Влада РСК: Апел Патријарху Иринеју

АПЕЛ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр. 1219/10 – 24. 08. 2010.

Ваша светости,

С невољном одлуком, у име Владе и Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству, и у име избегличких удружења из Републике Српске Крајине и Хрватске, обавезан сам, следећи родољубље и бригу за српске државе, обавестити Вашу Светост, да је болно међу Србима одјекнула недавна изјава Ваше Светости у Бечу, у којој се препоручује помирење Римокатоличке цркве и Српске православне цркве.

Чињеница је да се помирење одвија између страна које су једна другој нанеле подједнаку штету, те тај појам, у међусобним односима Српске православне и Римокатоличке цркве, не може бити примењен, ни по Божијим ни по људским назорима. Римокатоличка црква је више него верска установа јер је имала одлучујућу улогу у обликовању међудржавних, међуверских и међурасних односа у светским размерама. Под њеним утицајем су Немачка, Италија, Хрватска и Мађарска обављале злочин геноцида над православним Србима у Другом светском рату, а то су чиниле, опет уз подршку из Ватикана, и Аустроугарска и Немачка у Првом светском рату. Истоветни злочини и асимилација над Србима, уз благослов Ватикана, обављани су и претходних столећа, кад су целе српске области католичене, хрваћене, мађаризоване и романизоване – Далмација, отоци Јадрански, Истра, Војна Крајина, Мађарска, Трансилванија… Улога Римокатоличке цркве је разоткривена и у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године, кад је њен поглавар, Јован Павле Други, међу првима у Европи признао државу Хрватску, у условима хрватске окупације Републике Српске Крајине и прогона српског становништва.

Најочигледнија умешаност у антисрпска прегнућа Римокатоличке цркве је из Другог светског рата. Од 1939. до 1941. у римокатоличким храмовима у Краљевини Југославији организовано је скупљање оружја и попис хрватских војника који су помогли агресорске војске Немачке, Италије и Мађарске 1941. године, а затим су се ти војници (пописани и организовани од стране католичког свештенства) сврстали у хрватске усташке и домобранске јединице. Први задатак им је био истребљење Срба, Рома и Јевреја на целој територији Независне Државе Хрватске, у коју су улазиле и данашње области Републике Србије: Рашка и Срем. Захваљујући искреној књизи Крвава црква – хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба бившег римокатоличког свештеника Ђуре Виловића, рођеног у Брелима код Макарске, сазнајемо да су скоро све хрватске војне јединице (усташе и домобрани) имале на свом челу наоружане римокатоличке свештенике и монахе. Они су организовали и командовали покољима Срба, Рома и Јевреја, од 1941. до 1945, а један од њих, фра Мирослав Мајсторовић-Филиповић, био је командант  концентрационог логора смрти у Јасеновцу. Ђуро Виловић је схватио да Римокатоличка црква користи нецивилизацијске методе у остваривању својих циљева, па се одрекао римокатоличанства и скинуо свештеничку одору. Даровао је српском роду драгоцене податке о хрватским злочинима над православним Србима, којима је, истиче он, идејни творац и, најчешће, извршилац био неко из редова Римокатоличке цркве – неко од бискупа, надбискупа, фратара и попова. Виловић их поименично и набраја. Обављали су злодела над српским становништвом каква се нису могла сретати на другим стратиштима света.

Једно такво почињено је у православној цркви у селу Трибуњу, код Шибеника. Ту је командовао хрватском војском (усташама) католички свештеник дон Крсто Јелинић, родом из Ждрелца. Он је наредио да се силују српске девојчице и девојке од 12 до 20 година, да се физички муче, закољу и баце у море. Тачно 80 Срба, оба пола и свих узраста, је по наређењу дон Јелинића затворено у малу православну цркву у Трибуњу. Врата и прозори блокирани су жицом и катанцима. Требало је да се запише у којем броју и када ће свих 80 Срба поумирати од смрада. Прва смрт је наступила трећег дана, а последњи несрећник умро је дванаестог дана.

Виловић је уочио да је Римокатоличка црква била најважнији творац Независне Државе Хрватске и њеног државног програма о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја. Он је то објаснио следећим речима: „Католичка црква, ретка међу порецима света, не ради по програму за данас, или сутра, него за бар које столеће унапред. Она је, увек до сада, веровала и није се варала да има времена. Надлештво је у Ватикану. Оно је, несумњиво, зацртало став, повукло линије основе и одредило поступке клера у Хрватској према Југославији. Надзор је поверило, као и увек, језуитима“.

Часни Ђуро Виловић наводи имена неких римокатоличких свештеника, с подручја од Имотског до Срема, који су руководили најмонструознијим злочинима над Србима. То су фратри: Милановић и Брадарић, фра Крсто Радић, фра Ћиро Ујевић, фра Јосип Росић. У Добоју је командовао жупник др Драгутин Камбер, у Крашову фра Алојзије Мисил, у Дрнишу фратар др Петар Берковић, у Клепцима дон Илија Томас, у Нашицама фратар Сидоније Шолц, у Градини свећеник Карло Лукач, у Славонском Броду катехета Драго Марјановић, у Бјеловару катехета Мато Паљуга, у Коњицу свећеник М. Крпо, у Тузли жупник Тадија Михачевић, у Руми жупник Антун Мијаковић, у Слуњу жупник Перо Чиргија, у Глини жупник Жужек, у Удбини свећеник Мато Могуш, итд.

Мада је Виловић добро познавао циљеве Римокатоличке цркве и њену унутрашњу структуру, ипак се није могао начудити какви су злочини, под командом католичког клера, учињени у Независној Држави Хрватској. Он се на њих осврће представљајући фрањевачке попове и њихове злочине и упоређује их с делима Светог Фрање, изузетно побожног и праведног светог човека, по којем се њихов свештенички ред зове:

„Ови ученици Светог Фрање, набијени мржњом, кољу по Независној Држави Хрватској невине људе, браћу по оцу небеском, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу Мајке Земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закопавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у реке, у море и низ провалије“.

Ваша светости,

Имајући у виду ову слику о одговорности римокатоличких црквених установа за истребљење српског становништва, јасно је да је Римокатоличка црква обавезна да уклони последице злочина геноцида над српским, ромским и јеврејским становништвом у Југославији како се то чини по међународном праву: враћањем отете имовине и исплатом ратне штете. Исплату штете потомцима убијених Римокатоличка црква треба да обави с Хрватском, Немачком, Италијом и Мађарском, државама с којима је имала више него ратно савезништво. Имала је у њима покровитељску улогу, чим су најстакнутији хрватски злочинци били из храмова Римокатоличке цркве.

Ваша светости, поред свега што треба имати у виду приликом успостављања односа између две цркве је и нешто што се намеће по Божијим и људским назорима. Његова светост Бенедикт 16. могао би да постхумно изопшти из Римокатоличке цркве свих 400 злочинаца из Другог светског рата – хрватских римокатоличких свештеника, на челу са фра Мирославом Мајсторовићем Филиповићем. Тим чином би Ватикан показао свету одрицање од своје претходне политике која је у прошлости исписала тамне странице светске историје.

Ваша светости,

Пошто Ваш кабинет и Синод Српске православне цркве одбијају сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине, ово писмо има одлике отвореног и надам се да овакав поступак неће нанети штете ни српском народу, ни српској држави, ни Српској православној цркви. Уверени смо да ће им само помоћи.

С поштовањем и нека нам Бог помогне.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер