М. Вујанић: Писмо Митрополиту Николају

Његовом високопреосвештенству митрополиту дабробосанском господину Николају

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ваше високопреосвештенство,

Средства јавног информисања као и Дабар, информативна служба Митрополије дабробосанске, објавили су вијест да се и ове године одржавају тзв. „молитве за јединство хришћана“, те да у њима опет учествује и Митрополија дабробосанска. Како је у саопштењу наведено, прва таква „молитва“ ће се одржати на Крстовдан 05/18. јануара 2009. године у сарајевској католичкој Катедрали, а друга седам дана касније, на дан прослављања чудотворне иконе Млекопитатељнице, 12/25. јануара 2009. године у нашој Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву.

Као србском православном митрополиту, Вама је познато да православни хришћани у својим кућним молитвама као и на заједничким службама у нашим храмовима узносе молитве за све људе и за мир у цијелом Божијем свијету. Тако да немамо никакве потребе за било каквим посебним молитвама за тзв. јединство са тзв. црквама, тј. са неправославнима.

У свим законицима и законоправилима наше Свете Цркве не може се наћи ни једно једино слово којим се допушта било какво заједничко мољење са некрштенима и неправославнима. Штавише, правила Светих Апостола и Свети  Канони донесени на Светим васељенским саборима и потврђени Духом Светим строго забрањују да ми православни хришћани, било свештена лица, било мирјани, одржавамо било какве заједничке молитве или заједничке обреде са онима који нису у нашој православној Цркви. У складу с тим  се строго забрањује такво мољење чак и у кући, а камоли у храмовима, како каже 10. правило Светих Апостола: Који се заједно са одлученим, ма и у кући, буде молио, нека се одлучи.

Својим кривим исповиједањем вјере и застрањивањем у јерес, Римокатоличка црква на челу са римским папом је 1054. године сама себе одлучила од Једне Свете Саборне и Апстолске (Православне) Цркве, о чему јасно говори и Свети Марко Ефески († 1457 г.): „Јасно је да су они (Латини) јеретици јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике…“ „Оно што се тиче Цркве, никада се не може разрешити путем компромиса…“ „Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима…“

„Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег“.

Ваше вископреосвештенство,

Каква би била реакција наших Светих Отаца, почевши од Светога Симеона Мироточивог и Светога Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, па до Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, да се нађу те вечери у нашем Саборном храму у Сарајеву испуњеном католицима, фратрима, часним сестрама?

Може ли се претпоставити каква би била реакција свих Срба Новомученика, који су невино пострадали и побијени у Јасеновцу, Доњој Градини, Јадовну, Гаравицама, Шушњару, Сарајеву, Пребиловцима, Корићини, Козари и свим другим стратиштима и логорима у Другом свјетском рату. Или каква би, пак, била реакција оних Срба који су августа 1995. године побијени у избјегличкој колони када је нова Хрватска држава са благословом Ватикана јурила и журила да почисти Србе са подручја гдје су живјели вјековима.

Како каже Свети Јован Кронштатски (†1908 г): „Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства – то је црвена нит кроз све вијекове живота римокатолицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповиједио Христос? Коме се, ако не римокатолицима, лутеранима и реформаторима увијек може рећи: ‘Не знате каквога сте ви духа!“

Уосталом, какву поруку љубави и мира нама Србима може упутити католички надбискуп Пуљић кад је исти 1991. године заједно са загребачким кардиналом Кухарићем и сплитским надбискупом Јурићем, а све по задатку свог папе, врховног поглавара из Рима, и осталих њихових пријатеља са Запада, слао писма широм свијета оцрњујући и пљујући по Србима и србском народу са намјером да србски непријатељи добију вјетар у леђа у борби против Срба. Мислимо да је недолично и непримјерено да нам исти тај Пуљић сада држи поуке из мира и љубави, и то са Вашим допуштењем у нашем Саборном храму у Сарајеву.

Неки ће опет рећи да је хришћански праштати и опростити. И ми то кажемо, али ми не можемо праштати на силу некоме ко то не жели и ко не показује ни  најмању намјеру да призна своје јеретичко застрањивање хулама на Свету Тројицу, као ни жељу да се покаје за своје злочине и своја недјела из прошлости. Самим тим је јасно да они и не желе опрост ни од Бога ни од нас, јер ево прође скоро хиљаду година, а они не одступише ни за јоту од искривљених папских учења, која су их и одвојила од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Толики свеци живјели су од тада до данас и ни један није покушавао, снисходећи им у њиховој погубној јереси, приволити их да се врате у окриље Истине, у окриље Христове Цркве. Па зар смо ми већи од Светога Саве?

Уосталом, зар  ми Срби нисмо опростили свима и платили највећу цијену када смо ономад ушли у заједничку државу, а коју су опет растурили они који би сада да се моле са нама за јединство. Какво лицемјерје – уништити заједничку државу, растјерати Србски народ са вјековних огњишта, а онда се молити са нама за заједништво и јединство свих. За здрав разум ту нема никакве логике.

