Црква као заједница обожења

Са сајта Православни Апологет доносимо превод текста о еклисиологији светог Григорија Паламе, и коментар Уредништва о одлуци рашчињења Епископа Артемија.

Еклисиологија светог Григорија Паламе[1]

Већ смо говорили о томе, да се кроз учешће у Христовим тајнама човек причешћује Његовом нетварном енергијом и сједињује с њим у једно тело и један дух.

Та непосредна и лична веза сваког верника са Христом приводи и ка реалном јединству и општењу међу собом. На тај начин ствара се неизрециво и натприродно сродство и општење Христа са људима, Црква: „По благодати сви смо ми једне вере у Њега и чинимо једно тело Његове Цркве, имајући једну главу – Њега; и једним смо духом напојени по благодати Свесветог Духа; сви смо примили једно крштење; и једна је нада код свих; и један је Бог, који је над свима, и кроз све и у свима“

Црква је „нова творевина“, основана Христом посредством Његовог оваплоћења, имајући Њега за своју Главу[3]. У Христу су се сјединили небо и земља, и Њиме је створена једна Црква, која има небеску и уједно и земаљску природу, која у себе укључује не само верујуће људе, него и благе ангеле[4]. Циљ Цркве је обожење њених чланова, из тог разлога св. Григорије Палама карактерише Цркву као „заједницу обожења“[5].

Сво устројство Цркве темељи се на општењу Бога са човеком помоћу нетварне благодати. Благодат Божија везује чланове тела Цркве са главом и међу собом, и на тај начин смешта у себе и сабира уједно сву Цркву. Ако би божанска благодат била тварна, као што су учили противници Паламе, тада не би постојало личног општења међу Богом и човеком, и, према томе, не би постојало ни Цркве у стварности. Такође, ако се људи не би причешћивали благодаћу, већ суштином Божијом, тада ми не би имали уопште заједницу обожења, већ заједницу богова. Верници, причешћујући се божанском благодаћу, причешћују се Богом и као дар примају обожење. Ипак, они се не причешћују суштином Божијом будући да нису богови по природи и не могу да промене своју природу у божанску[6].

Јединством вере изражава се јединство Цркве и та вера није основана само на апостолима, већ и на пророцима, имајући за свој крајеугаони камен Христа. Свети Григорије не умањује значај апостолског прејемства у Цркви, већ посебну важност придаје и пророчком дару. Када прејемници Апостола заборављају своју везу са „крајеугаоним каменом Исусом Христом“, и престају да буду представници Његови и Његове истине, они тада не примају као дар и награду нарочиту натприродну власт, већ губе сваку могућност за просвећењем и спасењем других људи, и по свему судећи одводе их из Цркве Христове. Када човек, кроз учешће у Тајнама и животом у Христу, постаје везан са телом Христовим и сједињен са Црквом првородних, тада се он показује истинским чланом тела Христовог, чак и тада, када се он одлучује црквеним решењем од стране недостојних представника апостолског прејемства. „Зар – пита Палама, – и Златоусти отац, обукавши се у нетрулежност и сјединивши се са Црквом првородних, који је боље него било ко други јасно и красноречиво писао о врлинама, он толико велики, зар није одлучен од Цркве и зар није био осуђен на изгнање као онај који мисли и пише попут јеретика оригениста?“[7].

Будући, како говори апостол Павле, да је Црква „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15) то се и у основу општења са њом поставља општење са истином: „Они који припадају Цркви Христовој припадају истини“. Припадност Цркви значи веза са истином, општење са благодаћу Божијом, живот у заједници обожења. Човек, који раскида везу са истином, прекида општење са благодаћу Божијом и престаје да буде члан Цркве (подебљање наше – прим. прев.).

Такав поглед на Цркву не представља у православној еклисиологији увођење новина, већ се заснива на учењу Светих Отаца и на византијском предању.

