Епископ Артемије: Затирање цркве у Ђаковици

Увод

 Борба коју је водила Епархија рашко-призренска за обнову разрушених и уништених цркава и манастира на Косову и Метохији, пре свега, а затим и у Рашкој области, била је огромна, непрекидна, свакодневна, истрајна, широког спектра, разноврсна.

Своје специфичности та борба имала је особено на Косову и Метохији. На том плану борба се очитавала не само у односу према Шиптарима и непријатељски расположеној тзв. међународној заједници (а заправо Вашингтонскоји Бриселској администрацији у суштини), него изнад свега у односу према управним структурама Српске Цркве, а то значи Синоду, фамозном Косовском Одбору (који је био само инструмент истих људи који су управљали и Синодом), и најзад са теренском испоставом „вечних Синодалаца“ – управом манастира Дечани.

Борба са Шиптарима и међународном заједницом била је неупоредиво лакша и ефикаснија, најтеже је било борити се са онима који су из структура Српске Цркве активно радили на продаји и издаји Косова и Метохије, на одвајању 15% територије од Србије, и тиме директно потпомагали потпуније и непосредније испуњавање и достизање циљева претходно поменутих, тј. тзв. међународне заједнице и Шиптара.

Током те борбе настајали су многи текстови, анализе, дописи, обраћања…

Посебно болна тачка спровођења обнове по моделу међународне заједнице, чији је експонент био Синод, била је Ђаковица, и у њој главни катедрални храм посвећен Светој Тројици, који се налазио у центру града. Ђаковица је имала више православних храмова, и сви су били порушени до темеља, тј. разорени динамитом – храм Свете Тројице у центру града, у његовој близини црква Свете Богородице, црква светог Цара Лазара на гробљу у Пискотама, на периферији Ђаковице, црква светог Илије у Бистражину надомак Ђаковице…

Ниједна од цркава није се смела обнављати, тако је захтевала међународна заједница (или Ватикан; да ли је тешко то домислити?), са свакојаким несувислим изговорима (са изузетком цркве Свете Богородице). За забрану обнове храма Свете Тројице наведени су – „политички разлози“. Младом викару Теодосију ти разлози учинили су се сасвим „исправним и оправданим“. Он се сагласио са необнављањем храма Свете Тројице. У међувремену су учестали нови насртаји на остатке храма, са циљем коначног њиховог уклањања. И са тиме се очигледно сагласио, јер није ништа предузето да се то спречи. Напротив; увек су налажени изговори и оправдања; уз непрекидно самохвалисање тобожњим резултатима обнове, и приказивањем Потемкинових села.

То је – коначно уклањање, и постигнуто, уз активно ли непрекидно учешће, подршку, саглашавање и логистику дечанског „фаталног двојца (без кормилара?)“ Т. Шибалића и С. Јањића? Коначно је изграђен и парк на месту храма. Тамо нема више никаквих трагова, нити било шта може више подсетити на цркву. „Дечански двојац“ је сада задовољан? Чиме – новцем, славом, положајима, затирањем српских трагова, ишчезавањем Срба, неповратним уништавањем цркава, нестанком монаштва из Епархије рашко-призренске, постепеном али сигурном дегенерацијом монашког живота преосталих…? Или свиме тиме заједно?

Српски интереси, у Ђаковици и на Косову и Метохији у целини, су витално угрожени. О томе они ћуте. Од њих се могу чути само приче о успесима обнове, и друге слаткасте „бајке“ за јавност (превише је слаткастих а неистиних прича и причица свуда око нас). Све то покривају „озбиљни“ стални Синодалци и „озбиљни“ Патријарх, својим „озбиљним“ изјавама и „озбиљним“ изразима лица…

Према подацима из 2009. године, на територији општине Ђаковица било је до тада изграђено већ 18 нових римокатоличких цркава!

Да ли је то случајност? Са Ватиканом нема случајности! Са Ватиканом постоји само извесност пропасти.

Представник Синода у Комисији за спровођење обнове, помоћни Епископ Т. Шибалић, непроменљиво сервилним држањем и деловањем у тој Комисији нанео је непроцењиве штете Српској Цркви и српским интересима, посматрано у дугорочно историјској перспективи. Погубност његовог деловања, само у том сегменту обнове према Меморандуму, скоро да је немогуће измерити и проценити. Поверавање њему бриге о људским душама, разликује ли се од поверавања вуку стада оваца?

Особито се та сервилност огледала када је била у питању Ђаковица, и пре свега обнова храма Свете Тројице. На захтев шиптарских и представника међународне заједнице у Комисији за спровођење обнове, да се обнова храма Свете Тројице не врши (односно да се одложи, како се то вешто представљало), г-н Шибалић никада није имао ништа друго изнети осим саглашавања. Тако је било и у многим другим случајевима, о којима није место овде шире писати. Да ли су на ту сервилност и понизност утицали финансијски токови обнове, који су били значајни, и без озбиљније контроле, или и неки други елементи?

Епископ Артемије борио се против те сервилности и рада на штету српских интереса колико је могао, али је ту увек био Синод са познатим „моћницима“, који су обезбеђивали неометане токове спровођених процеса.

Храм Свете Тројице у Ђаковици био је непрекидна мета шиптарских структура, и они су се трудили не само да спрече његову обнову, него и да затру сваки траг његовог постојања, а да на његовом месту поставе нове садржаје, заправо парк. Све то није се могло без подршке из Дечана. И та подршка никада није каснила.

У лето 2008. десио се један од многобројних и непрекидних насртаја на остатке храма Свете Тројице у Ђаковици, са циљем потпуног уклањања трагова његовог постојања.

Тим поводом Епископ Артемије написао је текст који доносимо у наставку.

Уредништво

ЗАТИРАЊЕ ЦРКВЕ У ЂАКОВИЦИ

 

На сајту СПЦ појавио се текст „Најоштрији протест Епископа Теодосија председавајућој Комисије за обнову Савета Европе и шефу УНМИК-а“, написан у Манастиру Високи Дечани 12. јула 2008. Будући да смо у тексту поменути у смислу надлежности, дајемо виђење „најоштријег протеста“ викарног Епископа липљанског Г. Теодосија, у светлу чињеница.

Везано за затирање темеља храма Свете Тројице у Ђаковици, објављен протест садржи информацију да је „прошле године, у склопу припрема за конзервацију темеља и ограђивање, извршено чишћење локације од смећа, пошто је на том месту направљена дивља депонија“.

Подсећамо да смо управо тада, септембра 2007, реаговали на појаву грађевинских машина на локацији (Саопштење за јавност Епархије рашко-призренске – Затирање српских трагова на Косову и Метохији се наставља, 26.09.2007).

Тада смо указали да „неколико претходних дана грађевинске машине свакодневно рашчишћавају остатке заветног храма Слободе“, упозорили смо да се „чују гласови да органи општине Ђаковица намеравају да земљиште на коме је храм био подигнут, одузму од Епархије рашко-призренске и пренесу на општину Ђаковица“, и посебно да, „под влашћу међународне заједнице у протеклих осам година, Шиптари врше духовни и национални геноцид над српским народом“.

Подсећамо и на реаговање Савета за обнову и изградњу храмова Епархије рашко-призренске којим смо председавали: „Алармантан је податак да је на једној од локација у Ђаковици, која се обнавља према Меморандуму, у току уништавање и последњих трагова цркве Свете Тројице од стране шиптарских терориста. Ова црква је срушена 1999, поново девастирана марта 2004. и данас се скрнави и то у процесу „обнове““ (Саопштење за медије Савета – Неслагање са Меморандумом, 03.10.2007).

Подсећамо и на претходне нетачне и штетне наводе о власништву ове локације које даје Комисија за обнову: „локација је политички оспоравана и власништво је спорно“ (Извештај Комисије за обнову 2006), и реакцију: „кроз извештај Комисија званично дезинформише о спорности власништва, локација је власништво Српске Православне Цркве“. (Истина о обнови – извештај презентован Амбасадорима Савета Безбедности априла 2007).

Дакле, најоштрији протест третмана ове локације, као надлежни Епископ упућивали смо више пута званичницима Државе и Цркве.

 

Министар културе у улози арбитра, годину дана раније

Тада актуелни Министар културе у Влади Републике Србије, Г-дин Војислав Брајовић, упућује Нам писмо у поводу цркве у Ђаковици, упознајући Нас са усменим договором Епископа Теодосија и УНМИК-а о уклањању смећа са локације (писмо бр. 06-00-163/207-01 од 9. октобра 2007).

„У периоду између 2004. и 2007. године на месту некадашње цркве локални Албанци су бацали смеће, што је додатно скрнавило место на ком се црква налазила. Kомисија за обнову цркава уништених у мартовском погрому на Косову и Метохији уврстила је и ову цркву на листу храмова предвиђених за обнову… Представнику СПЦ у Комисији пожалили су се и представници УНМИК-а на неодрживо стање у ком се налази простор некадашње цркве и због тога се представник СПЦ, Владика Теодосије, усмено сагласио са предлогом УНМИК-а да се смеће уклони са те локације, али да се при томе не смеју спроводити други радови, нити уклањати остаци храма. Представник УНМИК-а г. Рајнер се обавезао да ће се придржавати договора о уклањању смећа и да се мимо тога неће ништа друго радити, и истовремено је покренута иницијатива у Комисији за обнову да се као прва фаза у обнови порушеног храма заштити локација на којој је храм био подигнут постављањем ограде од високих панела, да би се на тај начин спречило даље бацање смећа на том месту.

