Рајица М: Чаша љутог гнева Божијег

Ову нашу вољену, распету Србију шибану мукама и невољама споља, разарају и међусобне себичне свађе ловаца на плен и стварају раздоре унутра. Политичке странке, на позоришној сцени која се политика зове, служе спољном насртљивцу нечасну службу посвађаних секти које разарају србско национално тело. Поверљиви страначки кадрови, у свим градско партијашким срединама, регрутују се из редова искорењених дођоша, скоројевића похрлилих у градове трбухом за крухом.

Поквареним, себичним, помодарски склопљеним умом, искорењени из србског националног бића и родног места, крећу у ничим спутану трку за добитком немајући притом шта да изгубе. Одрешени од свега што везује за славну националну прошлост, себично грабуљају у садашњости, бацајући димне бомбе о лагодној будућности. Гирице, политиком и њеним пратећим службама надувене и промовисане у ајкуле, грабљивије од ајкула убица, прождиру народ Божији као што се једе хлеб, немајући страха од Бога, ни стида од људи. Пиштољчићи капислари које невидљиве службе господара таме прерадише у пушке далеког домета, пушкарају напуњене ћорцима и производњом народне несреће купују себичну срећу. Све што јуче попљуваше данас полизаше, све што данас попљују сутра ће полизати, и тако дан за даном, година за годином краду Богу дане, Богу и народу.

У недељи за нама медијски поентираше на годишњици Ђинђићеве смрти, данас на јапанском цунамију, сутра ће на нечем трећем, док их  у ствари једино себични грабеж гони. Такви какви су, ти лицемери баш ником нису потребни, сем оних који нам их натурају. А натурају их они најразвијенији и најграбљивији, због којих Бог пољуља темеље земље и помери земљу из осе. Најразвијеније, технолошко индустријско светско чудо прогуташе таласи океана  у трен ока. Паде паде Вавилон Велики, ово је само почетак овог пророчког стиха из Откровења.

Они који су пару издигли изнад Бога, радили осамнаест сати дневно а Богу посвећивали шест секунди годишње, несташе у океану са све идолима којима су робовали осамнаест сати дневно, седам дана недељно, тридесет дана месечно, триста шесдесет пет дана годишње. Жале их лицемери без милости који се приказују милостивији од Бога. Ова национална трагедија је наравоученије за све народе света и живи доказ да ни чуда ни богатства нема мимо Бога и изван Бога, да сатана своја лажна чуда наплаћује тренутном смрћу више хиљада људи.

Чаша љутог гнева Божијег наточена је за све одступнике од Истине, Правде, Љубави… И сви ће народи из ње пити. Сви који не хтедоше да буду причасници Истине, Правде, Љубави… Причестиће се чашом љутог гнева Божијег. Онај данас пустињски разбојник, жедан нафте, који претвара држеве у своје прћије, који нам оте Косово и националну и личну Слободу и сам ће пити из ове чаше и сви његови сарадници, издајници сопствених нација. Наумише да се надгорњавају са Богом па кретоше у надимање не бирајући средства, лажући, пљачкајући, убијајући. Претворише државе у фабрике смрти а живот у ропство. Цео овај ланац рђом сатанском разједених карика окончаће у ватри.

Смислише замисао коју неће моћи да остваре. Због беде убогих и уздаха сиромашних сад ћу устати говори Господ.

ЧУВАРИ ЗАВЕТА

На стражарском месту између два света
Сненим оком мотре у будне даљине
Изабрани Богом, чувари Завета
Страже да ко завет вечни не раскине.

Бог се давно беше са човеком споји
За век и векова у завету новом
Бог пострада телом да човек постоји
Духом са небеса и Божијим словом.

Богочовек од тад дише дољом света
Преврће по земљи Адамову глину
Бог по земљи хода, човек небом шета
Кроз Господа Христа у Оцу и Сину.

И до нашег прага дохода с Голготе
Пре хиљаду лета, може бити више
Срб га погледује занет од лепоте
Како земљом хода а небом мирише.

Немањићи наши за свет се распеше
Да распетог Бога Божански угосте
Двор и свемоћ мирску, за ништа презреше
Заменише свилу за мантије просте.

Од тад Србин живи заветован Богу
Мало земљу ради, мал Голготу прима
Испомажу сви га, да не нађе слогу
Србин ћути трпи ал зна Бога има.

Рушише га куге и ветрине горде
Србин ћути, трпи, згреших, Божја воља
Навалише дивље азијатске хорде
Завет на бој труби са Косова поља.

Небозваним кнезом уврсти се војска
Заветних чувара пред Азијом пустом
Сву земљу освешта жива крв херојска
Да божури туже под страдалним крстом.

Од тад Србље Свето небесима влада
Са Оцем и Сином Симеон и Сава
И за њима војска Србља миријада
Све у белом платну и сунчаних глава.

