Будимо достојни потомци својих предака

Jеромонах Ксенофонт, сабрат ЕРП у егзилу, говори за „Глас са Цера“

Разговор водио: Милан Старчевић

Оче Ксенофонте, пре годину дана, када је одлуком Синода СПЦ-е преосвећени владика Артемија скинут са трона ЕРП, па све до последњег Сабора када је лишен епископског чина, тензије на њега и на монахе у егзилу не јењавају. Многи монаси су такође рашчињени и против њих је покренут кривични поступак, а и учестали су притисци и репресије од стране КПС полиције, па до бацања молотовог коктела (што је био недавно случај у Житковцу), учесталих претњи и сталног прислушкивања монаха. Шта је циљ ове хајке, ко су налогодавци, и докле су они спремни ићи?

Ово ваше питање је веома комплексно и уствари је питање за питањем, које захтева много дугих и сложених одговора. Потрудићу се ипак да будем што краћи и сажетији. Да пођемо хронолошки, онако како сте ви то и кренули у почетку. Заиста, владика Артемије је уклоњен управљања својом епархијом одлуком, слободно можемо да је назовемо безаконом, СА Синода, на коју Синод то није имао право, нити Уставом СПЦ, нити Свештеним Канонима. Бледо су се позивали на одредницу у Уставу да Синод суди Епископу у првој инстанци, али нигде није писало и да пресуђује, а уклонити Епископа од управљања својом Епархијом већ је донешена пресуда. Но, како било, притисак Синода није јењавао па је тако лобистичка група од двадесетак Епископа, који су постали гласачко тијело новотарско-екуменистичке групе у СА Сабору, прегласавањем успјела да донесе, најприје одлуку о коначном уклањању од управљања Епархијом Епископа Артемија, без суда, суђења, доказа, одбране, процеса који важи у демократским, па чак и у оним мање демократским државама.

Нажалост, они што се позивају да су Епископи Цркве Божије нису дозволили да се окривљени брани. Тиме смо се вратили у оно трагично, туробно вријеме османске окупације, када је наш мудри народ изњедрио пословицу: Кадија те тужи, кадија ти суди! Свима нам је познато, како су се ствари касније развијале, и како је Епископ Артемије у новембру 2011. и без позива на сједницу СА Сабора био свргнут из чина Епископа. Уз то су и многи од нас, свештеномонаха и свештенођакона, претрпјели исту судбину, лишавања чина, слободном интерпретацијом канона наших тужилаца, иако и сами немамо нити знамо за било какву кривицу за коју би требало да нам се суди и лишавају нас чина.

Оно што је још парадоксалније, предсједник Великог црквеног суда, који нам је судио и пресудио, био је Преосвећени Епископ Бачки Иринеј, човјек који Свештене Каноне сам крши и лијево и десно, носилац папског крижа и бискупског прстена (чиме се у медијима и хвастао, како га је тиме, заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, Папа признао за „истинитог“ Епископа, уз сетни узвик: Вескови серби! – Српски Епископи!).

Постављам питање: може ли човјек који са римокатолицима и протестантима молитвено учествује у њиховим богомољама, прима од папе криж и прстен (направљене, вјероватно, од оног злата што су усташе оставиле из Јасеновца, чупајући Србима златне зубе и кидајући наушнице са ушију и сијекући прсте да би се домогли прстења, прије но што би злогласни „србосијек“ завршио посао), који је, дакле, својим јеретичким и неправославним дјеловањем себе саморашчинио, може ли он да суди и пресуђује некоме зато што му је стало до духовног оца, што воли и истински брани своју цркву од, тог ватиканског „мостоградитеља“, понтифекса, Папе римског, како се својевремено, у једној својој еулогији Јовану Павлу II, Епископ бачки изразио. Можда Папа јесте мостоградитељ, али само оног моста који помиње Св. Николај Жички у једној од својих богомољачких пјесмица гдје каже: Преко пакла паде мост! Једино тим мостом иду данашњи екуменисти, и тим мостом воде своје сљедбенике на дно пакла!

