Жељко К: „Оставка“ или добровољно повлачење Епископа

СВРГНУТИ АТАНАСИЈА!

У В О Д

У наставку доносимо текст г-на Жељка Которанина, познатог и врсног стручњака за канонско и црквено право, настао пре 10-ак година поводом повлачења са епископске службе бившег Епископа банатског, па затим херцеговачког А. Јевтића.

Текст својом актуелношћу плени и данас, посебно снагом аргумената и минуциозном анализом којом се непобитно доказује да г-н Јевтић није више Епископ, нити може имати епископске части и власти.

Осим г-на Жељка Которанина о овој теми писао је такође претходних година и др Миодраг Петровић, долазећи до истога исхода, сасвим извесно једино могућега и канонски исправнога и прихватљивога у наведеном случају.

Г-н Јевтић поднео је оставку 1999. године, тј. тачније речено она му је усвојена те године од стране Сабора СПЦ, премда је он тај захтев износио пред Сабор, и мољакао да буде ослобођен епископских обавеза, више година у претходном периоду.

Г-н Јевтић је на чудан начин желео да буде ослобођен епископских обавеза, али да му остане епископска власт и епископска част, тј. епископски чин и могућност богослужења, поучавања и одлучивања, тј. заповедања.  Дивна жеља и пробитачна идеја.

Уредништво

Пре више од десет година правоверју смо се учили од тадашњег јеромонаха Атанасија (Јевтића), а у згради Београдске Патријаршије. И том приликом, толико заволесмо тога човека, који је све мерио мером Светоотачком, да смо били спремни поднети сваки терет за њега. Од њега научени да волимо правоверје, и данас му остајемо верни. Верни правоверју, а не човеку, и опет волећи човека, посебно њега – сада већ бившег Епископа Захумско-херцеговачког и приморског г. Атанасија, желимо да светлом светих канона осветлимо појаву „добровољног повлачења са положаја и службе епархијског Архијереја из здравствених разлога“, како је своје удаљавање од епархијске службе назвао он сам, негирајући да је поднео оставку (в. Православље од 15. X. 1999. године, стр. 7).

„Оставка“ или добровољно повлачење? „Оставка“ Епископа јесте увек канонско питање, јер се ради о преступу који собом повлачи извргнуће (губитак епископске власти и благодати) дотичнога по правилима Цркве. Добровољно повлачење Епископа од епархијске службе, као нешто различито од „оставке“, није познато канонима. Немајући канонскога утемељења, бивши Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије, своје добровољно повлачење образлаже обичајем у животу Цркве, помињући Светог Григорија Богослова и Светог Саву. Он толико истрајава на овој разлици, да супротна мишљења и написе назива недобронамерним нагађањима, или незналачким и злобним манипулисањима.

Чему служи разлика (ако би уопште и постојала) између оставке и добровољног повлачења Епископа? Зар то није исто? Зашто канони налажу извргнуће за оног Епископа, који поднесе „писмену оставку“, а наводни обичај допушта добровољно повлачење са положаја и службе епархијског Архијереја? Изгледа да обичај допушта Епископу да се повуче од саме епархијске службе, али не и од власти и благодати епископске, па ове може да задржи; док насупрот, канони управо одузимају Епископу власт и благодат чим поднесе „оставку“, или чак и кад је не поднесе, али добровољно (ничим спречен) не заузме свој престо, и своју службу, или је такође добровољно (ничим спречен) фактички оставио своју катедру и службу и не враћа се за шест месеци. Изгледа да је „увођење“ обичаја, и одбрана истог, заправо борба за оно мало части и власти Епископа без епископије, без своје Цркве.

Бивши Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије се сада на Косову понаша потпуно у складу са својим схватањем свога добровољног повлачења. Он се понаша као Епископ у туђој Епископији. Питамо се, зар му здравствени разлози, који су га онемогућили да паствује у Херцеговини, сада допуштају да се на Косову понаша као Епископ? Питамо се, није ли олако, боље рећи непромишљено повукао потез? Јер се сећамо да је пре десет година, у оквиру предавања, упозоравајући на то да наше свештенство губи елан, те да сваку прехладу користи као изговор за неслужење Литургије, рекао и ово: „Боље би им било да болесни дођу у цркву и да служе, па макар пали поред олтара мртви!“.

