Православна васељена се буди и устаје против екуменизма
Света Гора – практично упутство за примену 15. канона

Оно што је епископ Артемије са својом паством учинио пре шест година, нагнан агресивним наметањем јереси екуменизма, од стране опредељеног екуменисте, патријарха Иринеја Гавриловића, то исто сада чине многи из редова ревносних и правоверних слугу Христових из православног клира и лаиката – прекидају литургијско и административно општење са екуменистичким јерарсима. У славу Божју буде се савести православних пастира, монаха и верника широм васељене. Устају на стражу, чување и одбрану светог православља и то онако како Дух Свети учи своје слуге – прекидањем помињања, тј. литургијског и административног општења са епископима, свештеницима и мирјанима екуменистима, у складу са 15. каноном Прво-другог цариградског помесног сабора (сабор је одржан у Цариграду 861. године, под председавањем светог Фотија Цариградског). Исти онај Дух Свети Утешитељ и Умудритељ, Којим су свети оци донели ово свето канонско правило, надахњује и у овом историјском моменту своје слуге широм православне васељене, да сходно том светодуховском правилу чувају залог свете вере православне, тиме да очувају једност и јединство Цркве Божје. Управо та спонтана саборност и једнодушност у начину деловања, то што се међусобно у практичном смислу неповезани, али повезани истом вером и Духом Светим, православни клирици и верници са разних меридијана опредељују за овакав поступак, показује да је то дело од Духа Светога, а не од људи. Из тог разлога у наредном прилогу доносимо практично упутство примене напред поменутог 15. канона, дивно састављено од стране светогорских отаца – оних међу њима чије духовно око не дрема на духовној стражи и очувању вере православне.

Уредништво

Света Гора – практично упутство за примену 15. канона

Прекидање помињања у цркви као канонска и светотоотачка мера отпора сазиву „Светог и Великог” екуменистичког Сабора.

Постоји велика вероватноћа да ће будући „Свети и Велики Сабор”, који ће бити одржан у „Православној” Академији Крита, у Колимбарију, Хањја, од 16. до 27. јуна, бити лажан, вучји, неправославни и екуменистички сабор, по моделу Другог Ватиканског псеудо-сабора.

То  се  види  из  објављених  текстова, – а највише из текста „Односи Православне Цркве са осталим хришћанском светом” [1] ─ које ће усвојити будући „сабор”: синкретична свејерес међухришћанског и међурелигиозног екуменизма биће легализована, озакоњена и званично одобрена „свеправославном саборном одлуком” у својству званичне и законите линије и саставног дела учења Православне Цркве.

Ово ће довести до тога да се јеретицима папистима, протестантима и монофизитима признају црквени карактер, апостолско предање, свештенство, благодат и свете тајне и да се установе неправославне, испуњене прелешћу, јеретичке и екуменистичке теорије „крштењског богословља”, „евхаристијске еклисиологије” и „Једне и [истовремено] подељене Цркве”, и заједно с тим ће бити одобрен наставак учешћа Православне Цркве у савременим недовршеним, антисветоотачким и неефикасним богословским дијалозима, као и у Светском свепротестантском Савету „Цркава” или, тачније, јереси и прелести.

Пре ове велике издаје и неминовне катастрофе за православну веру, коју ће изазвати свеправославни екуменисти из Православних Цркава и архијереји, који их следе, ми, истински православни свештеници, монаси и мирјани, који чувамо истинску православну веру, чисту и неискварену смртоносним вирусом екуменизма, дужни смо да предузимамо мере и да применимо, по благодати Светог Тројичног Бога, црквени, канонски и светоотачки пут прекидања помињања имена епископа-екумениста.

У погледу веома актуелног, текућег и горућег питања прекидања помињања имена архиепископа, митрополита и епископа екумениста на богослужењима и на Божанственој Литургији желели бисмо да истакнемо следеће.

1. Прекидање помињања имена архијереја екумениста мора да се врши у складу с православним тумачењем црквеног Предања, с правилним тумачењем светоотачке традиције и с 15. правилом Двократног Сабора.