Да нас не бисте криво разумјели, што се тиче међуљудских односа и овоземаљских потреба, ми православни хришћани треба да исправно свједочимо нашу вјеру православну тако што ћемо свима указивати поштовање, бити спремни да помогнемо сваком човјеку у невољи, без обзира на вјеру, а све у складу са Јеванђељем и причом о Милостивом Самарјанину, Лк. 10, 25-37. И то је тако све док смо на пољу биолошком, пољу свакодневних овоземаљских потреба. Међутим, кад ступимо на поље вјере, ту се ствари у потпуности мијењају. Тада православац као члан Цркве Христове, ако жели то и да остане, био он свештено лице или мирјанин, не смије преступати заповијести и прелазити границу омеђену Светим Канонима и Светим Оцима.

Не смије мијешати своју вјеру са инославном и неправославном ни у најмањем, тј. не може имати никакве заједничке вјерске обреде и молитвене заједнице. Ми можемо и треба да се молимо да их Бог просвијетли и да их врати на пут спасења, али заједнички обреди и молитве са инославнима су нам строго забрањени.

Као митрополиту и духовном пастиру наше мученичке Митрополије дабробосанске, обраћамо Вам се и синовски Вас умољавамо да Ви и свештенство наше србске православне Митрополије дабробосанске не саучествујете у тзв. „молитвама за јединство хришћана“, јер то није у складу са Светим Канонима и правилима наше Свете Цркве; 33. правило Лаодикијског Сабора каже: „С јеретицима или расколницима не смије се заједно молити“, а 38. правило Лаодикијског Сабора каже: „Не смије се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју“.

Исто тако, синовски Вас умољавамо да римокатолике, као некрштене и као оне који су својевољно отпали од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, не уводите у наш Свети Саборни Храм у Сарајеву ради било каквог молитвословља и заједничког мољења, како налаже 6. правило Лаодикијског Сабора, гдје се каже: „Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси, да улазе у дом Божији“.

И на крају, као подсјетник свим Србима, навешћемо историјске чињенице из живота наше мученичке митрополије, и о томе како су завршавали наши људи, а као први међу њима Ваш претходник Свети свештеномученик Петар митрополит дабробосански.

По свједочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, Митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Међутим, није искључена ни верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, гдје је убијен са још 55 православних свештеника и бачен у јаму Јадовно на Велебиту. Митрополит дабробосански био је 20 година, а у Сарајеву је био омиљена личност.

Постоји и трећа верзија мученичке кончине Светог свештеномученика Петра митрополита дабробосанског, а то је да је из Госпића пребачен у Копривницу, гдје су управа и тамничари од њега тражили да се „путем покајања“ одрекне Светог Православља и поклони се папи. Како то светитељ Божији није учинио, преселили су га у болницу Стењевац, гдје је вјероватно отрован.

Треба напоменути и то да је Свети свештеномученик Петар митрополит  дабробосански због своје пламене вјере и поштовања у народу био тражен од окупатора исто као и патријарх Гаврило и Владика Николај. Усташе су тада одлучиле да оне морају прве доћи до митрополита Петра, јер ако би га Нијемци одвели, постоје шансе и да преживи. Први позив примио је од, усташког „повјереника“, сарајевског жупника Божидара Брала, који је служио у латинској „цркви“ на Маријин Двору. (Види Magnum Crimen 714). Он је тада тражио од Митрополита да истог дана изда налог да све натписе на црквеним и црквено-школским канцеларијама, као и све званичне натписе и печате замијени латиницом, или ће од усташких власти бити позван на одговорност. На то му је Митрополит одговорио: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа. Осим тога – рат још није завршен“. Послије овога је кренуло његово страдање.

Његова духовна чеда покушала су да ургирају код латинског надбискупа Шарића. Он им је цинично одговорио да му тијело не може спасити, али да ће се молити своме „богу“ за Митрополита.

Нека би овај мали дио из житија Светог свештеномученика Петра митрополита дабробосанског послужио као поука и био на корист да спознамо ко смо и како треба да живимо. Исто тако је и кристално јасна порука коју је у оквиру бесједе у Жичи изговорио Србима Свети Сава, при чему је нагласио „Срби, мој народ – Христови су, а не папини“!

Господе Исусе Христе, молитвама Светог Саве, Светог Петра Сарајевског и Светих Србских Мученика и Новомученика, одржи нас на путу Истине и правовјерја, уклони од нас сваки утицај јеретичких латинских учења и помилуј нас грешне. Амин.

Богу се молећи да будете здрави, часни, дуговечни и да правилно управљате речју истине Божје, молимо Ваш архипастирски благослов.

О Богојављењу, 2009.

Група грађана – православних вјерника