Канонска начела

Епископ, након извршеног над њим епископског посвећења мора поћи да „заузме свој престо и на истоме свој првосвештенички опстанак утврди“ (37. канон Трулског Сабора). Њему нема епископског опстанка изван свог трона, осим у случајевима гоњења и смутњи, односно у случајевима ненормалних политичких прилика због којих је морао да напусти своју Епископију, или због којих није могао да је заузме.

„Епископ, који је примио епископско посвећење и одређен је да буде предстојником народа, пак неће да се службе прими, нити пристаје да пође у повјерену му Цркву, такав мора бити одлучен, док се не принуди да се службе прими, или док потпуни… Сабор односну одлуку о њему не изрече“ (17. канон Антиохијског Сабора).

Кандидат за Епископа, пре епископског посвећења даје на знање да добровољно прихвата епископску службу. Након посвећења, ако би се предомислио, и одбио да се прими службе и да пође у Епископију која му је поверена, дотични Епископ би морао „бити одлучен“, све дотле док се не принуди да се службе прими. Остане ли упоран у неприхватању службе Епископа у Епископији за коју је и посвећен, тада такав мора да буде ван заједнице, тј. одлучен од црквене заједнице, уколико потпуни Сабор Епископа не донесе другачију одлуку о њему (в. Зонара, Атинска Синтагма III 158).

За прво одлучење, на напред наведеном месту, Зонара каже: „Онај ко је позван на предвођење народа, а не убеди се да прими службу, односно служење, нека буде изопштен, то јест одлучен све дотле док не прихвати“.

Епископ није изабран да би управљао Епископијом само привремено након посвећења, него до краја живота. Зато Зонара и каже: „све дотле док је не прихвати“. Другим речима:

„… пошто је једном примио на себе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држати, без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био…“ (9. канон III Васељенског Сабора).

У том смислу, реченом одлучењу (које се има сматрати извргнућем) потпада како онај, тек посвећени Епископ, који се не прима одређене му епархијске службе, тако и онај Епископ, који се те службе прихватио, али је после оставља. Оно што је обојици заједничко, то је одбијање првосвештеничког старања о својој Епископији, односно „добровољно повлачење“ од епархијске службе.

Епископ, који „остави повјерену му службу“ мора бити одлучен, све дотле док је наново не прими. Он мора бити одлучен, тј извргнут уколико покаже да је упоран у „оставци“. Након напуштања епархијске службе, Епископ бива по неопходности лишен благодати свештенослужитеља, тј. епископства. Јер, са благодаћу Епископа на себи, а изван своје Епископије, представљао би другог Епископа у туђој му Епископији, што изричито забрањује 8. канон I Васељенског Сабора. Уз то, тај Епископ је, удаљујући се од епархијске службе, понизио епископски чин и погазио своју епископску заклетву.

Епископску заклетву кандидат за Епископа својеручно пише; пред свима је на Литургији чита и потписује. Заклетва се потом чува у саборској ризници. А текст епископске заклетве завршава се тако што се кадидат куне, призивајући Бога за сведока, да ту заклетву полаже потпуно разумевајући шта говори, и да ће све то чувати до краја свога живота.

После овакве заклетве незамисливо је и страшно повући се од епархијске службе.

„…није сагласно са црквеним установама, да неки свештеници подносе писмене оставке. Јер, ако су достојни да служе, нека у томе и остану; нијесу ли достојни да служе, нека се не уклањају оставком, него кад их њихова сама дјела осуде…“ (3. канон Кирила Александријског).

Смрт и огрешења – то двоје (ништа треће) могу уклонити Епископа од епархијске службе. Огрешења, која га чине недостојним службе, увек су предмет суђења. Све до изрицања коначне пресуде, Епископ је дужан да остане у свом седишту.