Још пре светог Григорија Паламе, преподобни Никита Ститат, истински ученик светог Симеона Новог Богослова, указујући на динамички и харизматични карактер Цркве закључује да степен чистоте и општења човека са Светим Духом асоцира на јерархијске степене[8].

Поводом прихватања од стране Антиохијског Патријарха Игњатија Варлаамовог и Акиндиновог става о божанској благодати, св. Григорије Палама са посебним жаром говори о таквим пастирима, који се удаљују од истине. Ти људи, премда их и називају пастирима и архипастирима, нису чланови Цркве Христове: „Они, који нису у истини, не припадају Цркви Христовој; и утолико пре то одговара истини, када они лажу о себи, називајући себе или сматрајући се пастирима и архипастирима; међутим, ми смо научени, да се хришћанство не дефинише спољашњим обележјима, већ истином и тачношћу вероисповедања“[9].

На тај начин, сагласно учењу св. Григорија Паламе, припадност неког човека Цркви не изражава се неким статичким феноменом, већ динамичком реалношћу. То није резултат тварног дара, кога човек задобија једанпут и затим га чува својим благочестивим понашањем и путем праведности, већ је то плод личног општења са нетварном обоготворавајућом благодаћу. Кроз крштење, миропомазање и Божанску Евхаристију човек се обнавља и приступа Цркви, у исто време његова веза са заблудама овога света представља непрестану претњу, која се надвила над њим, отпадања од ње (Цркве) и разилажења са њом. Опасност од отпадања не постоји само за појединачне чланове Цркве, већ и за читаве црквене заједнице[10] .

За све њих, тј. за појединачно отпале личности и отпале цркве, једини пут повратка у црквену заједницу је покајање, (подебљање наше – прим. прев.) тј. одбацивање лажи и поновно сједињење са Духом истине.

Георгије Мантзаридис
Професор емеритус Солунског Универзитета

Коментар уредништва сајта «Православни Апологет»

ПРИПАДНОСТ ЦРКВИ ОДРЕЂУЈЕ СЕ СТРОГОШЋУ ДРЖАЊА ИСТИНЕ,
А НЕ СТРОГОШЋУ ПОДЧИЊАВАЊA ЈЕРАРХИЈСКОЈ ВЛАСТИ
И ЊЕНИМ АНТИКАНОНСКИМ ПРЕТЕНЗИЈАМА

 Ми смо данас очевидци потпуне дегенерације црквеног схватања природе Цркве, не само у народу, него и у епископату. Многи догађаји из црквеног живота болно сведоче о губитку осећаја за Цркву, схватања и свести, шта је то Црква – то није људска институција, нека земаљска организација, већ Богочовечанско тело, величајшаја светиња. Будући таква по својој природи, у њој све што је утемељено – светиња је, и захтева од свакога верника велики страх Божији. И зато сваки члан Цркве, а пре свих епископ, као „савршитељ Божјих тајни“ дужан је служити и деловати у оквирима Еванђеља, Божјих заповести, свештених канона, одлука Васељенских сабора, у духу „еванђелске љубави и самопожртвовања“. У супротном случају епископ или чак сабор епископа деловаће, не као орган Светог Духа, већ као човек са њему својственим страстима, цепајући Цркву – тај драгоцени хитон Господњи.

Такво насилно разбијање Цркве ових дана догодило се, по први пут, у Српској Православној Цркви, када је на потпуно анти-канонским основама «био лишен епископског чина» Епископ рашко-призренски и косовско-метохијиски Артемије, најближи ученик преп. Јустина Поповића. И кривица насталог раскола лежи на сервилном и латинофилском Патријарху Иринеју, а такође на „сабраћи“ епископа Артемија: митрополиту Амфилохију (Радовићу) и епископу Атанасију (Јевтићу). Чак ако би те кривице, (проневера новца намењена за обнову храмова на Косову), које су још раније приписиване епископу Артемију, биле истините, ни тада оне не би могле послужити као разлог за одузимање чина. Разлози таквих страшних антицрквених поступака су – лична необјективност и пристрашће гонитеља епископа Артемија. За нас и за Бога епископ Артемије остаје архијереј Божји са неукаљаним именом (подебљање наше – прим. прев.).

У продужетку хтели би да нагласимо да је по схватању светог Григорија Паламе, који је за Православну Цркву изражавалац њеног учења, строго држање црквене истине, а не људске дисциплине, чак и у хијерархијском схватању, основни услов за припадност Цркви.

Бити у Цркви значи сјединити се са истином и бити у заједници са божанском благодаћу. Бог, хоће, да „ми, рођени благодаћу… пребивамо нераздвојно један са другим и са Њим Самим… Као што језик, орган нашег тела, не говори нам да је слатко горко, и да је горко слатко… тако сваки од нас, призван Христом, као члан Цркве, нека проповеда само оно што одговара Истини; ако буде чинио супротно, онда је он – лажљивац и непријатељ, али – није члан Цркве“[11].

 Грех против Истине – тежи је од свих других грехова, он удаљује човека од Цркве и лечи се само покајањем и обновљењем ума. Обавезу да држе истину Христову, по речима св. Григорија Паламе, имају све Помесне Цркве, које чине Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Св. Григорије напомиње да су кроз историју све помесне Цркве преживеле моменат отпадања од Цркве, и само једна, римска црква, није се вратила у Православље, премда је највећа од свих.

„Отпадање од правог исповедања било је уобичајено за све цркве, јер је у разним временима зло налазило себи пристаниште те овде, те онде. А отпасти и више се не повратити – то се догодило једино са црквом латина, иако је била највећа и најчувенија од свих патријаршијских престола. И са њом – највећом међу црквама – догодило се исто што и са највећом животињом – слоном, за кога се каже да ни за време сна не леже на земљу ради одмора… а са латинима –, мислим, – њихова гордост – страст малтене, принуђен сам да кажем, неизлечива, својствена, по речима апостола, једино нечастивом, због чега он и пребива вовјек неисцељен“[12].

Горе наведене речи као и дуготрајни дијалози са Римокатоличком црквом доказују апсолутну бескорисност тог дијалога. Он је бесплодан. Шта више, он постаје опасан за саму Православну Цркву. Долази до губитка православног начина мишљења, правилног еклисиолошког схватања ствари. У недавном обраћању студентима Московске духовне академије и семинарије Митрополит волоколамски Иларион је рекао да су православни представници Комисије за дијалог Православне Цркве са Римокатоличком донели решење да на официјалном нивоу убудуће Римску цркву не називају јересју, већ Црквом. Могло би се рећи да је то и допустиво ради испољавања такта и куртоазије према саговорнику. Међутим, колико опасности крије у себи таква позиција? Највероватније је да ће донето решење бити наметано читавој Православној Цркви.

Дијалог са Римокатоличком Црквом водио се и у време св. Григорија Паламе. Као што је познато, у 14. веку од стране Рима била су два покушаја вођења дијалога о уједињењу цркава. Свети Григорије био је добро упознат са тим дијалозима и у вези с њима пише своја два позната дела – Два Слова о исхођењу Светога Духа. За нас не могу бити неважни закључци из тих дела:

„А онима који добровољно пребивају (у латинској јереси) не помаже апсолутно ништа, чак кад би им и небески умови припремили и понудили лек од лжеучења… Према томе, готово да им узалуд пружа руку помоћи, онај који то чини, осим што себи на тај начин сабира непропадљиво благо, и тим поступком подражава Божију благост, а о њима, тј. латинима, сведочи да добровољно пребивају у злу, заустављајући их, можда, од њиховог даљег застрањивања“[13].

 http://apologet.spb.ru/problemi-sovremennogo-bogosloviya/tserkov-kak-prichastie-obozheniya-ekkeziologiya-svt-grigoriya-palami.html

 Са руског
Протосинђел Варнава Димитријевић