ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Манастир св. пророка Илије на гори Самоково, код Куршумлије, још један је у низу предивних примера да се светосавске катакомбе, које последњих година ничу широм отаџбине и расејања, под духовним руководством преосвећеног владике Артемија, рађају искључиво вољом Господњом, промишљањем Божијим и љубављу, вером, молитвама, слогом и задужбинарством верног народа српског.
Ово узвишено, херојско место, на коме су проливене реке српске крви за крст часни и слободу златну, истински је достојно да на њему процвета још један свети православни манастир исповедничке Епархије рашко-призренске у егзилу. Куршумлија је древни град и стара престоница српског владара Стевана Немање – св. Симеона Мироточивог. На шта упућује помисао да је гора Самоково достојна манастирске светиње?
Самоково је мања планина која се уздиже изнад Куршумлије. Ка југу се протежу венци обронака, Копаоника и Радана. Они природно одвајају северни и североисточни део Косова од централне Србије. Сам врх Самокова чини венац у дужини од једног километра са надморском висином од 720 метара. Удаљеност административне линије са Косовом и Метохијом налази се на само 7 км од врха Самокова. Приликом ослобађања Топлице и јужне Србије од Турака, у зиму 1877. до 1878. године, најжешће борбе су вођене на врху Самокова. Турци су два пута без борбе напуштали Куршумлију али су се утврдили на малом шанцу, баш надомак нашег садашњег манастира св. пророка Илије. Српска војска је у жестоким борбама заузела мали шанац на врху Самокова, који и дан данас постоји. Војници који су на овом делу фронта претежно били из чачанског краја, у великој жељи да после пет векова коначно ослободе своју духовну колевку – свето Косово и Метохију, јуришали су срчано, храбро и јуначки дали своје животе за отаџбину, баш на овом узвишеном месту.
Самоково је место другог Косовског боја. Одавде је кренула освета светог Косова као и његов повратак у наручје Србије. Ровови српске војске, који и дан-данас стоје незакопани на Самоковској гори, сведоче страшну погибију, и велику српску жртву у борби за ослобођење Косова. Самоково је добило назив „Српска Плевна“ због реке српске крви која је овде проливена у току ослободилачких ратова 1877 – 78. (Плевна или Плевен је град у Бугарској познат по томе што је у борби за ослобођење овога града од турске окупације проливено море руске крви, руских бораца који су кренули на Балкан да би отерали турског завојевача и тлачитеља хришћанског народа). Из овог краја је и нови светитељ СПЦ, св. Великомученик Харитон – духовни син владике Артемија, црноречки и архангелски сабрат, који је 1999. године, мученички положио свој живот на олтару вере и отаџбине у Метохији (царском граду Призрену) ради вере Православне и имена српског.
После ослобађања од Турака, Самоково су населили Срби из Црне Горе, дошавши из Рожаја. Из једне од тих честитих и побожних породица, потекла је и сестра Љубинка, по чијој жељи и молитвама је поклоњено имање са постојећим објектима за манастир. Због велике немаштине која је владала у то време, Љубинку, 1931. године, родитељи дају на чување рођацима који нису имали деце (Петко и Бојана Белоица). Петкова кућа се налазила испод јужног краја великог шанца, у западном делу Самокова, на 600 метара надморске висине, на коме се сада налази наш манастир св. пророка Илије. На овом предивном месту Љубинка израста у лепу, добру и побожну девојку. Рођаци је удају 1946. године за Хранислава Ивића и она га доводи у своју кућу да би се лоза наставила. Благословом Божијим изродила је троје деце: Југослава, Радославу и Милослава. Потом, остаје млада удовица која после мужевљеве смрти сама одгаја и васпитава своју децу у духу светог Православља, уз то, водећи рачуна о целокупном имању.
Када су деца одрасла и напустила родни праг, Љубинка се сели ближе Куршумлији и Куршумлијској Бањи, због непроходног места у коме је сама живела. То је није поколебало да свакога дана обилази своју родну кућу, да је окади, и пребрише прашину са иконе Господње коју је у кући оставила. Ова побожна Српкиња, својим искреним и усрдним молитвама, постојано се обраћала Господу Богу са жељом и молбом да се њена крсна слава настави и да се породично огњиште никада не угаси. Шест месеци пре свог упокојења, сестра Љубинка, сада већ старица, замолила је свог сина Југослава да је доведе до родне куће. Ушавши у оронулу кућу, својом остарелом руком брисала је прашину са иконе Господње, целивала је и са сузама Га молила да јој оствари последњу жељу, да се огњиште не угаси, већ да Он промислом Својим пронађе и пошаље слуге Његове које ће достојно бринути о дому њене честите и побожне породице. Са овом молитвом у срцу, сестра Љубинка је последњи пут пољубила праг своје старе куће и недуго затим напустила овоземаљски живот, преселивши се у вечност.