Нажалост, приликом уклањања смећа са места на ком се налазила црква користила се грађевинска машина (багер) која је поред смећа уклонила и преостале остатке шута од порушеног храма. Колико нам је познато, машине нису коришћене за ископавање остатака темеља храма. Представници УНМИК-а се нису у свему држали оквира посла који је био предвиђен, јер су без потребе користили грађевинску машину. Владика Теодосије је захтевао од УНМИК-а да обустави све даље радове, што је одмах и учињено. Истовремено, затражено је да експерти Комисије за обнову у што скоријем року посете локацију да би утврдили чињенично стање“.

Која питања је отворио арбитар?

Како је могуће да се почетак радова на локацији према Меморандуму врши према усменим договорима (викарни Епископ Теодосије се „усмено сагласио“ са рашчишћавањем смећа на предлог УНМИК-а, усмено разговарао „да се при томе не смеју спроводити други радови, нити уклањати остаци храма“)?

Ако је Епископ Теодосије као члан Комисије усмено договорио радове, ко је испред Комисије надзирао радове, посебно имајући у виду да се на локацији налазе остаци темеља храма?

Сазнајемо да се представници УНМИК-а „нису у свему држали оквира посла који је био предвиђен“, али не знамо ко је предвидео „оквир посла“, у којој процедури, према којим условима, када?

Ко је затражио и од кога је „затражено да експерти Комисије за обнову у што скоријем року посете локацију да би утврдили чињенично стање “ (писмо Министра)?

Да ли су експерти Комисије за обнову посетили локацију?

Да ли су експерти Комисије утврдили чињенично стање?

Шта је од активности Комисија предузела на локацији, десет месеци после рашчишћавања смећа (септембар 2007/ јул 2008)?

Зашто званични Извештај Комисије за обнову 2007 није забележио активности на локацији храма у Ђаковици – „прошле године, у склопу припрема за конзервацију темеља и ограђивање, извршено је чишћење локације од смећа“ (текст са Сајта СПЦ), већ се то објављује јула 2008?

Да ли је неактивност Комисије на локацији има за циљ пролонгирање обнове храма у Ђаковици?

 

Континуитет пролонгирања обнове храма Свете Тројице у Ђаковици

Став пролонгирања обнове храма викарни Епископ Теодосије формирао је на почетку спровођења Меморандума, уважавајући став привремене Косовске владе и УНМИК-а:

„Храм Св. Тројице у Ђаковици се не само од стране Косовске владе, већ и од стране УНМИК-а посматра као озбиљно политичко питање, због изузетно компликоване безбедносне ситуације у Ђаковици. Наше је мишљење, да би приоритет требало да буде обнова цркве Успења Богородице у Ђаковици, као и црква у Бистражину и Пискотама, док би се локација у центру града могла оградити и заштитити док се не стекну повољни услови за изградњу храма Пресвете Тројице“ (Извештај о првом тромесечју рада Комисије за обнову, 21. август 2005, викарни Епископ Теодосије).

Пристајање на пролонгирање исказано је и 2006.

„Три објекта на простору општине Ђаковица (Саборни храм Св. Тројице који је потпуно уништен и његове рушевине разнешене, храм Св. Илије у Бистражину и капела св. Лазара у Пискотама сврстане су у посебну категорију објеката чијој ће се обнови приступити тек када буду створени потребни безбедносни услови, који су у тој општини веома лоши“ (Извештај о радовима Комисије за спровођење обнове 2006, викарни Епископ Теодосије).

Марта 2007, викарни Епископ Теодосије износи предлог:

„Што се тиче Саборног храма Свете Тројице у Ђаковици реч је о објекту кога би требало потпуно реконструисати највероватније у оквиру ширег и свеобухватнијег програма обнове свих осталих објеката СПЦ уништених 1999, а који треба да буде осмишљен након завршетка обнове објеката уништених у мартовском погрому 2004“ (Преглед програма за објекте предвиђене за обнову, март 2007).