Зато се постављање новог Епископа сме вршити само у два случаја. Када ранији Епископ умре, или када буде извргнут. Речју, када Епископија постане удова.

„Због различних распра и забуна, што се догађају у Цркви Божијој, неопходно је установити и ово, да се ни под који начин не поставља Епископ у оној Цркви које је предстојник још жив и још је у својој части, осим случаја, да је он сам добровољно поднио оставку на епископство. Пак и тада треба најприје до краја довести каноничко испитање узрока, због кога се дотични жели уклонити са епископства; и тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство…“ (16. канон IX Помесног Сабора).

Свети Оци су „због различних распра и забуна“ које су се дешавале у Цркви, установили да се не поставља „ни под који начин“ Епископ у оној Епископији, чији је Епископ још жив, и остаје још у својој части, тј. није извргнут. Ни „оставка“ на епископство није изузетак од ове установе, јер се на крају каже: „и тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство“. „И тек тада“, тј. када Сабор, пошто по правилима испита узрок због којег је Епископ поднео „оставку“, нађе да је дотични поднео добровољно оставку на епископство, и зато га извргне, може се други Епископ поставити.

Нужност канонског испитивања узрока оставке изазвана је тражењем да она („оставка“) буде поднета добровољно, а не под притиском или претњом, чега у време црквених немира, „распра и забуна“ често буде и превише, особито од стране државних власти. Установи ли Сабор, да је Епископ поднео „оставку“ под притиском неких људи, „оставку“ неће уважити, нити ће извргнути тога Епископа, него ће се ставити у његову одбрану. Јер, не може се уважити то – да се понижава епископски чин тиме што ће силом уклањати Епископе они који немају право ни да их постављају. Сабор мора штити име и достојанство Епископа.

„…Ако пак који Епископ, остајући у својој части, неће да оставке поднесе, а не жели ни народ свој да пасе, него се уклони из своје Епископије, и остане преко шест мјесеци у другом каквоме мјесту, а није задржан тамо ни царским налогом, нити има да извршује какву поруку свога Патријарха, нити му пријечи каква болест, због које не може никуда да се макне, – такав… мора бити са свијем лишен и части и достојанства Епископа …“ (16. канон IX Помесног Сабора).

Епископ, који остајући у части, и не подносећи „оставку“, него се уклони („добровољно“) из своје Епископије, те таквим нерасудним напуштањем епархијске службе преко шест месеци искаже да не жели народ свој да пасе, мора бити извргнут. Сачувати епископство не подношењем „оставке“, а опет се уклонити од епархијске службе – није могуће. Пошто Оци помињу царски налог, поруку Патријарха, болест… јасно је да и овде извргнућу претходи испитивање узрока и таквог уклањања Епископа из своје Епископије.

Свети Оци су дали опште правило, „да се ни под који начин не поставља Епископ у оној Цркви које је предстојник још жив, и још је својој части“. Зато се са разлогом питамо како је Сабор Српске Цркве могао поставити Епископа на трон Захумско-херцеговачке и приморске Епархије док је г. Атанасије још (упркос болести) жив, и још је (упркос „добровољном повлачењу“ са епархијске службе) у својој части? По ком правилу? Да ли по овом: „тек ако он (Епископ) буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство“ (16. канон IX Помесног Сабора)? Друго правило не знамо!

То питање је утолико озбиљније кад се има у виду још и то – да је исти Сабор Српске Цркве, истог тог „добровољно повученог“ г. Атанасија, поставио да управља Жичком епархијом поред живог њеног канонског Епископа, г. Стефана. Свети Оци нас нису учили да од утврђеног црквено-канонског устројства правимо позоришне импровизације.

Свети Оци нигде не помињу у канонима да може постојати разлог који би могао оправдати добровољну оставку, или фактичко удаљавање Епископа од епархијске службе. Не помињу ни здравствени разлог. Када 16. канон IX Помесног сабора помиње болест, помиње је не као разлог који оправдава да се Епископ може без последица уклонити са епархије, него као могућу запреку због које је осујећена његова жеља и намера, да се из места где се разболео, врати свом трону и паствује свој народ.

