Небеско ничим другим до благодаћу, благодатним творачким и спаситељним, васкрситељним силама Христа Бога, на Коме Црква почива и благодаћу Бога Духа Светога, који Цркву саздаје и утемељује у Христу. Та благодат, те божанске, нестворене енергије Светотројичнога Бога управо су Сам Бог који њима дејствује, оприсутњујући Себе управо енергијама, а не суштином, која је увек трансцендентна. Дакле, божанским енергијама Бог је иманентан овоме свету, а Својом недокучивом и несазнајном суштином он је апсолутно трансцендентан. О томе св. Григорије Богослов вели: „И проникнувши донекле нисам сазерцавао прву и чисту природу (тј. суштину) која је позната једино Њој самој, односно, Тројици“.

По светоотачкој, утврђеној дефиницији, и по еванђелском предању и науци Цркве, Царство небеско је тамо где је Бог, а Бог је, као што смо видели, тамо где су и његове енергије, тј. благодат. Следећи ту логику, ми једино тако можемо правилно схватити Христове речи: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“ (Мат. 3, 2). Његов долазак и Његово присуство јесте у ствари долазак Царства Небеског, на тајанствен, благодатни начин. Сходно томе, Царство Небеско је тамо где је благодат Божија. Отуда тврдње многих верника који својим простим срцем ушавши у неки манастир, неку светињу, најчешће прво што примете јесу мир, спокојство и неописива, тиха, ненаметљива и умирујућа радостотворна благодат. Није ли све то предокушај и чувствовање Царства Небеског? Дакле, схватили смо да је благодат Божија као присуство самога нестворенога Бога, путем Својих нестворених енергија, наравно увек ипостасно, личносно – конкретно, управо тај есхатологизирајући елемент. Ако је Црква пројава Царства Небеског, није ли тај есхатологизирајући, тј. охристовљујући и онебесујући карактер Божанских енергија уствари пројава саме Цркве, макар на нивоу једног човека, рецимо исихасте пустињака, који својом молитвеношћу освећујући своју душу, тј. Себе, он освећује и сву твар око себе, а то освећење и посвећење јесте управо оприсутњење Самог Тројичнога Бога јављеног нама Духом Светим у Исусу Христу, Сину Божијем, икони Божјој по природи, Који је образ и печат Бога Оца, слика Његове славе и божанства. Све то, упркос испразном спекулисању савремених теолога, због којих наводимо ову напомену, подразумева се у богочовечанској, благодатној, истиноисповедајућој и христоисповедајућој Цркви Божијој.

Једино је ово правилан начин схватања Цркве и њених граница, јер упркос сулудој и тупој ограничености у схватању Цркве, њеним искључивим свођењем на некакву литургијску заједницу, и то још искључивије на заједницу епископоцентричну, Црква је на сваком месту где се устима верника, чланова Цркве Христове, православно и молитвено исповеда Име Божије, и у сваком правоверном срцу у коме се „свети Име Његово“. Зато Црква јесте заједница, пре свега она Божанска, Тројична, која је образ и оне богочовечанске, тј. заједнице Бога и људи, људи не само саборно већ и појединачно. Јер онај ко себе не охристови пре свега светотајинским, али и неодвојивим од њега врлинским, подвижничким, богочежњивим и самоисправљајућим животом, сједињијући тако свој ум и своје срце, а самим тим и целог себе, са Христом, може вековима да буде члан ове или оне литургијске заједнице, али без његовог свесног и вољног, а то значи подвижничког, движућег ка Богу, учествовања у делу његовог, пре свега личног, а самим тим и саборног спасења, може годинама да се причешћује у тој заједници, а да никада не нађе спасење. Црква је богочовечански саборна, дакле у Христу и кроз Христа. Живети саборнo и бити део те саборности не значи само посећивати конкретну епископоцентричну, литургијску заједницу, већ остварити своју заједницу са Христом, јер једино кроз Христа, у заједници са њим, човек пребива у истинској заједници, пре свега са Богом и са сваким човеком понаособ у Цркви, са анђелима и са Свима Светима, тј. са целом Црквом, Небеском и земаљском. Све остало, ван таквог схватања спасења је пуста социологија, јер све што није христологија у православној еклисиологији претвара се ни у шта друго већ у пуку социологију и то ону хуманистичку, испразну. Свако друго заједничарење и саборовање, које и само Свето Причешће своди се на акт међусобног(!) заједничарења, а не заједничарења пре свега и свих са Христом, за шта је потребан и подвиг врлиновања, јесте пуста хуманистичка социологија. Свака расхристовљена теологија јесте филозофија по човеку, јесте хуманизам, као претеча сваког нихилизма. На место онтологије у таквој нехристовој и неохристовљеној теологији, особито еклисиологији, стаје испразна социологија.

