Протојереј Владимир Маљченко: Горки плодови екуменизма у животу Руске Православне Цркве Московске Патријаршије

Сусрет Патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани, 12. фебруара 2016. год., изазвао је буру негодовања  и у Руској Православној Заграничној Цркви. У наредном прилогу доносимо осврт на поменути сусрет из пера митрофорног протојереја  Владимира Маљченка, настојатеља Светотроичне саборне цркве у Торонту, свештеника Источног округа Канадске Епархије Руске Православне Заграничне Цркве.

Уредништво

Неочекиван сусрет Свјатејшег Патријарха Кирила са папом Римским на аеродрому на Куби 12. фебруара 2016. године на дан кад наша Црква слави Света Три Јерарха, је изазвао и сад изазива велику збуњеност и бол у срцима већине свештенства и мирјана Руске Православне Заграничне Цркве. Ова слика сусрета Патријарха с папом нас је приморала да се сетимо оних фотографија и емисија сусрета Цариградских Патријараха с папама    прво      5-6. јануара 1967. год., као и у новембру 1979. год. у Риму, где су обојица седела у одорама испред престола саборне цркве апостола Петра; 1987, 1995, 2002, 2004, 2005. год. у Риму; 2006. у Цариграду,  21. октобра 2007. у Напољу, 2008. год. у Ватикану, 2011. год. у Италији, 2012. и 2013. год.. у Риму и у мају 2014. год. у Јерусалиму. Сећам се како су нас ови састанци веома забрињавали у Заграничној Цркви, јер на овим састанцима су се потписивала свакојака за нашу Православну Цркву неприхватљива документа и изјаве, која су доводила до зближавања Православне Цркве с католицима. На овим фотографијама видели смо како су Римски папа и Православни патријарх  стајали заједно у одорама, заједно вршили богослужења, и све ово је за нас било неприхватљиво, и отворено говорећи, одвратно. Због тога гледање такве слике у новостима 12. фебруара 2016. год., на којој су овог пута већ наш патријарх и нови папа, је изазвало у нама велики бол.

Наш покојни канадски архијереј архиепископ Виталије (Устинов), касније 4. митрополит Руске Заграничне Цркве, је 60-их година упозоравао целокупну паству на велику претњу екуменизма и назвао га «јересом јереси». Сусрети патријарха Цариградског с папом Римским довели су до великог раскола у Грчкој Цркви, кад су многи Грци-старостилци почели да отварају своје парохије под омофором Руске Заграничне Цркве. У Торонту је било две такве грчке парохије старостилаца, и посећујући ове храмове, видели смо на њиховим огласним таблама мноштво фотографија сличних сусрета. Сваки парохијанин Заграничне Цркве је знао реч «екуменизам» и шта она значи. Тако смо били васпитани.

Синод Заграничне Цркве је још 60-их година 20. века пажљиво пратио екуменизам који се брзо развијао. 1967. Владика Виталије (Устинов) је написао извештај Архијерејском Сабору, у којем је описао целу историју екуменизма од самог почетка његовог постојања. Извештај архиепископа Виталија данас су многи заборавили, а управо сад га треба свуда делити да би се схватило куда води екуменизам и како екуменисти постижу свој циљ. Као што је правилно учио владика Виталије: «Кад нам св. Оци предају своје учење, онда они то чине од пуноће свог живота, прожетог молитвом. Све своје мудре изреке су добили, ако се тако може рећи, кроз молитву и при сазрцавању, а не из интелектуалних силогизама аналитичког ума. У само спекулативном изучавању догмата, које се практиковало у свим нашим богословијама и на Теолошким факултетима, скрива се суптилна гордост, испреплетена са суптилном нити богохулства».

Митрополит Виталије је мало у свом животу писао, али зато је био духовно јак у својој молитви, аскетизму и оданости светој Руској Православној Цркви. До дана данашњег сећамо се његових ватрених проповеди и на шта нас је он позивао.

Трећи првојерарх Заграничне Цркве митрополит Филарет (Вазнесенски) је схватао своју одговорност за очување Заграничне Цркве и целе Цркве у целини од антиправославних активности Васељенског патријарха. Митрополит Филарет је аутор три жалосне посланице Свјатејшим и Блаженејшим Поглаварима Православних Цркава 1969., 1972. и 1975. год., у којима он детаљно разобличава издајнички пут многих православних јерараха и свештеника.

У првој жалосној посланици митрополит је учио: «Ако се искушење појави само у једној од Православних Цркава, онда се и исправљање може наћи у оквиру ње. Али кад неко зло проникне у скоро све наше Цркве, онда оно постаје нешто, што се тиче сваког епископа. Да ли може неко од нас да беспосличи кад види како истовремено мноштво његове сабраће иде путем, који води њих и њихову паству у погибељну провалију кроз губитак Православља, који они не примећују?»

