Друго Писмо Пустињака Подвижника

Увод

Пре годину дана, на самом почетку прошлогодишњег Великог Поста, започео је „десант“ на Епархију рашко-призренску.

И овај датум, по свему судећи, није случајно изабран. Непријатељи Српства и Православља, као и толико пута до сада у претходним деценијама и у претходним годинама, кад год су предузимали озбиљне акције против српског народа, чинили су то на значајне датуме, и бирали су за то историјски, за српски идентитет и српско бивствовање, значајна места – довољно је сетити се места где је потписан тзв. Кумановски споразум, „савезничког“ бомбардовања 1944. на Васкрс, испоручења Српског Председника Хашким казаматима од стране „просрпских демократских“ власти на Видовдан, итд.

Зато је и за почетак „црквене“ акције на Епархију рашко-призренску, Епископа Артемија, његово монаштво, Српство на Косову и Метохији, изабран, не случајно, почетак Светог и Великог Поста.

Да би се оно што је свето, по могућству, што више упрљало и обешчастило, а да би се непријатељи потврдили као непријатељи; јер они то и не крију, то им је и циљ – да погазе противника, и да јавно и нескривено ликују у своме науму.

Као „претходница“ изабрана су два проверена „кадра“, два епископа(!) – Амфилохије и Дурић Г.

За њима је следио, такође искусни, „кадар“ Јевтић А. Гласови тврде да је на Косово и Метохију, у акцију „ослобађања“, стигао хеликоптером.

Колико само подсећа овај „десант“ на митски партизански приказ десанта на Дрвар у Другом Светском Рату.

Акција десанта од стране Немаца, изведена из ваздуха, приказана као тобожњи напад на партизане са намером хватања Броза, имала је заправо дијаметрално супротни циљ – спасти Броза из опасности у којој се нашао, и уклонити га из четничког обруча који је претио да буде фаталан по њега.

Иста методологија примењена је и од стране већ поменутих, уз „храбру“ асистенцију два друга, такође проверена, „кадра“, Буловића И. и Гавриловића И, из Београда – спровести акцију одлучно и немилосрдно, са јасним циљем и неодступно, а приказати је у јавности сасвим у супротном светлу.
У том смислу потребно је јавно говорити лажи и клевете, али то је саставни део „ратовања“. Срби су научили да Ватикан примењује методу – циљ оправдава средство.

Ево како је то изгледало у издању „кадра“ Буловића И:

„Синод је разрешио Владику Артемија јер је у претходном периоду показао неспремност да извршава одлуке тог тела и Сабора, као и због тога што је утврђено да је било злоупотреба у пословању Епархије“.

„У тим проблематичним трансакцијама нема присуства Владике Артемија, али је његов пропуст у томе што је он потпуно овлашћење, где је, тако да кажем, изузео себе од права које му по природи његове службе припада, да надзире све те органе и да одобрава или не одобрава оно што они врше у домену својих надлежности…“.

Од тих изјава прошло је више од годину дана. Где су докази за наведене тврдње? Нема их, нису изнети никада. Где су докази о „злоупотребама“, где су докази о томе да је Епископ Артемије „изузео себе од права…“? Неће их г-н Буловић, као ни г-н Гавриловић, никада изнети. Да ли сматрају да су тај „посао“ завршили?

Почетак Васкршњег поста ове 2011. године у Епархији рашко-призренској обележен је бацањем молотовљевих коктела на кућу у Житковцу где станују монаси.

Нема много сумње ко су морални подстрекачи овога зла.

Мржња која се лије из речи и деловања дечанског идеолога С. Јањића, и његовог, по многима, послушника, постављеног на трон Епископа рашко-призренских, уперена према монаштву више је него очигледна.

Темељ таквим поступањима постављен је од стране особа претходно већ поменутих.

Немерљиво зло и пошаст нанети су Епархији рашко-призренској управо током неколико месеци владавине првог тзв. Администратора, г-на Јевтића, познатог по спремности да са највећом лакоћом конструише неистине, шири клевете, бори се против црквеног Предања, уноси новачења у теологију, итд, огрнут ауром једног од „највећих живих теолога данашњице“, коју му плету разни Ђаковци, Максими, и др.
У наставку доносимо Друго отворено писмо Пустињака подвижника упућено 26. јуна 2010. године.

Уредништво

ДРУГО ОТВОРЕНО ПИСМО ПУСТИЊАКА ПОДВИЖНИКА ЕП. АТАНАСИЈУ ЈЕВТИЋУ

Поштовани мој о. Атанасије,

Дали су ми један видео на којем ти са још једним Епископом, са Монасима и мирјанима, чак и са једном Монахињом, играш фудбал!

Само је Монахиња била обучена у своју расу, Ви сви остали не.

Вероватно под утицајем тих сцена, видео сам један узнемирујући сан.

И пошто Ви верујете у снове, преносим Вам га.

На једном веома лепом игралишту, Ви опет у истом обличју и други Епископи, о. Амфилохије, о. Иринеј, о. Теодосије, Патријарх и други које не познајем, играте фудбал.

Патријарх је био голман.

Сви сте наравно били без расе и сви сте слали лопту голману да ни једна лопта не буде изгубљена.

Голови су падали један за другим.

Посао голмана је био да узима лопту и да је добацује сваком понаособ а они по реду да дају голове.

Напослетку, дешава ми се нешто потресно:

Лопта је од браон постала више црвена,
и уочио сам да је то била глава Артемија,
брата Вашег!!!

А Ви сви без расе.

(Да, то има значаја за нас Грке).

Црвена лопта!!!

Тај ме је сан потресао и тескоба је обузела моју душу.

Бог да прости свима намa.

Амин.

А Ви сви без расе…!

26-6-2010

Превод са јелинског
м. Пелагија

Напомена:
Прво писмо Пустињака подвижника можете прочитати овде.