Архим. Симеон: Затирање цркве у Ђаковици и промовисање независног Косова

Увод

Једна од најболнијих тачака у процесу уништавања српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији несумњиво представља црква Свете Тројице у Ђаковици. Поводом седме годишњице погрома 17. марта донели смо текст Епископа Артемија о затирању храма Свете Тројице у Ђаковици .

У наставку доносимо текст Архимандрита Симеона настао у истом периоду (јула 2008), поводом тадашњег најновијег насртаја шиптарских безаконих и терористичких власти на остатке храма у Ђаковици и жалосно сервилног (могло би се рећи и отворено издајничког) става и реаговања управе манастира Високи Дечани, које је нескривено подржао и јавно промовисао сајт под контролом Синода www.spc.rs.

Претходних неколико дана на званичном сајту Синода СПЦ појавила су се два текста инспирисана најновијим актима Шиптара, учињеним у циљу даљег затирања српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији.

Духовни и културни геноцид над српским народом и српском баштином, који Шиптари интензивно спроводе од 1999. године, добио је замах претходних дана поновним насртајем на остатке цркве Свете Тројице у Ђаковици. Након минирања храма 1999. и разношења остатака цркве марта 2004, крајем децембра 2005. на том месту је постављен споменик УЧК, да би у јесен прошле 2007. године уследило додатно рашчишћавање грађевинским машинама, а пре неколико дана учињен је покушај уклањања свих трагова постојања овога храма – према сазнањима Епархије грађевинске машине уклониле су темеље и почеле затрпавање земљом (о чему је Епархија одмах обавестила и помоћног Епископа Теодосија Шибалића, упутивши га да испита случај), у циљу изградње парка на том месту.

Текстови објављени на сајту СПЦ, написани управо од помоћног Епископа Теодосија Шибалића и монаха Саве Јањића из Дечана, изазивају ужас и запрепашћење порукама које носе, а које се на перфидан и вешт начин, у форми бриге за уништену српску баштину, пласирају српском народу.

Додатно брине чињеница што се ови текстови пласирају и промовишу преко званичног сајта Синода СПЦ! Зар ће свети Синод СПЦ поново бити промотер и покретач промовисања и признања безаконих и анти-српских, овај пут и лажних, шиптарских институција, водећи нас тако директно у признавање независног Косова? Као што је то, не тако давно, био случај већ почетком 2005, када је потписан Меморандум о обнови цркава са министром шиптарских Привремених институција самоуправе, управо оних институција, које ни српска држава ни српска Црква нису признале за легитимне и постојеће када су настале (с обзиром да су и Црква и Држава позвале Србе да не учествују на изборима на Косову и Метохији у октобру 2004. и да бојкотују институције које буду установљене на основу тих избора; што су Срби једнодушно прихватили, те је само 0,3% Срба изашло на те изборе). Али, само неколико месеци након јавно прокламованог непризнавања избора и на основу њих створених институција, поједини великодостојници СПЦ су погазили ову реч и први признали те шиптарске институције, подржавши потписивање Меморандума о обнови порушених цркава са Астрит Харачијом (против кога је, иначе, прошле године, чак и Међународни трибунал за ратне злочине у Хагу подигао оптужницу), начинивши тако схизофрену ситуацију и располутивши српски народ.

Упоредо са представљањем два претходно поменута текста јавности, упућено је и посебно писмо Епархији у форми извештаја, потписано од стране помоћног Епископа Теодосија Шибалића, које се по свом садржају и порукама које носи, ни у чему не разликује од поменута два текста са сајта Синода СПЦ.

Запањује спремност два аутора поменутих текстова да прихвате, признају и дају легитимност противправним и незаконитим шиптарским институцијама, насталим након покушаја насилног одвајања дела територије државе Србије безаконим проглашењем независности Косова и Метохије 17. фебруара 2008.

У својим текстовима на свега неколико страна помоћни Епископ Теодосије Шибалић и С. Јањић, говорећи о функционисању безаконе творевине назване независно Косово, на више места користе изразе „нове косовске институције“, „локалне косовске институције“, „нова косовска власт“, „косовски званичници“, „званичне институције самопроглашене државе Косово“, не либећи се (пом. Еп. Теодосије Шибалић) да говори и о „званичном ставу новопроглашене Владе Косова“, изражавајући сумњу у „декларативну спремност Владе да подржи наставак обнове порушених српских светиња“ и изјављујући (да ли тиме и правдајући потврђеног ратног злочинца Хашима Тачија) да „Влада Косова нема контролу над својим општинским институцијама“!

До проглашења независности 17. фебруара шиптарске институције су имале званичан назив – Привремене институције самоуправе (не садржавајући у називу ни одредницу народности, а камоли територије), да би им сада Теодосије Шибалић и С. Јањић дали назив – „косовске институције“! Дајући им назив који има територијални карактер, они директно упућују на Косово одвојено од Србије, на посебну државу. При томе, назив „нове институције“ скоро неосетно сугерише њихову легитимност и валидност, док се у самим текстовима двојице аутора не може наћи ни једна реч нити израз који упућује да су оне непризнате, безаконе, противправне, непостојеће, анти-српске, лажне…

Тешко је побројати каквим све начинима и стилским фигурама аутори сугеришу и упућују на легитимност шиптарских безаконих институција, с обзиром да се на свега неколико страница то чини чак 40-ак пута, али је немогуће не поменути и следеће случајеве.

Тако С. Јањић смело изјављује да „општина Ђаковица има пуно и легитимно право да оспорава власништво СПЦ“, напомињући да „за то постоје судови и правни процес, где се другој страни омогућава да заштити своја права“!

Одакле „општини Ђаковица пуно и легитимно право да оспорава власништво СПЦ“? Ко јој је, осим С. Јањића и Теодосија Шибалића дао то право? Та чињеница је, нажалост, добро позната. И тврдити, при томе, да је на судовима независног Косова – СПЦ „омогућено да заштити своја права“!? Какав је циљ оваквих тврдњи? Изгледа, наркотизовање самосвести српског народа и постепено навикавање на „нову реалност“ независног Косова.

Док Теодосије Шибалић, говорећи са поштовањем о „председнику општине Ђаковица“, о његовом писму, обећањима, не пропушта прилику да га унапреди и промовише у „градоначелника“!

У духу свега претходно реченог, лако се може схватити негодовање које оба аутора више пута изражавају, јер је „председник општине Ђаковица“ започео извођење радова „без сагласности власника“, „без дозволе власника“, „без икаквих консултација са власником земље“, „без консултације са Црквом“, као и да је након њихове интервенције „председник општине нагласио да општина неће предузимати даље активности без координације са КСО и СПЦ“. Аутори би, дакле, пошто дају легитимност општини Ђаковица, равноправно са њом разговарали о активностима које би биле планиране.

Не мање изненађује и вокабулар који се користи да би се описале најновије активности у циљу систематског затирања свега српског на Косову и Метохији.

Тако се више пута понављају изрази „неовлашћени радови“, „незаконити радови“, „неауторизовани радови“, „илегални рад“, „самовоља локалних моћника“, „правно насиље“, „институционална репресија“, „узурпација црквене земље“, „кршење имовинских права“ и, наравно, „кршење Меморандума“.

О каквом „правном насиљу“ ту може бити речи, или о каквој „институционалној репресији“, а да се при томе не помене и не затражи привођење правди злочинаца који су од 1999. године чинили злочине над црквом Свете Тројице, с обзиром да они нису непознати, и да су, шта више, злочини били организовани и подстицани од стране тадашњих локалних власти Привремених институција самоуправе? Ако се већ данашња општина Ђаковица признаје легитимном и, притом, заступа „заштита својих права“ на шиптарским судовима, зашто се не захтева, најпре, задовољење правде за толике злочине почињене у Ђаковици (а и широм Косова и Метохије) од 1999. до данас?

Веома је упечатљив напор који улажу оба аутора, да код српске јавности створе утисак како су темељи цркве „очувани“ и „само“ прекривени слојем земље. Чак је наведена и тврдња да се Теодосије Шибалић „могао уверити да су темељи храма покривени слојем од 1 метра земље“. Остаје питање, како се помоћни Епископ „могао уверити“ да су „темељи храма покривени“, када их није видео; при томе треба имати у виду да је Епархија претходно била обавештена да су темељи уклоњени пре насипања земље, и да је ту информацију предочила и Теодосију Шибалићу.

Да ли је он био „уверен“ само изјавом „председника општине Ђаковица“, који је „посебно нагласио да општинске власти нису дирале темеље храма“? Откуда такво поверење, јер исти тај „председник општине“ је такође „нагласио да општина неће предузимати даље активности без координације са КСО и СПЦ“, док су „већ наредног дана монаси манастира Високи Дечани посетили локацију у Ђаковици, где су могли да виде да су радови у пуном замаху“!

На крају свога текста помоћни Епископ Теодосије Шибалић нагласио је да је најновијим догађајем у Ђаковици угрожено даље спровођење Меморандума, указавши на одговорност „косовских власти, које су до сада давале свој допринос овом процесу“. Шта друго него неверицу могу да изазову овакве изјаве Теодосија Шибалића, када знамо карактер стварног „доприноса“ који су давале „косовске власти“ – исказиваном у покушају преименовања српске културне баштине у „косовску“, „илирску“, „византијску“ и укидању придева „српски“; у издавању публикација које су српске задужбине из Немањићког периода приказивале као „албанске“; у улагању великих напора ради спречавања започињања обнове манастира Светих Архангела код Призрена и цркве Свете Тројице у Ђаковици (са чиме се, нажалост и Теодосије Шибалић, као члан Комисије за спровођење обнове, годинама саглашавао, и тиме омогућавао пролонгирање започињања обнове и даљу девастацију објеката и локалитета); у тенденцији да манастир Светих Архангела прогласе за археолошки локалитет, а монашко братство иселе; у нечињењу онога што је потребно да би се уништавање и пљачкање српских цркава прекинуло; у подстицању локалног шиптарског становништва на вршење насиља над светињама српског народа… Листа је предугачка и непрегледна.