Дакле, овим свим, вишенаведеним, мислим да сам одговорио и на већину ваших питања, шта је циљ и докле су налогодавци спремни да иду. Видимо ових дана да је, на сам почетак Свете Четрдесетнице, бачен још један молотовљев коктел на пребивалиште братије у Житковцу. Исти је дух, исти налогодавци свега овога, од уклањања владике Артемија, његовог и нашег протеривања с Косова и безаконог и беспризорног, рекао бих, хуљског нападања, преко медија, до пријетњи физичким линчом. А циљ је: Екуменизам, и његово физичко пасторче, глобализам, утопљавање у безличну масу Новог свјетског поретка, у коме желе да од Срба направе тикву без коријена, народ без памћења и историје, а сами тим и народ без будућности. Не рече наш народ без разлога: Ал’ не рече Туре ако Бог да! А ове данашње духовне потурице и ватиканска дјеца призивају силу овога свијета, само не помислише, изгледа на Бога, који треба да да махове жетеоцу.

Један део верног народа, а међу њима и свештенство, који су од почетка са вама, стекло је утисак да је можда било боље остати на Косову и Метохији докле год је то могуће, и свим расположивим средствима бранити своје манастире од узурпирања, једном речју не признавати никакве одлуке Сабора и Синода. Којим аргументима их можете разуверити?

И сами смо се питали није ли то можда тако. Наша одлука није донесена на пречац, без размишљања. Није нам било лако оставити народ уз који смо били годинама, неки и деценијама, у најтежим моментима, када су и српска села, и манастири, и цркве горили у огњу шиптарске мржње и међународне равнодушности. Међутим, било је јасно да се остати није могло. Принцип новодошавших администратора, Атанасија, а касније и Амфилохија био је: Или се поклони, или се уклони.

Сам Атанасије по свом доласку, одмах је почео са литургијском реформом, избацивањем стакала са Часних трпеза, цјеливајућих икона, а на духовном плану почео да врши један својеврстан геноцид, газећи и лијевом и десном ногом оно што је Епископ Артемије деценијама стварао. Прво вријеме смо остали, међутим, када је СА Сабор, тј. лобистичка већина нашег свемоћног црквеног Тријумвирата, донио одлуку о коначном уклањању Епископа Артемија са трона Епископа рашкопризренских, нисмо хтјели даљњу свађу са Администратором, већ смо уљудно у писаној форми замолили да нам се да канонски отпуст за неку другу Епархију СПЦ. То нам је одбијено. Ми смо ипак одлучили да манастире напустимо, јер се више није могло издржати.

На неки начин, ово је испало и најбоље рјешење, да се заиста покаже дубина безакоња и апостасије у коју црквени Тријумвират, (само фигуративно и симболично на челу са апсолутно неспособним Патријархом, који ту функцију врши очигледно уз туторство бачко-црногорског програма), покушава да поведе СПЦ. И, као у Књизи Изласка што је писано, да Господ отврдње срце Фараону, тако га је отврднуо и овим данашњим Фараонима. Ми смо се, ипак, на Косово и у ЕРП вратили, ево већ неколико мјесеци, тако да православни народ, који не признаје узурпаторску чизму викарног Епископа Теодосија, може сваке недјеље да присуствује светој Литургији, истина, у катакомбним условима, али то, напротив, не умањује радост и благодат која се на тим свештеним сабрањима осјећа.

Тренутна ситуација је таква да прогнани монаси заједно са владиком Артемијом немају подршку већине владика у СПЦ. За разлику од њих, митрополит Пирејски Серафим је у више наврата упутио писмо подршке владици Артемију, речи охрабрења стигле су из Јерусалима, а то су учинили и светогорски пустињаци. Зашто епископство у овом одсудном тренутку за Цркву и народ ћути? Није ли њихова дужност да иду путем Господа Христа, а не пролазним светским материјалним добрима?