У другој жалосној посланици митрополит Филарет је писао: «Римо-католичка црква, с којом жели да саслужује Патријарх Атинагора и с којом је преко митрополита Никодима Лењинградског и других ступила у контакт и Московска Патријаршија, чак више није она с којом је одбио унију св. Марко Ефески и за њим цела Православна Црква. Она је још даље од Православља, него што је била тих дана, пошто је увела још неке нове догмате и сад све више и више усваја принципе реформације, екуменизма и модернизма. Цео низ одређења Православне Цркве је препознао Латине као јеретике. Ако су их повремено прихватали због истог чина, као аријане, онда су их током низа векова, па чак до наших дана Грчке Цркве прихватале због крштења. Ако су у првим вековима после 1054. год. Латине и у Грчкој и у Руској Цркви прихватали различито, што преко крштења, што преко миропомазања, то је зато што су их сви сматрали јеретицима, али нису имали општеутврђену праксу њиховог прихватања у Православну Цркву. Тако је, на пример, у самом почетку XIV века српски кнез, отац Стефана Немање, принуђен био да крсти свог сина латинским крштењем, али га је затим покрстио у православље, кад се вратио у Рас. Професор Е. Голубински, у свом капиталном раду «Историја Руске Цркве», радећи есеј о односу Руса према латинству, наводи много чињеница, које указују на то да су, како Грчка, тако и Руска Црква, при различитим начинима прихватања Латина у окриље Православне Цркве у различито време, т.ј. вршећи или њихово крштење или миропомазање, полазиле од тога да су их препознавале као јеретике. Због тога тврдња да се, тобоже, током ових векова «јединство» између Православне Цркве и Рима «у општењу Светих тајни и нарочито јевхаристије несумњиво сачувало» – никако не одговара стварности. Подела између нас и Рима је постојала и постоји, и притом стварна, а не уображена».

У истој овој другој жалосној посланици митрополит Филарет објављује што је за мене било откровење: «Надмашујући чак Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије митрополит Никодим је 14. децембра 1970. год. причешћивао католичке клирике у самом Риму, у саборној цркви Апостола Петра. Тамо је, док је он служио литургију, певао хор студената Понтификалног Колеџа, а римо-католички клирици су примили причешће из руку митрополита Никодима. Али иза таквог практичног остваривања т.з. екуменизма се виде и шири циљеви, усмерени на потпуно укидање Православне Цркве».

У ове три жалосне посланице митрополита Филарета, трећег првојерарха Руске Заграничне Цркве, може се наћи детаљан и пун опис целе историје екуменизма, како се развијао у Православној Цркви, и у Руској Цркви, нарочито, и ова драгоцена информација ће омогућити сваком да схвати шта се то дешава данас у нашој Цркви.

Сусрет Свјатејшег Патријарха Кирила с папом Римским је изазвао код мене и код многих наших парохијана велики револт, и прва питања, с којима су ми се обраћали, су била: «Како је без знања својих
300 архијереја Свјатејшиј Патријарх Кирил потписао некакав документ, који је саставио Ватикан и један архијереј? Ако је документ био састављен и потписан на тај начин, да ли потпис Свјатејшег Патријарха важи у име целокупне Руске Цркве?» На моју велику радост и утеху осетио сам у својој парохији скоро потпуну солидарност с мојим размишљањима. Значи, ми још мислимо и живимо на православни начин. На моју велику радост и утеху читам и слушам на интернету мноштво истински православних људи у Русији, Украјини, Грчкој, Молдавији, Бугарској и на Светој Гори, који су постављали слична питања које сам ја постављао себи, и делују сви на свој начин, како би разјаснили и објаснили ова питања себи лично и свим нашим верницима. Веома сам захвалан оцу ђакону Владимиру Василику, клирику из Санкт-Петербурга, на његовом детаљном тумачењу документа, који је био потписан на Куби, називајући овај документ чисто екуменистичким, у којем је свака богословска тачка двосмислена. За мене, протојереја Заграничне Цркве с простим богословским образовањем у нашој Свето-Тројицкој богословији у Џорданвилу, је било важно добити правилан одговор богослова, историчара и филолога у лику оца Владимира Василика на питање: «Шта да се ради?» У овој ситуацији ми морамо да се усрдно молимо за Свјатејшег Патријарха Кирила, остајући у Руској Православној Цркви, али да притом одлучно и јасно обавестимо нашу црквену јерархију да се не слажемо са овим текстовима.

Свјатејшиј Патријарх често говори у својим наступима да народ Божји такође има право гласа у одлучивању црквених питања, и нека ово мало писмо буде мој скроман глас Божијег народа. Диван чланак о. Владимира Василика одмах смо одштампали на руском и енглеском језику за све наше парохијане и разделили у својој парохији. Такође нас радује да су и у Москви, и у Санкт-Петербургу одржаване богословске конференције на тему сусрета на Куби и Свеправославног Сабора, чије одржавање се планира на Свету Тројицу, и да се народ у Русији узнемирава и брине за судбину Цркве.

Било је тужно слушати наступања виђенијих престоничних свештеника, који су изражавали своје потпуно одушевљење због сусрета на Куби, и говорили да у њиховим парохијама нико није забринут због овог сусрета. Лично сам чуо како је познат московски свештеник позвао свог пријатеља католика да наступи пред парохијом после службе на амвону, да би парохијани видели доброг човека-католика. Ако бих ја нешто слично урадио у Торонту, моји парохијани би ме истерали због такве саблазни. Ово одушевљење престоничних свештеника се, сигурно,  објашњава тиме што они потпуно другачије виде екуменизам, него ми у Заграничној Цркви. Ми га никако не прихватамо и нећемо прихватити, док се у Русији, у Руској Цркви, почев од 1961. год. екуменизам развијао и развија с великом брзином. Нажалост, у Руској Цркви Московске Патријаршије екуменистичко размишљање и васпитање су одавно ушли у црквени организам. И шта да радимо? Па ми смо једна Црква, а потпуно другачије видимо теме и активности екуменизма. Господе, дај нам стрпљење, љубав и веру да све то преживимо!

Веома препоручујем да нађете на интернету извештај митрополита Виталија (Устинова) «Екуменизам. Извештај Архијерејском Сабору РПЗЦ», као и «Жалосне посланице» митрополита Филарета (Вазнесенског). Ове извештаје свако треба да прочита, онда ћете нас схватити, своју заграничну сабраћу и сестре.

Митрофорни протојереј  Владимир Маљченко,
Настојатељ Светотроичне саборне цркве у Торонту,
Свештеник Источног округа Канадске Епархије Руске Православне Заграничне Цркве