То све и јесте теолошка странпутица звана Евхаристијско богословље. Зато није ни чудо што је свој неславни крај овакво назови богословље, нашло нигде другде до у екуменистичкој јереси, којој овај вештачки, схоластицизирани богословски систем, служи као стаза, као рупа направљена на богословској огради Цркве, кроз коју ова јерес улази као лупеж и разбојник у освештани тор православног, светоотачког, богословског умовања и созерцања.

Они који пропагирањем тог савременог Евхаристијског богословља кваре право и предањско Евхаристијско богословље, неистргнуто из недара аскетског и свеукупног, светоотачког, опитног, богословља Цркве, кваре и саму Свету Литургију у пракси, и тако се, опет и опет, потврђује оно еванђелско „по плодовима ћете их познати!“, и оно светоотачко да пракса прати богословље у стопу, тј. онако како живимо и деламо, тако и богословствујемо. Зато није ни чудо што савремено Евхаристијско богословље нарушава освештану литургијску праксу и поредак, будући да је пре тога нарушило освештано литургијско богословље, које је интегрални део свеукупног богословског предања и не да се истргнути од њега, како то чине савремени заблудели богослови, следбеници Зизјуласових неправославних теорија о Литургији и Цркви.

Оно што је најгоре у том мутном богословском дилентантизму, званом Евхаристијско богословље, јесте то што је оно пореметило и саме основе православне еклисиологије, представљајући Цркву и њен живот у Богу као некакав административни, механички аутоматизам у коме је епископ и Литургија мерило свега у Цркви, па и ње саме, што је из аспекта здраве христолошки, а не евхаристијски утемељене, православне еклисиологије недопустиво. Такав поремећај као крајњи циљ има замену свевечне вредности и критеријума свега у Цркви, па и ње саме, будући да је Он по природи изнад ње, а то је Богочовек Христос, наместо кога се нуди грешни и слабашни човек.

Ово је увођење антрополатрије, тј. папизма на мала врата у освештани ум црквеног свеотоотачког богословља, јер било који човек, ма он био и епископ, и највећи светитељ, ма он служио Литургију непрестано, не сме и не може заменити вечиту свевредност и мерило свега у Цркви и ван ње, а то је Христос Богочовек, једино на Њему утемељена Црква представља „стуб и тврђаву истине“ (1. Тим. 3, 15).

Управо из овог разлога, на оваквом хуманистичком утемељењу, које нема никакаве везе, нити упориште у светоотачком богословском наслеђу, савремено, неправославно Евхаристијско богословље представља базу и основу злославног екуменизма и његовог главног оружија, тзв. „дијалога љубави“, „обогаћеног“ заједничким молитвовањем и авај, „причешћивањем“ са јеретицима, јер је суштина и Евхаристијског богословља и екуменизма иста, а то је хуманизам са свим својим нихилизмима и сатанизмима.

Због свега наведеног, остаје нам да за Евхаристијско богословље кажемо оно што је св. Атанасије Велики рекао за страшну јерес безбожног Арија: „Дакле, тако они баснослове; но, божанско учење и вера по Христу такво празнословље одбацује као безбожништво“.

Да бисмо себе сачували од безбожног и душегубитељног екуменизма, потребно је спознати његов отров, запретен и замаскиран сладуњавим и „љубвеобилним“ Евхаристијским богословљем, које је од врха до дна хуманизирано и на тај начи разбогочовечено, расхристовљено, расхристовљујуће и антицрквено. Чувајући се од отрова Евхаристијског, новотарског богословља и свих његових безбожних литургијских реформи, које су срачунате на то да упропасте Свету Литургију као извориште благочешћа и обожења, ми ћемо сачувати себе и од оне најгоре опасности, која подрива саме темеље Свете Цркве, а то је јерес екуменизма, од које нека нас сам Господ сачува и избави и од које нека Цркву своју очисти.
Амин.

Јеромонах Максим