Јеромонах Максим: Исповедничка Литургија у Барајеву

Усудићу се да прогон епископа Артемија и његовог монаштва упоредим управо са прогоном првих хришћана и апостола из Јерусалима. Прогон је био спровођен управо као и овај данас, од стране јудејствујућих првосвештеника, усрдних у служењу, не Богу, већ синедриону, синагоги, синоду, у самој суштини, усрдних у служењу административним механизмима који им гарантују власт и силу, којом ће одржавати на снази своје лажно и патворено служење Богу, кога се својим делима, авај и исповедањем лажне вере, заправо одричу. Тај прогон учинио је да се хришћани као со расеју и осоле цело тадашње Римско царство, па и земље ван тог царства.

Прогнан и депортован са своје подручне Епархије рашко-призренске епископ Артемије је био приморан да своје каноско управљање Епархијом рашко-призренском распростре и ван њених граница, будући из ње два пута протеран, од чега једном и физички. Његово монаштво, као и верници доследни светоотачком и исповедничком путу који су нам Оци оставили, а којим иде епископ Артемије, наставило је свој црквени, литургијски живот и у условима прогонства, на онај начин и у оној мери у којој тешке околности прогона то допуштају. Црква Божија чији богоблагодатни и богочовечански живот незаустављиво извире из светајне Цркве, Богочовека Христа, чију еванђелску истину и вероисповедање непоколебиво чува, чак и у условима прогона и репресија налази места на којима као извор воде живе и целебне незаустављиво извире, избија дајући могућност да се свако жедан те спасоносне воде благодати управо ње и напије. Једно од таквих места јесте новонаречени манастир светог оца Јустина Ћелијског у Барајеву.

Већ прве словесне службе на којима је Богу приношена бескрвна жртва разбудиле су многе душе верног народа жељне благодатне утехе светих Христових Тајни, о томе сведочи знатан број њих који су посећивали ових дана те службе у манастиру св. Јустина Ћелијског. Ништа мање ове богоугодне службе разбудиле су и душе верног свештенства и шачице њима заведеног народа, верног али не Богу, већ човеку; не Цркви, већ бирократији; не Еванђељу, већ сопственом интересу; не Царству Небеском и правди његовој, већ царству земаљском, својим еноријама и њеним границама, својим радним местима, свом ухљебију. Управо таква групица људи у мантијама, са којима понашање оних који су их носили није било усклађено, упала је у Пету Недељу Великог Поста посвећену светој Марији Египћанки, непосредно пред почетак Божанствене Литургије. Упавши као разбојници у простор који је адаптиран за богослужење ови посве чудни посетиоци су се сходно свом разбојничком упаду и понашали у даљем развоју ситуације. Та групица бројала је петнаестак људи у мантији, који су, упркос незнабожачком понашању, тврдили да су свештеници владике Јована шумадијског, а са њима је било и тридесетак људи са моткама на којима су били окачени некакви транспаренти, склепани попут неуспелих народних умотворина. Добар део њих је био из службе државне безбедности (ови несрећни људи су јасно препознатљиви на видео запису).

Како нам се не би спочитавала пристрасност, предложићемо речи једног од млађих носача мантије међу њима, који је, улазећи у адаптирану манастирску капелу, свом колеги у мантији, сав раздраган рекао: „Сад ми упадамо као скинхедси[1]!“

Овакав у хришћанском смислу мизерни приступ нашем богослужбеном месту био је појачан присуством следбеника ових људи у мантији који нису ни знали зашто су у ствари дошли, а сваки њихов покушај да нам то објасне и свака њихова невешта, у теолошком смислу, реченица и објашњење, показивала је да ти људи заправо немају много везе са Црквом. Поред међу њима доброг дела збуњених лица, пушача и пар службено присутних вероучитеља, очито забринутих за своје радно место, најгласнији међу њима био је омањи средовечни господин, који је у свом сивом мантилу одавао утисак бившег, активног члана ком-партије и који је, не желећи да се представи, за шта је био од стране нас замољен, покушавао да своју елементарну црквену и теолошку неписменост и неупућеност прикрије неком сувопарном правничком терминологијом, наступајући у свом обраћању као неки државни орган задужен за инспекцију нерегистрованих верских заједница, што он заправо и није.