2. 15.  правило Двократног Сабора Светог Фотија Великог, Патријарха Цариградског (861. год.) с тачношћу тврди да „Оно што је одређено за пресвитере и епископе, и митрополите, управо то и тим пре доликује патријарсима. У том смислу, ако се неки пресвитер или епископ, или митрополит дрзне да прекине општење са својим патријархом, и да не помиње његово име, по одређеном и установљеном чину, у Божанственој светој тајни, али, пре Саборног објављивања и његове потпуне осуде, довешће до раскола – таквом је свети Сабор одредио да буде потпуно рашчињен из свештенства, ако само буде разобличен у свом безакоњу. Уосталом, ово је одређено и утврђено о онима, који се, под изговором неких оптужби, удаљују од својих епископа и патријараха и доводе до раскола, и раскидају јединство Цркве. Јер они који прекидају општење са предстојатељем због неке јереси, коју су осудили свети Сабори или Оци, кад овај проповеда јерес целом народу и шире јерес отворено у Цркви, такви, ако и прекину општење са поменутим епископом пре саборног разматрања, не само да не подлежу епитимији, установљеној одредбама, већ су и достојни части, која приличи православним. Јер они нису осудили епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље, и нису расколом разбили јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела”.

Свети Никодим Светогорац, у тумачењу овог правила каже:

„Оно, што установљавају претходни канони за епископе и митрополите, исто то и још строже предвиђа овај канон за патријархе, говорећи: Али ово да буде спроведено ако се због неке кривице, као што је, на пример, прељуба, или крађа светиња, или томе слично, свештеници ограде од својих епископа, епископи од својих митрополита, и митрополити од својих патријараха”.  У фусноти уз ову тачку свети Никодим каже: „Иако 31. апостолско правило ослобађа кривице оног који се оградио, ако се буде доказало да је био у праву”.

Али ако би наведени предстојатељи били јеретици и проповедали отворено своју јерес (у фусноти уз ову тачку свети каже: „Из речи овог канона се очигледно види да нико не сме да се огради од свог епископа, према Валсамону, ако је епископ присталица јереси, али је скрива и не проповеда, пошто се он касније може исправити”) … и њихови потчињени се ограде од њих због тога пре саборне осуде за ову јерес. Такви, ограђујући се од оних, не само да се не осуђују, већ постају достојни части, каква приличи православним. Пошто они таквом осудом нису изазвали раскол, већ су још више ослободили Цркву од раскола и јереси оних лажних епископа” [2].
Горе наведени канон је у сагласности са другим правилима неких Помесних и Васељенских Сабора, на пример 31. апостолско правило, 6. правило Гангрског Помесног Сабора (340), 5. правило Антиохијског Помесног Сабора (341), правила 10, 11 и 92 Картагенског Помесног Сабора (491), 19. правило Четвртог Васељенског Сабора (451), 31. и 32. правило Шестог Васељенског Сабора (691) и правила 12, 13 и 14 Двократног Сабора (861).

Први део [15. правила Двократног Сабора] почиње речима „Што је одређено за…” и завршава се речима „… доводе до раскола”. Овај део је наставак два претходна канона, 13 и 14, који говоре о забрани прекида помињања митрополита од стране ђакона и свештеника и митрополита од стране епископа. 15. правило се односи на забрану прекидања помињања патријарха од стране митрополита и епископа.

Ова забрана важи „[кад] се под изговором неких оптужби, ограђују од својих предстојатеља” и „пре Саборног објављивања и потпуне његове осуде”. Другим речима, канон забрањује прекидање помињања патријарха на основу праведности (то јест из моралних разлога) пре његове саборне осуде, пошто они који прекидају помињање изазивају раскол и раскидају јединство Цркве.

Други део правила почиње речима „Јер… због неке јереси” и завршава се овако: „потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела”.

Свети Оци, који учествују у Двократном Сабору (861), желећи да заврше са расколима, који су узбуркивали Цркву у 8 и 9. веку, утврдили су свете каноне 13, 14 и 15, којима су строго забрањивали православним да прекидају црквено општење са црквеном хијерархијом пре саборне осуде. Али да неко не би схватио да су кроз ову забрану православним одузели право да пре саборне осуде прекидају општење са онима који проповедају неку јерес, мудри Оци су установили на крају 15. правила следеће објашњење: „не подлеже епитимији, коју су одредили свети канони, онај који се оградио пре саборне осуде од епископа који проповеда неку јерес, већ напротив, чак је достојан похвале”.