Најмањи на земљи, највећи на небу
Да солимо време све до краја века
Да пружамо руке ка небеском хлебу
И чувамо Завет Бога и човека.

ПРОСТИ МОНАХ

Испод крста и мантије
Кроз чопоре бесних звера
Стару славу Византије
Чува срце калуђера.

Над истоком Исток ходи
Путем што у небо води
Изнад папских конкубина
Иду чеда Немањина.

Док срам земљи недра голи
Тесним путем СветоСавља
Боси иду апостоли
Носе жижак Православља.

Вечној луци времни броди
Ослобођен у слободи
Боголику душу диже
Поврх гада који гмиже.

Век за веком со у веку
Са колена на колено
Знојних чела пронесено
Кроз крваву плови реку
Племе Богу узнесено.

Прости монах лица бела
Црква жива Божјег тела
Опстајава истрајава
Христом живот васкрсава.

ТУЖНО РАДОВАЊЕ

Пет векова турске крвне сетве
По Србији харач убираше
Под теретом расапа и клетве
Петсто лета Србин умираше
Ни јунака нит правде да сине
Да окупи траг расутог рода
Куса ропство несрећни Србине
Већ и не зна шта беше слобода
Мајка рађа, колац сахрањује
Жетва глава јесен престизава
Мук и лелек болно се смењује
Дене сено покошених глава
Земља стење Србин Богу клечи
Поје, плаче, сузом метанише
Да му ране на души излечи
И проклетство косовско избрише
Сажали се Господ на Србина
Кад прекали огњем крвна гвожђа
Па му даде одличника сина
Српску главу Петровића Ђорђа
Расте јунак од оца хајдука
Све болујућ своје раје муку
Као гвожђе кад окива вука
Тако ропство звонило хајдуку
Ватрен умом а челичан снагом
Божјим Духом дивно ослобођен
Бод дахијским наметом и љагом
Кресну буну вечни Карађорђе
Божји јунак, Божјом руком вођен
Плану огњем духа јуначкога
Као Мојсеј кроз пустињу прође
Челом војске пука народнога
Разгна Турке попали ханове
Сунцу врати златни сјај слободе
Па војничке рашири планове
А све гледа преко Дрине воде
Ал где сунца ту и сенка вреба
Црна сенка издаје ругоба
Да јунака одреши од неба
И окује леденицом гроба
И кад Вожд је по Русији био
Да од цара Руску помоћ иште
Место њега књаз се завождио
И спремио братогубилиште
Веру кумства завером отрова
Са још једним кумом издајицом
План намере најцрње искова
С Вулићевић изродом Вујицом
Паде Српска на спавању глава
Згасну месец, задрхтало грање
Згасну српска слобода и слава
Од Србије оста Радовање
Да већ ево читава два века
Туђа рука српске њиве жање
Крај колевке и секира чека
Где је јунак ту је Радовање
Крви сеје зреле главе жање
Српског јуде издајничка рука
Српска крвна њива Радовање
Сеје крвцу Вожда и хајдука
Опет Србин страда, нигде краја
Крвној њиви и Косову пољу
Од народа поста бедна раја
Коју вуци издајници кољу
Чуј ме Боже и Вожду дојави
Издаја се огњем покајала
Па се раја клања светој глави
Да би раја народ постајала
Боже мили чудом се пројави
Почуј лозу небоцарског грожђа
Српску славу опет успостави
Роди Србљу главу Карађорђа.

НА КОСОВУ РАВНУ

На Косову равну никну вечни сад
Времена се точак заглиби у Ад
Од витеза Крста до сапетог роба
Кроз кулук и шибе у слободу гроба.

Изневери време у свиленом руху
Бивше славе куле висе у ваздуху
Стрмоглав у дане кроз месо и крв
Гавранове дозва у гозбу на стрв.

Слепац слепца сведе у тмине што базде
Лажи, кради, убиј ако рад си мазде

Ту видела нема, свуд мерице црне
Истини се језик ту чупа и сече

Ил черечи друге ил нек те черече
Док неправи суд Правда не обрне.

У НЕБО УРАСТА

Земља српска у небо ураста
Кроз корење Немањићког храста
Ту где Исток и Запад се срећу
У вековну Србињску несрећу.

Мушку крвцу проливамо густу
На Балкану у царству на Крсту
За слободу златнију од злата
Под ударом брата и небрата.

Распињани вером и вечером
Прогоњени аждајом и звером
На раскршћу између две ватре
Не дамо се зломе да нас затре.

Вук и Милош у нама се бију
Виле с Марком рујно вино пију
Наши ати небески крилати
Небом језде наши земни сати.

У уму нам закон Божји пише
Наше доле спуштава се с више
Наше цркве манастири фреске
Задужбине властеле небеске.

Србин гине радосно не жали
Загледан у Вишњи Јерусалим
Сади баште босиљка и смиља
Свети народ Новог Израиља.

Грешни раб Христове Слободе!
Рајица Марковић