Свети Оци изричито кажу: „Пошто је једном примио на себе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држати без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био“. То су, у ствари Оци III Васељенског Сабора рекли за епископа Евстатија, човека остарелог и уплашеног од мноштва послова, који је „непојмљивим за нас – кажу Оци – начином поднио писмену оставку на своју катедру“, за коју је изабран други – Теодор (в. 9. канон III Васељенског сабора).

Пракса

Поменути III Васељенски сабор открива нам праксу Цркве у случајевима „оставке“ Епископа. Са овог Сабора упућено је писмо (неки канонички зборници га називају 9. каноном тога Сабора) Памфилијској митрополији. Наиме, Памфилијски Митрополит, остарели Евстатије поднео је своме Сабору „оставку“. Памфилијски Сабор је због тога, а сходно правилима Цркве, извргнуо Евстатија, и на његово место поставио Теодора. Овај Теодор, нови Митрополит, сажаљевао је Евстатија, зато што се стар нашао и без власти и без части епископске. Но, у томе му није могао помоћи, јер није Сабор Памфилијске Митрополије имао власти да мења правила Васељенске Цркве.

Стога је, када се састао III Васељенски сабор, Евстатије упутио овоме Сабору молбу, не да оспори постављење и власт Митрополита Теодора, него да њему, Евстатију, част и име Епископа установи. У реченом писму Оци III Васељенског Сабора кажу:

„…установљујемо и наређујемо, да ван сваке противштине он ужива име Епископа, и част, и општење. Ово уосталом на такав начин, да он нити рукополаже, нити цркву заузимље за свештено служење, осим, ако га по доброј вољи и по љубави у Христу позове собом, или ако се случи, да му то допусти брат или саепископ. Ако пак ви установите у погледу њега још шта снисходљивије, Светоме ће Сабору и то угодно бити“ (9. канон III Васељенског Сабора).

Оци не негирају постављење Теодора јер кажу: „Благочастије је Ваше по неопходности поставило најпобожнијег и најблагочастивијег брата нашега и саепископа Теодора да управља Црквом; јер није било у реду, да она удовом остане и да без пастира остане стадо Спаситељево…“.

Самим тврђењем да је Евстатијевом оставком Црква постала удова, Оци признају да је правилно било истога лишити епископства, и на место њега по неоходности поставити Теодора. Ипак, Оци снисходе Евстатију, и „установљују“ му име и част Епископа; омогућавају му општење. Али, он не може рукополагати, нити може као Епископ да запоседа цркву ради свештенослужења. Но, он може на позив сабрата Архијереја да саслужује. У томе се он третира као саепископ, и као онај ко има свештеничку благодат – ако саслужује. Али поставља се питање шта је са апостолским прејемством код њега, ако не може да га пренесе? Начин на који су Оци, снисходећи Евстатију, дозволили да ужива име и част Епископа, показује заправо жељу да се заштите власт и сва права Митрополита Теодора. Евстатије је сада други Епископ{footnote}Постојање два Епископа у једном граду забрањује 8. канон I Васељенског Сабора, те одредба о саслуживању Евстатија буди недоумице. Ако он саслужује, зашто је његовом оставком Памфилијска Црква била удова?{/footnote}  у Памфилији, те има неодређен статус, који ће се тек прецизирати на Памфилијском Сабору.

Наведена одредба није извор права за будуће случајеве подношења „оставки“ старих (или оболелих) Епископа, као да сад њима припада оно што је установљено за Евстатија. Ова одредба је снисхођење, Сабора Васељенског, који и има власт да снисходи, тј. да одступи од општег правила Цркве, у погледу само једног човека. Преседан није и не може бити извор права у Цркви. Да опште правило важи и данас, то се види из самог писма. Оци кажу да Епископ мора своје епископство „до краја духовном кријепошћу и држати без обзира на труд…“. Осим тога, доцније је донет 16. канон IX Помесног Сабора, где се Оци ни на какав начин не осврћу на ову одредбу о правима на име и част Епископа Евстатија.