Према томе, прекидање помињања имена епископа се врши само кад постоји јерес, само због догматских преступа, али не моралних преступа (на пример блуд, крађа светиња итд.). Не треба мешати питања, која се односе на праведност (то јест питања која нису догматског карактера, већ моралног поретка и Божанског домостроја) са питањима вере, као што не треба тврдити да треба прекинути  помињање имена  архијереја због питања  праведности, што  у  потпуности  противречи како  15.  Канону  Двократног Сабора,   тако   и   вековној  Традицији  Православне  Цркве. Забрањује се прекидање црквеног општења ако нема разлога, који се односе на веру.

3.  Прекидање помињања имена архијереја на богослужењима и, тим пре, на Божанственој Литургији, која је венац литургијских светих тајни, може да врши само свештеник, али не мирјанин, пошто само свештенослужитељ преко рукоположења има благодат свештенства. Свештеник врши богослужења, свете тајне и помиње месног епископа, према томе, само он може да прекине помињање имена архијереја и да не помиње за време богослужења свог предстојатеља. Дужност свештеника је да не служе и не моле се заједно са епископима екуменистима, да не изговарају њихову епископску титулу за време богослужења.

4.  Мирјанин припада, с једне стране, „царском свештенству” [3], али нема благодат свештенства, не врши богослужења, свете тајне, не помиње, и, према томе, не може да прекине помињање имена архијереја. Једино што мирјанин може да уради је да прекине црквено општење са архијерејима, свештеницима, монасима и мирјанима екуменистима.

5.  Свештеник може да прекине помињање имена не сваког архијереја, већ само месног архијереја, пошто само њега помиње на богослужењима и Божанственој Литургији. Другим речима, он не може да прекине помињање имена ни једног другог архијереја, ком се он не потчињава црквено, пошто њега, природно, не помиње. Митрополит може да прекине помињање имена само месног патријарха или архиепископа. Епископ може да прекине помињање имена само месног митрополита. Свештеник може да прекине помињање имена само месног митрополита или епископа. Патријарх или архиепископ може да прекине помињање имена другог патријарха или архиепископа, не помињући његово име у диптисима.

6. У случају да презвитер прекине да помиње име месног епископа, не мора уместо њега да помиње другог архијереја, или Свештени Синод, или Христа, или неког другог. Неопходно је оставити слободно место и не помињати име Архијереја док се не реши проблем.

На богослужењима и на Божанственој Литургији да се изговори молитвени возглас „За часно пресвитерство, у Христу ђаконство, преподобно монаштво и благочестиви, Богом чувани народ, Господу се помолимо”, остављајући слободно место тамо где се обично помиње име епископа, то јест одбацивши први део возгласа, који се односи на епископа.

Возглас на Божанственој Литургији „Најпре помени, Господе, Великог Господина и Оца нашег… и даруј га светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине Твоје” треба да звучи овако: „Најпре помени, Господе, свако епископство православних,  и даруј их светим Твојим Црквама у миру, читаве, часне, здраве, дуговечне и да правилно управљају речју Истине Твоје”.  

На тај начин су вршили богослужења и Божанствену Литургију Атонски Оци осам Светих Манастира, скитова и келија Свете Горе [i], као и три Преосвећена Митрополита Новог Света – Августин Кандиотис Флорински [4], Павел Парамифски и Амвросије Елевтеропољски, који три године 1970.-1973. нису помињали име Васељенског Патријарха екуменисте Атинагоре. [5].
7. У складу са 15. правилом Двократног Цариградског Сабора, презвитер, који прекида помињање имена свог епископа не сме да буде осуђен као шизматик, крив за Црквени раскол, или као онај који се налази ван Цркве. Већ, напротив, заслужује сваку похвалу, зато што ослобађа Цркву од раскола.