У том светлу посебно забрињава изјава Теодосија Шибалића да „однедавно“ у раду Комисије за спровођење обнове „у име косовских институција“ учествује УНМИК; као и податак да је почетком јуна одржана прва седница Комисије за спровођење обнове у 2008, уз учешће, између осталих, шиптарског Министарства културе и УНМИК-а.

Намеће се питање, које са великом озбиљношћу потребује одговор, како је Теодосије Шибалић смео да, противно наредби надлежног Епископа рашко-призренског Артемија и одлуци Сабора СПЦ, настави учешће у Комисији за спровођење обнове, у којој „у име косовских институција“ учествује УНМИК, па чак и саме „косовске институције“?

Можда ће понеко бити и изненађен оваквим ставовима Теодосија Шибалића? Али, иоле упућенијим познаваоцима његових досадашњих ставова и рада, нису непознати иступи у сличном духу, од којих ћемо навести само неке.

Неке од флоскула коришћених пре 17. фебруара 2008 – „без обзира на статус“, „ја сам грађанин Косова“… – биле су често коришћене нарочито током посета Америци, у својству члана Синодске делегације:

„какав год статус био, тешки проблеми ће и даље постојати“

„питање независности Косова за просечног Србина на КиМ није толико питање националног поноса, него питање основне егзистенције – како остати и опстати у друштву у коме већ годинама нема суштинског напретка“

„ја сам дубоко свестан да је наша будућност као грађана Косова управо на КиМ, без обзира какав ће бити његов будући статус и какве ће боје бити застава“

„ове речи не говорим само као Србин, него као забринути грађанин КиМ“

посебно је застрашујућа изјава да је ОВК „организација која је одговорна за озбиљна кршења људских права не само Срба, него и Албанаца и других грађана КиМ“

„у преговорима о будућем статусу Косова и Метохије најважније је да реално сагледамо нашу ситуацију и да не захтевамо више од онога што реално можемо да добијемо“.

И у недавном писму Јоакиму Рикеру из јуна 2008, поводом одбијања општине Дечани да изврши одлуку Унмика о враћању земље манастиру Дечани, Теодосије Шибалић наводи да одлука општине Дечани „дубоко подрива ред, мир и поредак у покрајини“! О каквом „реду, миру и поретку“ на Косову и Метохији говори Теодосије Шибалић? Да ли је то цинизам, у односу на 150 порушених цркава, протераних 250.000 Срба, преко 2000 убијених и киднапованих Срба, десетине хиљада порушених и узурпираних српских кућа, проглашене независности 17. фебруара…?

И на крају, не мање застрашујуће у текстовима наведених аутора звуче изјаве о паралисаности и немоћи међународног присуства на Косову и Метохији – УНМИК-а, иза којих, не са мањом снагом, одјекује призивање међународне мисије која ће моћи да успостави ред – ЕУЛЕКС. Ако је већ било могуће дати легитимност и постепено се привикнути и прихватити „нове косовске институције“ и „новопроглашену Владу Косова“, зашто не би било могуће оправдати и прихватити долазак Еулекса?

Тако у текстовима читамо да на КиМ постоји

„рапидно урушавање међународног ауторитета у Покрајини“,

„понижење међународног присуства на Косову“, које „није у стању да контролише ситуацију на терену“,

„потпуни међународни вакуум на Косову“,

„потпуно одсуство међународне контроле и супервизије“

да „косовске самопроглашене власти… више не признају Унмик, који се постепено претвара у немог посматрача“…

Зар то исто не тврди и Бан Ки Мун, правдајући своју одлуку за реконфигурацију Унмика и пренос надлежности на Еулекс?

„Унмик више не може ефикасно испуњавати улогу прелазне администрације тако ефикасно, као што је то раније био случај“

Бан оцењује да је „способност Унмика да обавља функције као пре, из основа уздрмана акцијама власти у Приштини и косовских Срба“,

те да су у Приштини Привремене институције самоуправе покренуле мере усмерене ка преузимању надлежности Унмика,

да косовски Устав, који је ступио на снагу 15. јуна, не предвиђа стварну улогу Унмика,

да је парламент у Приштини усвојио низ закона којима се многобројне надлежности, које је претходно имао шеф Унмика пребацују у руке покрајинских власти…
 

Архим. Симеон