После мајчиног упокојења, син Југослав огласом у новинама тражи породицу која би одржавала њихово породично имање са пратећим објектима: кућом од 55 квм, помоћном зградом од 30 квм, шупом од 15 квадратних метара и кућицом са подрумом, као и са 9,5 хектара обрадиве земље и два извора питке воде. Убрзо је свемилостиви Господ услишио усрдне молитве покојне баке Љубице. Брат Ненад, који је привремено одржавао домаћинство, поменуо је да верници куршумлијског краја одлазе на свете литургије у Ниш, у светосавску катакомбу Епархије рашко-призренске у егзилу и да би силно волели када би имали свети манастир и у свом крају у који би могли и чешће да долазе. Божијим промислом и мајчинским молитвама, син Југослав одлучује да поклони целокупно домаћинство Епархији рашко-призренској у егзилу. Преосвећени епископ Артемије даје свој архијерејски благослов за ово богоугодно дело, и верници, на челу са оцем Јованом и братијом из нишке катакомбе, започињу обнову сеоског домаћинства и оснивање манастира светог пророка Илије.
Верници су израдили двери и иконостас, горионик за свеће, певницу, налоњ и постоље за целивајућу икону. Са пуно љубави према овој светињи, сви они се радују будућој обнови и изградњи манастира, дајући допринос у служби Богу и роду. Прву свету литургију на овом освештаном месту, одслужио је протосинђел Јован (Милојевић), на Илиндан, прошле године. Овај празнични и славски дан на брду Самокову протекао је благодатно и благословено. Верни народ из Куршумлије, Ниша и околних места окупио се у већем броју, и у духовној атмосфери, молитвено прославио свога светитеља заштитника. После свете литургије и благосиљања славског колача и жита, славска трпеза љубави је била постављена испод старог породичног ораха. Николина и Петра, девојчице, рецитовале су и певале богомољачке песме, а гуслар Новак Миленковић је певао о св. Сави и о одбрани Вере Православне. Од тог дана се започело и са редовнијим богослужењима. Поред оца Јована, служили су и оци, Хризостом, Иринеј и Далибор. Ако Бог да, са благословом Преосвећеног владике Артемија, ова светиња ће заживети пуним животом када се у њу усели монаштво наше епархије, а манастирско звоно са горе Самокова – чуће се до светог Косова.
Треба још и напоменути да је тог свечаног, празничног дана, када је одслужена прва света литургија, син покојне Љубинке – Југослав, пред окупљеним верницима и монаштвом прочитао кратко образложење о томе шта га је побудило на то да свој дом преда Епархији рашко-призренској у егзилу и епископу Артемију. У свом слову, брат Југослав, који је војно лице у пензији, навео је своје разочарење због страдања и распарчавања Србије, као и због погрешних вредности које су данас у нашој отаџбини на цени. Као главну опасност, из које проистичу све негативне последице и урушавање српског друштва, он види глобализам и екуменизам чије вредности на нашим просторима проповедају разне невладине организације, а прихватају појединци који би требало да штите народ од оваквих заблуда. Такође, брат Југослав је нагласио и погубни утицај папизма на растакање српског друштва. Господу Богу је узнео благодарност за брзо услишане срдачне и плодоносне молитве, испунивши давнашњу жељу покојне мајке Љубинке да њихово прадедовско огњиште постане српски православни манастир – катакомбна богомоља, под омофором Преосвећеног владике Артемија, у коме ће се окупљати велика духовна породица и служити и узносити молитве Господу Богу за спасење рода српског.
Нека је на знање овај предивни пример задужбинарства, као израз љубави нашег народа према Цркви, својим светињама, Вери Православној и светосавским катакомбама Епархије рашко-призренске у егзилу. Допринос нашој Епархији су дали: драга сестра Љубинка и њена деца Југослав, Милослав и Радослава, наш блаженоупокојени отац протосинђел Јован, садашњи настојатељ манастира јеромонах Хризостом, верне слуге Божије Валентина и Николина, Мирољуб, Ненад, Родољуб, Зоран, Добривоје, Драган и две вредне сестре у Христу, Радица и Мирјана, које се, иако у старијим годинама, ревносно и домаћински старају о манастиру св.пророка Илије. До Самокова – села и истоименог брда, изнад саме Куршумлије, долази се путем преко села Кастрата. Скретање за Самоково од Кастрата се налази код железничке станице, одакле почиње макадамски пут у дужини од око 4 км (међу фотографијама које се објављују уз овај текст, налази се и мапа тог дела Србије).
Слава Господу Богу за све!
Николина и Валентина Петровић (Ниш)
За серијал текстова:
“Скривени духовни бисери ЕРП у егзилу”,
приредио и уобличио
архимандрит Пантелејмон (Јовановић)
