Пејовић П: Вера у сопствени идентитет неће спасити народ српски, већ Христос

Живимо у времену и на простору, где свеприсутна Ријеч Господња, громогласно проповеда истину из уста малог броја Њему верних, безбожним народима лопте овоземаљске.

Да није тешкоћа спознаје блиска само народима безбожним, неправославним, већ и оним што се православним зову, сведочи тренутно претпотопно и катастрофално стање у земљи нашој, по допуштењу Божјем.

Српски народ попут многих других у свету, има своју историју, прошлост славну, али се за разлику од тог мноштва других у једној ствари изразито видно и блиставо издваја, даром Господњим, пребивањем у Цркви Његовој којим је крунисан током свих векова свог постојања, поседом Светога Духа невидљивог за свет инославни.

Међутим како данас ствари стоје, многи у свеколиком српству нису тога свесни па попут безбожних, слепи и натоварени заблудама тог истог света, благодат Светога Духа траже ван граница српских.

За разлику од таквих прозападно орјентисаних, остатак који је немали, не тражећи и не куцајући на врата истинског свезнања утапа се у страствени мрзно хушкачки национални фронт који га дели на хиљаде опција, погубељних за опстанак српског народа.

Фанатични национализам у народу српском је данас толико утемељен и незаобилазан као чињеница, да постаје суновратно погибељан по душу нашег човека, пандан, духовном устројству те исте.

Који је разлог и шта је узрок томе, да се један древни словенски народ, упркос свеприсутној Истини, обиља благодати Његове, и потврде свеправославно Небеске и земаљске Цркве Саборне, српском народу дариваних „Светих Отаца“, води ван покрова Светога Духа!?

Једна од присутних јереси нашег времена која води путу погубељном је вера, али не у Господа Живог, већ у свој лични национални идентитет.

Етнофилетизам, нација изнад Бога и Цркве.

Сабор православних патријарха је у Цариграду 1872. осудио и одбацио етнофилетизам као јерес и гријех.

Не обративши пажњу, српски народ не увиђа, да римокатолички, и остали неправославни нису толико оптерећени својим националним идентитетом, нити их то интригира, колико вером религије (јереси) којој припадају, где је она превасходно и једини смисао њихових живота.

Они толико не задиру дубоко у темеље свог националног бића, већ супротно за разлику од нас, дубоко и искрено верују да је лаж (јерес) у којој живе од времена свог постанка једина жива истина, због које је нормално да се за рачун њен, ако је интерес и потреба, живот људи одузима, што је последица својствена свима оним ван покрова Светога Духа, који Истину спознату изгубише, или пак други; који Га никад не спознавши, немаше благодат Његову.

Србија је самозаробљена, и то од стране свог неверујућег народа, у кљештима неразумног етнофилетизма, који самоубиственом хаосу води.
Српски идентитет се фанатички поистовећује са Царством Небеским, као јединим меродавним правцем у којем лежи спасење народу српском.

Српске партије позиције и опозиције, као и новонастале, ношене искључиво лепим речима, себе крунисавши националним идентитетом а не Христом, медијски и искључиво самореакламерски, притворно и лажно се обгрнуше ризом православља, које искрено не познају.

Морамо истаћи, да у последње време примећујемо и неке наводно верске организације, које зарад физичког и материјалног опстанка прибегавају очајничким корацима, прилагодивши себе политичким ангажманима.

Ухљебљени низом протеклих година под скутом СПЦ-е, услед промењивог и препознатог екуменског курса те исте, у својој збуњености или намери, попут сирочад одбачени, разума немајући, не препознавши след ствари и догађаје, не виде одакле Србији прети стварна и истинска опасност по њен опстанак.

Имамо прилику да својим присуством на трибинама таквих покрета и организација, увидимо наизглед духовно здраво ткиво, младост пуног полета и позитивног набоја, харизме која не мањка ником од њих, чак напротив, али на жалост нашу без суштине, (речи празне) без истинског сведочанства, спознаје вере православне…

У њиховим монолозима нигде речи Господњих, нема Христоса, по њима сво спасење народа српског лежи у српству.

Како онда другим веровати, кад они који пребиваше у близини Његовој, Га не познаше.

На жалост, не утврдивши се у вери светоотачког православља, себи не могу помоћи, а камоли другима. Не сврставши се у фронт зарад истине, коју механички исфорсирано спомињу, српству лажним обећањима нуде државно национално спасење!?

