Прва три месеца

Навршило се три месеца од почетка рада сајта Епархије рашко-призренске у егзилу на адреси www.eparhija-prizren.org.

Сајт се појавио у јавности након повратка Епископа Артемија у своју Епархију и одслужене Литургије у манастиру Дубоки Поток.

Тај догађај изазвао је узбуну међу Синодалцима и Патријархом, те се они нису либили да замоле Тачија и његове „саборце“ да пошаље своју полицију на Епископа Артемија и голоруко монаштво, како би их (коначно?) протерали са Косова и Метохије. Вредна је пажње чињеница да се Тачи није осмелио на такав корак – да пошаље своју полицију на Епископа Артемија и монаштво – све док га на то није подстакао свети Синод Српске Цркве. Колико треба веровати речима о патриотизму, Српству, следовању Светом Сави, итд, након овога догађаја, које излазе из Високопреосвећених и Преосвећених уста г-де Синодалаца и Патријарха Иринеја, не треба бити много проницљив па закључити.

У таквим условима пролазили су први дани рада сајта Епархије рашко-призренске у егзилу. У условима бесомучне медијске кампање против Епископа Артемија, претње хапшењем и 24-часовне полицијске пратње коју су Високопреосвећена и Преосвећена господа даровала своме „брату“ за 50-годишњицу монаштва, јуначког хваљења Патријарха да је поднео Кривичну пријаву против Епископа Артемија за „узурпацију црквене имовине“, и сличних дела „љубави“.

Оне „љубави“, о којој је (Православни?) носилац папског прстена са Цетиња управо на данашњи дан говорио за грчку агенцију Ромфеа, у опсежном интервјуу највећим делом (вероватно опет из исте „љубави”) посвећеном Епископу Артемију:

„Сви Грци треба да знају – ако је неко волео брата Артемија, онда смо то ми, ми смо браћа већ око 60 година, и свагда смо се међусобно помагали, а изнад свега имамо заједничког оца светога Јустина Поповића“!

И још су додала Високопреосвећена уста:

„У суштини ми Артемија нисмо казнили, него смо га помогли… и за мене би било изванредно да ме пошаљу у један манастир, да се одморим и да се на миру молим Богу“! (можда би се могао однекуд појавити мало г-н Џомић, да даде неко „правничко“ тумачење!).

Да ли заостају у нечему ове речи за речима Фарисеја и Књижевника од пре 2000 година?

Или треба веровати онима који уверавају да се не ради ни о каквом притворству, него заправо само о доследном, исправном, професионалном, веома искусном и добром обављању задатака (што би онда, у извесном смислу, било и заслужно похвале, јер сваки војник служи своме официру, од кога и добија похвале и унапређења)?

Желимо овом приликом да захвалимо свима који су нам помогли, који су нас подржавали, пружили охрабрење и подстицај у тешким тренутцима, који су нас бодрили и показали разумевање за учињене грешке и пропусте, призивајући молитве наших читалаца за благополучни наставак рада.

25. фебруар 2011.                             

Уредништво