Панајотис Симатис: Зверство Ирода се понавља

ОЖИВЉАВАЈУ ПРОГОНИ свештеног ЗЛАТОУСТА
и АТАНАСИЈА Великог од стране свештеног САБОРА СРПСКЕ ЦРКВЕ

Реч подршке прогоњеном Епископу рашко-призренском Артемију

„Када се чини неко безакоње,
нека нико не буде лењ,
него ватренији од пламена, и нека не страда
мање од онеправдованих,
јер тако ће мноштво зала уништити“,
пише свети Јован Златоусти.

Утолико пре када је онеправдована Вера.

Опште је место у Предању Православне Цркве да формулисање Догмата и управне одлуке представљају дужност и привилегију Епископа и Сабора.

Међутим, такође је познато да одлуке једног црквеног Сабора нису „обавезујуће за Хришћане“ на исти начин као што су „наређења једног војног лица за његове подређене“, јер једноставно, те одлуке могу да буду и погрешне. Сабор нема непогрешивост Папе. Насупрот томе, Народ (дакле клирици, монаси и лаици који не учествују у раду Сабора) има обавезу да не прихвати те одлуке, када се оне сукобљавају са дијахронијском Вером и учењем Цркве. Само када се одлуке једног Сабора признају од Цркве као неоспорно православне, тек тада су обавезне за сваког оног ко жели да припада Телу Христовом.

Саборске одлуке се, дакле, проверавају од стране Народа, који има и обавезу да учествује у том проверавању и преиспитивању који се односе на његов живот, садашњи и будући. Провера сигурно бива и од појединачних чланова тела Христовог, који имају обавезу (или једноставно право) да одбаце поступке црквене управе који се тичу малог броја или чак једног члана Цркве, када они долазе у супротност са Предањем, а нарочито када прихватање неке одлуке може да представља лош преседан и да измени црквено Предање.

Примера из црквене историје имамо много.

Постојали су (по Панајотису Трембели{footnote}Панајотис Трембелас – познати догматичар двадесетог века (прим. прев).{/footnote}) „Сабори који су кршили границе својих надлежности, било из разлога спољашњег притиска, било због користољубивих и егоцентричних повода“ и „тако нису испуњавали своју мисију… Сама многовековна историја Цркве несумњиво сведочи да није сваки Сабор Епископа гарант истине или да је осигуран од заблуда. Чињеница да су светитељи и велики учитељи Цркве, попут Атанасија Великог, божанственог Хризостома“, светог Јована Дамаскина, светог Теодора Студита, Фотија Великог, светог Григорија Паламе и других „рашчињени од стране епископских Сабора, у потпуности потврђује приговор Григорија Богослова: треба се уклањати сваког збора Епископа, јер не видех добар крај нити једног Сабора… Увек само кавге и властољубља…“ (Панајотис Трембелас, Догматика, том 2, стр. 403-404).

Наравно, тешко је обичном народу да утврди исправност поједине саборске одлуке, с обзиром да се поступци сваког Сабора образлажу и ослањају на Свештене Каноне (које саборски епископи понекад тумаче исправно, а понекад искварено). Такође, епископи који сачињавају Сабор су по позиву православни: „када су сазивани ти Сабори, они нису тада карактерисани као јеретички, нити је постојао неки други показатељ њихове инославности, већ су већина њих били организовани од стране званичне Цркве тадашње државе{footnote}Мисли се на Византију, тј. Ромејско Царство (прим. прев).{/footnote}, и … са oбразложењем тобожњег постизања црквеног и социјалног мира“ („Да ли су сви Црквени Сабори веродостојни“?, www.impantokratoros.gr/2A3CCD56.el.aspx).

После ових уводних напомена, пређимо на нашу тему.

Управо то саборско „обмањивање“, нарочито у Саборским управним одлукама, примењује се последњих деценија у Православним Црквама. Користи се и овде успешни метод Митридатиса {footnote}Митридатис VI Евпатор, краљ Понта (112-63 пре Христа), противник Рима. Да би некако избегао убиство којега се прибојавао, постепено је навикавао свој организам на коришћење отрова, употребљавајући га у малим количинама, и постепено повећавајући дозу.{/footnote}, који је примењен у изигравању Св. Канона у вези заједничких молитава. Заједничке молитве су од почетка изазвале противљење не само народа, него и већине Епископа. Постепено су, међутим, наметнуте од стране екумениста као неопходне. Тако су се и Епископи „прилагодили“, са резултатом да су богомрске заједничке молитве данас постале пракса, да се бестидно спроводе од стране јеретичких екумениста, и да не побуђују противљење „благочестивих“ Епископа, па следствено томе ни народа, који је због њиховог ћутања изгубио православно чуло.