Наравно, Епископи, који би требало да буду очи цркве, како их назива Св. Јустин Ћелијски, ућутали су се и уплашили су се. Зашто и због чега, они на то питање треба да одговоре. Знам и сведочим да, како у нашем, тако и у Православном Епископату широм васељене, има много оних који саосећају са владиком Артемијем, схватају и цене његову борбу, али, „страха ради Јудејскога“ њихове су усне запечаћене, и ту своју подршку нигдје не исказују. А знамо да Апостол каже да се срцем вјерује за правду, а уснама исповиједа за спасење, и тек је исповиједање усана пунота вјере и исповједништва, која широм отвара двери Царства Небескога. Не заборавимо, међутим, да је и под крстом Христовим остало неколико жена и св. Јован Богослов, а сви остали се разбјежаше од страха. Како и сам наш Владика каже: „Ни сва дјеца не проходају у исто вријеме“. Даће Бог, проходаће и проговориће још много усана!

У јавности се намеће отворено питање колика је спрега између врха СПЦ и власти. Има и мишљења да су многи епископи због своје мрачне прошлости уцењени од државе да буду послушници њихове политике, како би сви заједно служили интересима Запада у Србији.

О многима од тих ствари можемо само да спекулишемо, јер за ту „мрачну прошлост“ заиста немамо конкретних доказа и сазнања, међутим, свакодневна дешавања нарочито нас упућују на такав закључак. Оно што лично знам је да управа манастира Високи Дечани, поготово узурпатор рашкопризренског трона, Викарни Епископ Теодосије и његова десна рука, Сава Јањић, „отварају ногом“ канцеларије предсједника Србије, министарстава и владиних канцеларија. Однос са коалицијом ДС-СПС више је него присан и срдачан, што никада и није била велика тајна, нити се крило. На Косову се у полушали, међу народом, који зна какав утицај Теодосије има код структура ДС-а, често зна да каже да су Дечанци продужена рука Богдановићевог Министарстава за Косово и Метохију.

Када се уз то дода блискост о. Саве Дечанца са Америчком „амбасадом“ у Приштини, називање личним пријатељем Сенатора Бајдена, пријатељем српског народа, Данијела Фрида и осталих српских крволока, слика која се склапа више је него јасна. Нека ваши читаоци донесу о томе закључак.

Учестале су забране у појединим епархијама у виду декрета и саопштења, где се верницима ставља до знања да не одлазе на богослужења монаштва ЕРП у егзилу, нити да имају било какве контакте са њима. Вас називају сектом Артемијеваца, непослушницима који желе да направе раскол у Цркви. Међу једним бројем Срба влада уверење да сте ви заиста ти који рушите поредак у Цркви. Каква је ваша порука њима?

Како је наш владика више пута поновио, не стварамо никакав раскол нити правимо неку нову цркву. Ми смо Епархија рашкопризренска у егзилу, у јединству са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, са вером светих Отаца, Исповједника, Мученика, Св. Саве, Св. Николаја Жичког и Јустина Ћелијског, кога је, нажалост, владика Артемије остао једини истински ученик, чувајући завет и учење Аве Јустина, а то је ништа друго него учење Христово и учење Св. Апостола.

Раскол, раздор и непослушност у СПЦ праве, нажалост, они, који иду на поклоњење Папи, воде своје свештенике, цјеливају јеретичку папину десницу, који се моле са јеретицима и иду у јудејске синагоге, гдје се са њима моле, пале свијеће и учествују у њиховим службама. Такви су се људи саморашчинили по светим канонима, јер не исповиједају вјеру у Једну Цркву и Једног Христа, и нису браћа Апостола и чада Христова, него су чада и ишчадија свејереси Екуменизма, која све своје посљедоватеље вуче на дно пакла. Нека би нас од ње Господ избавио, да наставимо да слиједимо уски и трновити пут светосавски, којим никад није било лако ићи, али којим се увијек и сигурно стиже у Царство Небеско.