8. Пресвитер, који прекида помињање свог епископа, не сме да прихвати казну од свог епископа или Синода у виду рашчињавања, која без сумње, следи, већ мора да настави да врши Божанствену Литургију, ако затреба, и у некој кући, ако му забране да служи у цркви, и да користи прост антиминс, на којем не сме да  стоји  ни   име       надлежног      архиепископа,    ни печат Митрополита, без његовог освештавања, али у њему обавезно морају да буду ушивене мошти мученика. Рашчињавање услед прекидања помињања у овом случају (т.ј. услед јереси) ништа не значи: то видимо из тога што ни један Свети Отац није прихватио такву лажну „екскомуникацију” и „анатему” (сетимо се св. Јована Дамаскина, кога су анатеми предала четири помесна сабора).

9.  У православним земљама грчког говорног подручја, као и из праксе Свете Горе Атон, Свето Миро се разблажава коришћењем маслиновог уља, као што се разблажава и света Богојављенска водица (тако поступа Црква Кипра, Грчке, Антиохије, и целокупна грчка дијаспора, где је мало св. Мира). Свето Миро може да се разблажи и током деценија, кад нема могућности да се добије Миро од Аутокефалног Синода. Поред Светог Мира у црквеној пракси се преносио Печат Дара Духа Светог и посредством полагања руку епископа, који има апостолско наслеђе, на главу новокрштеног, како би се на тај начин пренео дар Светог Духа.

10.  Речи да су, наводно, свете Тајне и Божанствена Литургија, које врше пресвитери, који су применили непомињање имена надлежног епископа, без благодати – су неистина. Дар свештенослужења није монопол епископа, сваки презвитер може да служи јер је био рукоположен.

Дар, неопходан за вршење Светих Тајни, не оставља на магичан начин презвитера због тога што он не помиње епископа, тим пре онда, кад свештеник остаје у православној вери, ограђујући се од епископа, који проповеда јерес. Свети Максим Исповедник нам говори о томе да се управо тамо где се православно исповеда вера налази и дар Светог Духа, и пуноћа Васељенске (Православне) Цркве, значи Света Литургија и Свете Тајне имају благодатну силу код свештеника, који су се оградили од јереси.

11. Примере прекидања помињања имена епископа-јеретика можемо наћи у историји Цркве: тако су поступали Свети и Богом надахнути Оци, као што су Преподобни Максим Исповедник, Преподобни Теодор Студит, Атонски Оци из времена латинофила Васељенског Патријарха Јована Века, Свети Григорије Палама, преподобни Јосиф Вријеније, свети Марко Евгеник  [6] и Атонски Оци из времена Васељенског Патријарха екуменисте Атинагоре.

Од свих ових примера зауставићемо се само на два, и то на примеру светог Григорија Паламе и Атонских Отаца из времена Патријарха Атинагоре.

• Свети Григорије Палама је, услед јеретичких осуда патријарха Јована Калеке, прекинуо помињање последњег пре његове саборне осуде. Ово је био један од разлога, због којег је свети Григорије био предат анатеми, „зато што се дрзнуо да на неканонски начин и без суда прекине моје помињање…”

Треба приметити да, кад је Свети Григорије прекинуо помињање патријарха, Калека још није био осуђен од стране Сабора, а свети Григорије још није био рукоположен у епископа, већ је био обичан Атонски јеромонах. Испоставља се да су ову одлуку о анатемисању светог Григорија Паламе потписали и други епископи, међу којима је био и Антиохијски Патријарх, Игнатије Што се тиче светог Григорија, он је занемарио ову забрану и наставио самостално да служи литургију.

Читамо писмо Калеке: „Палама, оснивач и заштитник богохулства, будући да су били осуђени и он и они који су били заједно с њим на исти начин (зато што није одступио од донете одлуке, и није одступио ни на који начин од својих речи лишених разума), прогони се из Цркве Господње, и рашчињава се, пошто постаје јасно из успомена о њему, које нам је показао ондашњи Патријарх царице свих градова, Патријарх Антиохијски – града Господњег, и свако од архијереја, који присуствује овде и сад, и оних који су учествовали у гласањима”. С једне стране, на тај начин [анатема, коју су они бацили] постаје препрека и [разлог за] прекидање [свештеничког] служења, они, уједно, уопште не марећи за казну, настављају да се држе свог свештенства, одважно вршећи у тајни свете службе. [7].