Нису ли наведене изјаве у директној супротности са информацијом коју је викарни Епископ Теодосије доставио Светом архијерејском Синоду почетком маја 2008:

„Током процеса обнове КСО (Комисија за спровођење обнове) је закључила да се само кроз непрестану мотивисаност свих страна у обнови и у стручној сарадњи на мултиетничкој основи могу постићи најбољи резултати. Процес обнове је процес који није политичког карактера и има циљ да се српска културна баштина која је оштећена или уништена, првенствено на деловима Косова насељеним већином Албанцима, обнови у стручној сарадњи и да буде одржива као веома важан елеменат у подстицању повратка и обнове литургијског живота“ (Извештај о радовима Комисије за обнову 2007, Епископ Теодосије).

Да ли се информацијом о „стручној сарадњи на мултиетничкој основи“, о томе да „процес обнове је процес који није политички мотивисан“, о томе да српска баштина буде одржива „првенствено на деловима Косова насељеним већином Албанцима“ дезинформишу и Свети архијерејски Синод и Свети архијерејски Сабор СПЦ и јавност, што управо потврђује пример Ђаковице.

Јасно је ко пролонгира обнову храма у Ђаковици!

Јасно је ко подржава пролонгирање активности на локацији!

До када се обнова пролонгира? „… док се не стекну повољни услови за изградњу храма“.

Ко је арбитар који ће оценити да су се „повољни услови“ стекли?

У којој процедури ће бити вршена ова процена?

У којој процедури и ко ће именовати арбитра?

Зашто се обнова храма одлаже за програм „који треба да буде осмишљен“?

Зашто се обнова храма предлаже „након завршетка обнове објеката уништених у мартовском погрому 2004“?

Да ли то значи изузимање локације из Меморандума?

Зашто се викарни Епископ Теодосије залаже за одлагање?

У чију корист?

 

Питање одговорности

После свега, ко сноси одговорност за пропусте по питању очувања српске културне баштине на косову и Метохији? Сигурно они, који су мимо канонских прописа, мешајући се у Нашу надлежност, силом одржавали реализацију Меморандума. Погубно чињење затирања локације од стране Шиптара и пролонгирање обнове српског храма у Ђаковици пре свега пристанком српске стране (као и пролонгирање и изузимање и других локација из Меморандума), само су неки од горких плодова овог процеса обнове.

Стога, постављамо питање одговорности за безаконо инсистирање на наставку процеса обнове према Меморандуму.

Одговорност за одузимање права одлучивања Нама, као надлежном Епископу, по питању обнове светиња у Нашој Епархији.

Одговорност за неприхватање Нашег захтева као надлежног Епископа о утврђивању нових принципа обнове, тј. одговорност за последице наставка обнове и после аргументованог и званичног указивања на бројне пропусте и несагледиве последице.

Одговорност за омогућавање Привременим институцијама самоуправе на Косову да испуне постављени стандард у овој области – стандард VI.

Одговорност за подршку Савету Европе и шиптарским институцијама који настоје да механизам „сарадње“ проистекао из Меморандума прерасте у трајни модел институционалног оквира за заштиту српског културног наслеђа на Косову и Метохији.

Одговорност за омогућавање шиптарској страни да стекне референце за рад на обнови српског културног наслеђа. Ове референце није могла стећи без пристанка српске Цркве, на шта подсећа и представник УНМИК-а: „Албанске фирме раде на рестаурацији Српске Цркве. То је одлучила Српска Православна Црква и зато мислим да је све могуће“ (изјава Федора Климчука, Јавна трибина о раду Министарства за културу, омладину и спорт, 30.11.2007).

Одговорност за улазак у процес обнове пре вршења процене штете настале у вандалским нападима тј. одговорност за затирање доказа о учињеној штети.

Одговорност за уништавање фонда српског културног наслеђа у процесу обнове кроз изостављање неопходних фаза у грађењу и одступање од утврђених прописа и стандарда.

Одговорност за стабилност објеката посебно у случају земљотреса због непоштовања прописа за градњу у сеизмичким зонама и одговорност за безбедност људи који ће објекте користити.

Одговорност за прихватање археолошке стратегије као директиве са седнице Радне групе Унеска и Савета Европе одржане у Паризу 2005.

Одговорност за претварање обнове у „посредовање између различитости“. За претварање српске земље у мултиетиичко Косово без Срба (250.000 прогнаних од којих 207.000 интерно расељених лица која и даље чекају на повратак у своје домове; кршење људских права и ограничена слобода кретања за припаднике етнички дискриминисаних заједница; терор ниског интензитета усмерен на припаднике етнички дискриминисаних заједница, њихову имовину и културно и верско наслеђе).

Одговорност за одузимање пуне надлежности српским институцијама за бригу о српском културном наслеђу на Косову и Метохији.

Одговорност за одузимање српског духовног и културног наслеђа од српског народа у целини.

И тако у недоглед…

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+ АРТЕМИЈЕ