Његово ситуацији непримерено и бесмислено обраћање замењено је још бесмисленијом виком људи у мантији који су, као што наведосмо, и поред свог непримереног и разбојничког упадања и понашања, за себе тврдили да су попови шумадијског епископа Јована. Упркос чињеници да је у то било тешко поверовати, саслушали смо њихове захтеве и претње да ми, монаси епископа Артемија, не смемо у новонареченом манастиру служити Литургију нити ту убудуће боравити. Иако нису могли да дају сувисли одговор у ком правном својству од они нас то захтевају, њихова вика и физичко насртање у циљу спречавања почетка Свете Литургије се наставила. Занимљиво је напоменути да је већина тих попова у свом излагању углавном владику Артемија називала Владиком, касније исправљајући себе у тој њиховој „грешци“. Своје инсистирање да Литургију уопште не започињемо, запечатили су својом бесмисленим и патетичним позивањем на Литургију у њиховом парохијском храму у Барајеву, коју су одложили како би пре ње нас спречили да одслужимо Литургију. Не успевши у свом инквизиторском и у суштинском смислу секташком, антихришћанском, нечовечном нагоњењу нас и присутног народа да идемо на њихову Литургију, локални поп Видо је у жару својих еклисиолошких испада и излива сентиментализма на наш одговор да нећемо са њим саслуживати, јер помиње декларисаног екуменисту патријарха Иринеја, гласно и резигнирано рекао: „Па ни ја га не помињем!“ Наш одговор је био да га помиње посредно, тиме што помиње свог епископа који тог патријарха помиње.

Свако ко пажљиво прати ово излагање схватиће да ови разбојници у мантији наводно не признају владику Артемија, а нас његове клирике чије је „рашчињење“ потписао исти синодалски кадар који је „рашчинио“ владику Артемија, позивају на саслуживање, притом се вербално ограђујући од Патријарха и у исто време не схватајући наше ограђивање од њега.

Колико су овакве њихове теолошке и канонске претпоставке бесмислене и контрадикторне јасно је свакоме већ на први поглед. Све то скупа показује да сами разбојници, као и њихов пошиљаоц, ни сами не знају зашто су дошли; са каквим то еклисиолошким ставом и утемељењем или оправдањем, што све заједно ове упадаче у мантијама и њихове претпостављене јасно разотрива као обичне црквене дилетанте и неозбиљне посленике на њиви Господњој, који ни сами не знају куда иду, а камоли куда воде верни народ „…а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мат. 15,14.).

Упркос покушајима да и физички спрече почетак Литургије, отимањем антиминса, ја сам као чредни служитељ започео Свету Литургију, а због присуства једног од људи у мантији, који упркос нашој молби није хтео да напусти олтар, остајући у њему са намером да отме антиминс и осујети служење Литургија, ја сам добар део службе антиминс држао обема рукама, а у моментима кађења носио га у левој руци. На јектеније је све време одговарао Јеромонах Наум који је био у мојој непосредној близини у олтару. Бука коју су намерно стварали „свештеници“, а у једном тренутку и аларм, кога је један од свештеника укључио, приморали су нас на такав потез. У току Свете Литургије један од свештеника је на самом улазу у олтар насрнуо на верника који му се испречио.

Након „Малог входа“ незвани посетиоци су уз претње напустили манастирски простор, разочарани својим неуспехом да спрече служење Свете Литургије. Поједине свештенике међу упадицама као и лаике одавао је очигледни стид и срамота, што су упркос уверењу да владика Артемије јесте прогнаник на правди Бога, као и његово монаштво, из разлога службене дужности уопште морали да долазе у наш манастир на такав разбојнички начин и да узимају учешће у разбојничком и бестидном акту ометања Свете Литургије.

Један од локалних житеља и верника је пред нама и народом после Литургије посведочио да су га дан пре немилог догађаја звала два свештеника рекавши му да ће сутрадан доћи у манастир Светог Јустина само зато што из страха од свог епископа Јована морају доћи, а да се због тога унапред стиде, о чему су сведочиле и сузе кроз које је дотични свештеник телефоном говорио. Ово поменутог свештеника не оправдава, али показује позадину ове разбојничке дружине која се хајдучки „бори“ за очување не канонског поретка, већ своје територије; не верника и пастве, већ својих претплатника од који зависи њихово материјално благостање.

На коментар једног од упадица у мантији: „Доћићемо ми и следеће недеље!“ један од људи који су их следили рекао је: „Не пада ми на памет, да сам знао да ће ово овако бити не бих ни сад дошао!“. Најгласнијег попа Вида прекорео је и један од старијих његових колега, који је пришао у сред галаме и немира који су упадице створиле, рекавши му: „Ето видиш, знао сам да ће тако бити!“, нескривено разочараних очекивања да ће нас монахе владике Артемија и сабране светосавце уплашити својим дрским и разбојничким упадом и отерати као неке плашљивце.

После свог крсташког и крстоломног похода попови шумадијског Епископа, чији се човекоугоднички и синодопоклонички благослов као сабласт надвијао над разбојничком скупином упадица у манастир, схватили су да им у одбрани њихове „истине“ преостаје само употреба живе силе. Ако буду доследни својим синодалним, богоотпалим учитељима, ови „ревнитељи“ у административно-бирократском и секташком „очувању“ Цркве, неће презати чак ни од тога.

Богу служећи и Богу се молећи, и нас и њих само Њему и Његовом суду предајемо, од Њега чекајући спасење и живот будућега века.

Јеромонах Максим

————————————————————————–
[1] Неофашистички омладински покрет, анархијског, насилничког и деструктивног карактера.