Овај „рецепт“, дакле, примењује се и у области Управних одлука. Познате су антиканонске управне одлуке, али са Саборским покрићем, од стране Цариградске Патријаршије. Познати су, такође, и болни догађаји у Грчкој Цркви, са врховним „злочином“ који је починио, од стране Хунте наметнути, Архиепископ Серафим, уз подршку застрашене тада Јерархије, безаконог уклањања са својих положаја 12 Митрополита, стварајући тако номоканонски преседан. Трагично је, међутим, како, и поред признавања од стране каснијих Архиепископа и других Архијереја учињене неправде, Епископи настављају – они који би требало да буду проповедници мира и правде – да одржавају то злодело, у лицу преоталог од те 12-рице Митрополита Атике и Мегаре Никодима.

Слична неправда и нарушавање номоканонског предања Цркве – по угледу на претходне, али са другим протагонистима – дешава се данас у Српској Цркви. Са несумњиво антиканонским, безаконим и бескрупулозно неправедним одлукама (које ни на тренутак не могу издржати критику) рашчининили су епископа рашко–призренског Артемија, мало после смрти пређашњег Патријарха Павла и преузимања власти (Патријаршијске) од стране Патријарха Иринеја, који се хвали својом екуменистичком оријентацијом. За рашчињење Епископа рашко-призренског исконструисали су за двојицу његових сарадника оптужбе које се не могу доказати, а потом су тврдили да је и он одговоран, јер их је покривао.

Међутим, те оптужбе су оборене у грађанским судовима Грчке и Србије, те је тако савршено јасно (и трагично) доказана „превара“ и безакоње водећих структура те Цркве. Показала се, дакле, још једном контрадикторност и понижење за Цркву, да световне судије примењују Правду, коју врх те Цркве гази. И поред тога што поједине судије потпадају под утицај политичких и црквених владара, ови конкретни су остали усправни и донели одлуке које представљају шамар у лице српском Патријарху и његовим подржаваоцима (пре ће бити старатељима), тј. члановима познате Тројке у Српској Цркви.

Први шамар: индиректно проглашење невиности јеромонаха о. Симеона Виловског од стране врховног суда Грчке, Арео Пага, и пад оптужби против њега од стране српских Епископа. Други шамар: од стране српског Правосуђа, које је, и пред супротстављања (и настојања) Тужиоца, одлучило да ослободи притвора Предрага Суботичког, другог оптуженог од стране Српске Цркве.

Проблем је додатно заоштрен јер се Патријарх Иринеј, уместо да ћути као кривац – када је већ сазнао стварне чињенице – претварао да је изненеђен ослобађањем о. Симеона (Виловског) и оштро је реаговао према Врховном суду друге државе (Грчке) потцењивачким изразима, зато што није усвојио његове неодрживе оптужбе.

То је правда „поштовања достојних“ Архијереја Српске Цркве; користили су недоказиве оптужбе против сарадника канонског Епископа рашко–призренског Артемија, зато што другачије нису могли да га уклоне, и потом су га рашчинили, зато што се није „покорио“ њиховим смишљено безаконитим наредбама

1. приморали су га да без разлога напусти своју паству коју му је „регуларно“ поверио Бог а не они; насупрот томе, они се терете јер су се успротивили вољи Божијој и удаљили га неканонски од његове пастве
2. систематски га клеветају у очима чланова Српске Цркве
3. поставили су – поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија – другог Епископа на његово место, пракса изричито забрањена Светим Канонима, с обзиром да Преосвећени Артемије није позван на суђење, и није се бранио пред Сабором, као што налажу Свети Канони. Јуче су га (26. децембра 2010) чак свечано устоличили, и поред противљења.