Пракса Цркве, пре и после III Васељенског сабора, заснивала се, у почетку на одредби 36. канона Апостолског и сродног му 17. канона Антиохијског Сабора, а доцније и на 3. канону светог Кирила Александријског (председавао је на III Васељенском Сабору), те још 9. канону III Васељенског Сабора, и посебно на 16. канону IX Помесног Сабора.

Израз опште праксе Васељенске Цркве, кад се поставља питање „оставке“ епископа, види се у речима којима Оци III Васељенског Сабора прихватају чињеницу да је Епископ Евстатије „непојмљивим за нас начином поднио писмену оставку на своју катедру“ (9. канон III Васељенског Сабора). Смемо ли уопште помислити да су исти Оци, који су ово изрекли, имали намеру да снисходећи Евстатију промене општу праксу Цркве? Или, зар се то односи само на формално поднету „оставку“; зар се не односи и на све друге начине повлачења Епископа са катедре која му је поверена?

Бивши Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије своје „добровољно повлачење са положаја и службе епархијског архијереја“ одбија да назове преседаном „у животу и пракси опште Православе цркве“. Он је тиме своје повлачење сврстао у општу, закониту праксу Цркве, образлажући то навођењем примера – Светог Григорија Богослова, Светог Саве Српског, и указујући да у новије време примера има више.

Повлачење г. Атанасија нема готово ништа заједничко са примером Светог Григорија Богослова. Светитељ се није уклонио добровољно, него притешњен оптужбама. На Сабору се поставило питање законитости његовог постављења на трон Цариградски, јер је мимо канона (нпр. 14. Апостолског и 21. Антиохијског Сабора) прешао са трона једне, на трон друге Епископије. Да би пресекао расправу, повукао се са трона у тузи, и до краја живота је у повучености пребивао. Није истицао да му припадају некаква епископска права, нити је забележено да је икад више служио или саслуживао. Чак је рекао: „Не могу нас удаљити од Бога они који нас удаљују од престола“. Није ли, можда, свргнут био после удаљавања са трона Цариградске цркве?

Пример Светога Саве је другачији. Ни он се не би сложио са повлачењем г. Атанасија. Свети Сава се 1233. године повукао са архијерејског трона (тада је постављен нови Архиепископ Арсеније), али не из личних разлога, већ на корист Цркве. Издејствовавши самосталност Цркве у Србији, и уредивши њено унутрашње устројство, Светом Сави је предстојао пут у Свету Земљу на дуже време. Из казивања његових животописаца (Доментијана и Теодосија) закључује се да је на тај пут кренуо ради општег добра, а посебно ради угледа Српске Цркве. Због задатка који је имао да обави отишао је 1234. годне у архијерејском достојанству, и тамо је саслуживао са Патријарсима. Свети Сава, као први српски Архиепископ није дуго био у положају „другог Архиепископа“, јер се при повратку упокојио надомак Србије. Ипак, гледано чисто канонски, овај пример представља преседан у животу Цркве.

На тврдњу г. Атанасија о сличним примерима у новије време, узвраћамо речима Валсамона:

„Они који говоре да дуготрајну праксу у вези са оставкама (тј. повлачењима, Ж. К.) треба држати као правило – не говоре добро, јер дуготрајан обичај не важи тамо где противречи писаном закону, или правилу“ (Атинска Синтагма II, 700).

Повлачење г. Атанасија као тобоже различито од „оставке“, противно је канонима и законитој, општој пракси Цркве. Зато је препоручљиво и праведно не освртати се на штетне примере и обичаје који разграђују Цркву. Бивши Епископ Атанасије, коме је позната наша љубав кроз веру у Господа, поднео је „оставку“, од које се брани неодрживим синонимима.

Жељко Которанин