Све је више верног народа који је престао молитвено општити са владикама и свештеницима који шире јеретичко учење. Они се позивају на речи Светог Оца Теодора Студита: „Златоусти јасно тврди да су не само јеретици, него и они који су у заједници са њима, непријатељи Божји“. Да ли је ово рецепт за одбацивање лажних учитеља у мантијама из Светосавске Цркве?

Наравно. И Свештени Канони нам налажу да добро чини онај који прекида молитвено општење са онима који отворене главе (јавно) исповиједају неку од јереси осуђене неким Свештеним Сабором или неким од Светих Отаца. Екуменизам је као јерес и свејерес, као стоглаву адску аждају осудио Св. Јустин Нови Ћелијски, који је и званично уврштен у диптихе Светих прошле године на мајском сабору. Сви они који исповиједају екуменизам, притом признајући да је свет ћелијски Анђео, сами себи потписаше осуду и свргнуће.

На све стране су се удружиле снаге Новог светског поретка, да би оствариле своје задате циљеве: формирање Светске владе, која би опет објединила све религије и направила заједничку економију и политику. Јавна је тајна да је у припреми Осми васељенски Сабор, на коме ће се званично одступити од вековних догмата и канона Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве: реформа литургије, увођење грегоријанског календара, укидање и смањење и броја и строгости поста, уједињење Цркве Божије са свеколиким јересима, па и паганским религијама. Куда ће по вашем мишљењу пловити брод СПЦ? Да ли ћемо се одупрети унијаћењу?

На многа од ових питања, чини ми се да сам одговорио већ у претходнима, али да додам. Будемо ли достојни потомци својих предака, будемо ли сљедовали путу Светих Срба, од прије светог Саве и послије Светог Саве, све до најновијих Светих Срба, будемо ли се сјећали и слиједли Лазарев завјет да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“, нико нам неће моћи ништа, и како се год чинили слаби, увијек ће брод и наше државе и наше помјесне цркве да уплива у мирније воде. Јер кормилар такве државе и такве Цркве биће сам Дух Свети.

Предамо ли се, пак, лажама и паралажама овога свијета који нас уводе у којекакве Уније, од Европске до Ватиканске, скршићемо се о стијене овога свијета, на којима чучи и влада њихов кнез, и неће нас остати ни као народа, ни као државе ни као Српске помјесне Цркве. Увијек се сјећам како је блаженопочивши патријарх Павле, при својим честим доласцима у Грачаницу, од ’99 године, па до кад му је то здравље дозвољавало, а чини ми се, по Божијем надахнућу, говорио да се пита да ли је дошло вријеме да нестанемо са историјске сцене. Јасно је да, по обећању Божјем, Црква Христова остаје до скончања вијека и ни врата паклена неће је надвладати. Но, рече и Господ да, када дође, хоће ли наћи вјере на земљи? Хоће ли Срби бити со свијету, или ће бити бљутава, неслана маса која се баца на ђубриште историје? У памет се, Срби, и надам се да нећемо тим путем. Јер, плаче свети Сава на небесима, клечи на кољенима, и блиједо му је лице од ужаса којим иду Србљи.

Да ли желите, оче Ксенофонте, да за крај нашег разговора поручите нешто нашим читаоцима, као и свим Србима широм васељене?

Нека је свим вашим читаоцима благословен почетак овог светог и Великог Поста, који нека бисмо у миру отпостили, у покајању, приносећи не само на уснама, него и дјелима, плодове покајања. Да се сложимо, обожимо и умножимо и да тако, слиједећи пут Светог Саве и свих Светих Срба, достигли циљу, коме су и они тежили. Не смију да нас уплаше недаће и тешкоће, што су оне веће, већа је и помоћ и благодат Божја са небеса. Молим се Богу, нека би дошао тај дан, када ће сваки Србин, у било коме крају свијета да буде искрени Србин и Светосавац, искрени богомољац и Православац. Амин! Боже дај!

„Глас са Цера“, број 20, март Лета Господњег 2011.