Они у борби зарад истине, српско колективног спасења, у области која им је само чулним видом и слухом блиска, нису исказали духовно отрежњавајући допринос, осим личног промотерства. Како ће га онда, дати у било чему другом.

Политика дволичног несврставања, по питању одбране Цркве православне од свејереси наметнутог екуменизма је политика лукавог, и зато са таквим не планирајте пут зарад свог духовног спасења, јер је то пут погибије, изнова…

Српски народ и држава, зарад вођа политичких све до једног, слепих и неразумних, не препознаје и не види пут спасења који лежи само у истини, вери православној, Цркви, Невести Христовој…

Српској политици, налик Цркви, потребан је, и довољан само један, истински утврђен политичар у Христосу, јер само са страхом Божјим у вођама српским, Србија има шансу.

Далеко било да су сви политичари и вође истих непоштени, али без обожења су у равни неразума лоших, и за такве важи цитат изречених слова;
„Пут за пакао је поплочан добрим намерама“.

Утемељени високо школским образовањем, они се користе опробаном формулом да је знање моћ, које даје премоћ над људима који нису упознати са временом и чињеницама. То је разлог што људи на власти чувају тајне као змија ноге, поткрепљујући лажима своје роле.

Демагогија једних и других је иста, прелешћени, претходно се видно прекрстивши, реч лукавог из њих дејствује.

„Виђенији“ српски политичари, заговарају заједништво свих Срба, било које вере!?

Све би то можда и било у реду, да нисмо вишевековни сведоци највећих српских страдања, од руке баш таквих од вере одрођених.

Данас јасно видимо, да Хрватима и муслиманима физички не смета ни један Србин вере њихове, коју Србин прода зарад телесног и материјалног имања.

Не говори ли нам то довољно јасно, каква им је и намера.

Морамо се подсетити, да је у свим досадашњим ратовима, у којим је Србија нападана од стране безбожника, иста вођена искључиво руком Божјом и заслугом Његовом излазила овенчана славом победника.

Та стратегија се од стране наших вековних прогонитеља данас приклонила новом лукавству, уместо рата војног, оклеветавши најпогрдније, саблазнише свет Србијом.

Претећи одмаздом српског национално територијалног идентитета и интегритета, Србију проглашавају џелатом других народа.

Посејаше људи српски а светски, на хиљаде демагогија, људских филозофија, које ношене славољубном гордошћу насилно отргавају и сурово бришу залог вере праотачке, вечност нашу духовну.

Српску Цркву, попут српске државе, коју људи светски запоседнуше, стрмоглаво воде у наручје сатанско.

Народ наш, занемарује првенствено најбитнију ставку која је једини гарант свесрпског спасења, веру своју једино спасоносну, Хришћанско Православну.

Свети Сава, ктитор православне Србије, је уједно од Христоса највећа оставштина и благослов српском роду и породу. Српство нашег времена је сурова слика пред Светосавског времена, где се српство тек након Савиног оправослављења, прославило.

Да ли би српство данас, имало каквог значаја, да се Свети Сава не обожи вером Христовом, Православном.

На том смо путу истом и ми данас, вера истинита се од стране лукавог изједначава са људским идеологијама свих јереси, подрива и скрива, желе нас вратити у време пре Светога Саве.

Српски народ истину и пут Светог Саве мора препознати, јер је она једини извор и гарант његовог спасења.

Свети је Сава, Христов добар пастир, родоначелник православне српске државе и народа у свим временима, и након њега…

Сва Истина је ту, пред нама, као кап освештане воде која чека да очисти од смрада и трулежи сваког оног који јој се приклони.

Шта је потребно, скоро ништа, мало храбрости да се благодат која чека све жедне њеног Извора излије понаособ, на сав народ српски.

Српски, Богом одабрани помазаници, а сваким их је даном све више, свакодневно пристају уз брод спасења препознавши Кормилара српског, има још времена, ако треба! Творац ће одложити време, буде ли намере да се сви Срби с`вером у Христа, укрцају на Лађу Његову.

И зато најмилија браћо и сестре, Христос, Истина, Љуљаци нису на крај света, већ надохват вас у срцу српске државе.

Владика Артемије, и сва чеда помазаника Христових, су једини извор живе воде, поновног васкрса јаке српске државе и њеног народа, око којег се треба и вреди окупити…

Само утврђеност у вери Христовој , гарантује сигуран препород и успон спасоносни ка Царству Небеском, народу српском.

На дан преп. Василија Исповедника
13.03.2011
Јулиански (стари) календар:
28.02.2011

Пејовић (Серафим) Предраг
www.istokpravoslavni.org