• Из црквене историје свима је познато да је у периоду од 1970-1973. год., кад су се скоро половина (тачније осам) од манастира, који се налазе на Светој Гори, сви скитови и већина келија, при одобрењу и по поуци светог Пајсија Атонског [8] и три митрополита Новог Света, Августина Кандиотиса из Флорине, Павла Парамитског и Амвросија Елевтеропољског [i], дрзнули да прекину помињање имена Цариградског Патријарха екуменисте, Атинагоре, који је
  године извршио неканонско скидање анатема [с фило-католика], сусрео се с јересијархом Папом Римским у Јерусалиму и, уопште, имао фило-папистичку позицију. Током ове три године, они који су прекинули помињање имена Атинагоре, наставили су литургијски живот без помињања имена патријарха.

12.  У том случају за оповргавање свејереси екуменизма треба информисати свештена лица и мирјане о великој издаји „Светог и Великог Сабора” посредством књига, чланака и анти-екуменистичких текстова, применити акривију, оповргавати лажне теорије, организовати конгресе и богословске конференције, као и користити црквено, канонско и светоотачко право, прекидајући помињање имена архијереја-екумениста, и предузимати све могуће мере за спречавање „Светог и Великог Сабора”.

13.  У тачки 22 документа „Односи Православне Церкве са осталим хришћанским светом” написано је: „Православна Црква сматра да сви покушаји да се разбије јединство Цркве, што покушавају поједина лица и групе под изговором наводног очувања или заштите истинског Православља, подлежу осуди”. Потпуно је очигледно да црквена хијерархија Православне Цркве покушава да наметне прогонства, путем рашчињавања и лишавања чина оних који се противе „Светом и Великом Сабору”.

1. Нацрт текстова одобрен на петој Пресинодалној Свеправославној Конференцији (Шамбези, Женева 10-17. октобар 2015. године), под називом „Одлука: Односи Православне Цркве са хришћанским светом”, објављен 21.01.2016. год. на сајту: http://www.romfea.gr/diafora/6177-apofasis–sxeseis–tis–orthodojou–ekklisias–pros–ton–xristianiko–kosmo  у складу са одлукама Синаксе Предстојатеља Православне Цркве, која је одржана у Шамбезију, у периоду од 21.-28. јануара 2016. године. [ НАЗАД ]

2. Преподобни Никодим Светогорац. Pidalion, издање Ρηγόπουλος, Tesalonic 2003, p. 358. [ НАЗАД ]
3. I Петр 2, 5, 9. [ НАЗАД ]
4. http://www.augoustinos–kantiotis.gr/?p=36199, http://www.augoustinos–kantiotis.gr/?p=36164 [ НАЗАД ]
5. Видети издање Θεοδρομία, № 11 (1) (за јануар – март 2009. године) 75-81. [ НАЗАД ]
6. На ову тему видети Οἱ ἀγῶνες τῶν μοναχῶν ὑπέρ τῆς Ὀρθοδοξίας [Борбе монаха за Православље, ed. Ἱ. Μ. Ὁσίου Γρηγορίου, Ἅγιον Ὄρος 2003. [ НАЗАД ]
7. P.G. 150, 880D. [ НАЗАД ]
8. http://www.romfea.gr/diafora/2431-apantiseis–gia–to–fulladio–tou–agiou–pa%CF%8Asiou. [ НАЗАД ]

i –  Имају се у виду провинције централне и северне Грчке, које су биле анексиране Грчкој Држави после Балканских ратова, које се налазе у јурисдикцији Васељенског Патријарха  [примедба преводиоца] [ НАЗАД ]

Овај текст представља неопходно упутство за свештенике и епископе, који не помињу Саборе и епископе, који приме јерес. По овом питању постоји безброј анализа, и цела црквена историја је пуна примера Светих Отаца, који су служили и настављали да служе Свету Литургију, налазећи се у непомињању и за време прогона и јереси.

С братском љубављу у Христу Господу,
О. Сава Лавриот,
Геронда Сава Лавриот (члан Савета Стараца Светог Манастира Велика Лавра, Света Гора Атон; Моб. тел.: +306947011111, Фик. тел.: +302377-023754, Факс: +302377-023762)
Геронда Гаврило (Келија Светог Христодула, Свети Манастир Кутлумуш, Света Гора Атон)
Отшелник Власије Виглиот

Извор: http://www.aparatorul.md/rekomenduem–gora–afon–prakticheskoe–r/