Ако је исправан оваj наш критички осврт, питамо се зашто до сада неко од грчких црквених великодостојника није изрекао неку реч наклоности према Епископу рашко-призренском{footnote}Текст је писан пре обраћања Епископа Пирејског Серафима и Китирског Серафима (прим. прев).{/footnote}?

Зашто се нпр. Свети Синод није братољубиво позабавио овом темом, уместо што се исцрпљује толиким другим другоразредним темама? Али, и сада могао би да обави своју дужност.

Зашто, такође, Света Гора није заузела став, било званични, било „дипломатски“? Нажалост, не само што се није осврнула на овај случај, већ је напротив светогорски игуман Свештеног Манастира Ивирон и значајна личност Светогорске заједнице о. Василије Гонтикакис, посетио Српску Цркву учинивши част Патријарху Иринеју и Епископу Бачком г. Иринеју Буловићу. Саслуживао је са прогонитељима Артемија, већ познатим екуменистима. Није спречило о. Василија да „подржи“ српске Епископе екуменисте чак ни жалосно учествовање Патријарха и епископа Бачког Иринеја пре десетак дана у верском обреду Јевреја, током којег су се – и поред изричите забране Светих Канона – усудили да запале седмокраки јеврејски свећњак одмах после београдског рабина!

Не заборавимо да г. Буловић потписује незакониту осуду Преосвећеног Артемија (или ако хоћете спорну), позивајући се на Свете Каноне: „Свети Сабор Српске Цркве на редовном заседању маја 2010, на основу прецизно и писмено побројаних поступака и кршења Светих Канона од стране Епископа Артемија донео је одлуку… + Еп. бачки г. Иринеј Буловић“!!!

Зашто се, међутим, у случају Преосвећеног Артемија сећа и примењује Свете Каноне, док их у свом случају заборавља? Православна духовност учи супротно: најпре и пре свега пастири треба да покажу строгост према себи самима, а потом према другима. Када су, рецимо, у случају епископа Бачког Свети Канони потпуно јасни, пошто су његови поступци (заједничке молитве са папистима и саучествовање у јудејском обреду) неоспорни, снимљени видео камером и јасно забрањени Светим Канонима.

Нека нам допусте и Срби Архијереји и светогорски игуман да подсетимо шта заповедају, не један, него многи Свети Канони за такве преступе епископа:

Канон 71. Светих Апостола: „Aко који Хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свијеће пали кад су празници њихови, нека се одлучи“.

Канон 64. Светих Апостола: „Ако који клирик, или световњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде и свргнут и одлучен“.

Канон 70. Светих Апостола: „Ако који Епископ, или презвитер, или ђакон, или други из именика клирика, буде постио заједно са Јудејима, или светковао са њима њихове празнике,… или шта сличнога, нека се одлучи“.

Поновићемо овде речи православног сајта Thriskeftika: „Пред овим насилним изливом гнева српских екумениста дужни смо сви да преузмемо своју одговорност. Ако будемо равнодушни пред неправедним и неканонским прогоном епископа Артемија, онда ћемо ускоро видети екуменисте како су осмељују и како следе сличне методе неутралисања предањских православних клирика и монаха и у другим областима“.

Завршићемо речима Светог Атанасија Паријског:

„Ево, опет кажемо, није увек цењено и часно име Сабора, као што није ни цркве, јер постоји Црква светих и Црква преподобних, али постоји, према псалмопојцу и церков лукавнујушчих“.

И додаје:

„…није увек цењено и часно име Сабора. Али поштован и частан и свет је онај Сабор који следује писаним и неписаним предањима светих Апостола и Католичанске Цркве. И таквог Сабора одлуке прихватамо и чувамо, а глас туђинаца нити познајемо нити му верујемо. Набројаћемо овде такве злославне Саборе“.

Навешћемо ниже само „васељенске многољудне“ Саборе, „као онај у Ефесу други, који се сагласи са монофизитом Евтихијем, а најпобожнијег и најсветијег Флавијана Патријарха Цариградског погуби. Затим у време Копронима најмногобројнији, који је хулио на свете Иконе, такође и у време Василија Македонца самозвани Васељенски, а познат као најбезаконији, пошто је свргнуо и предао анатеми најсветијег Фотија. Сувишно је да поменем у Флорентији Сабор, назван Васељенски, а заправо разбојнички“.

Панајотис Симатис

Превод са јелинског

м. Пелагија