ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Припремано одступање је са запрепашћујућом тачношћу предсказао преподобни Кукша Одески.
Средином прошлог века говорио је да наступају последња времена: «Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом «свети». Али то ће и бити управо онај «осми сабор», који ће бити скуп безбожника.
На њему ће се све вере ујединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови (приметићемо реч «затим», т.ј. не обавезно одмах на сабору, већ, могуће, убрзо после њега), монаштво ће бити у потпуности уништено, епископи ће бити ожењени, нов календар ће бити уведен у Васељенску Цркву» (т.ј. фактички се у пророчанству угодника Божијег набрајају теме из дневног реда предстојећег «Свеправославног» скупа). Даље преподобни упозорава: «Бдијте! Трудите се да посећујете храмове док су још наши». И веома претеће речи: «Ускоро неће моћи да се тамо иде, све ће се променити».
Ми настављамо анализу нацрта докумената предстојећег «Свеправославног сабора» и данас објављујемо приказ «Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве», који су одобрили учесници скупа Поглавара Помесних Православних Цркава у Шамбезију у периоду 21-28. јануар о.г.
ЧЛАНОВИ 1, 2: «УВОД», «САЗИВ САБОРА»
Већ 1. члан – «Увод» – потврђује претпоставке о модернистичком карактеру скупа који се припрема. У њему је речено да је«Свети и Велики Сабор по благодати Свете Тројице ауторитативни израз канонског предања и постојане црквене праксе у погледу функционисања саборног система у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви». Међутим у црквеном Предању и историји Цркве нема података о саборима са таквим називом и са формом организације, описаном у даљем тексту: «Сазива[Га] Његова Светост Васељенски Патријарх уз сагласност Блаженејших Поглавара свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава»и «састоји се од чланова, постављених у састав њихових делегација».
Православна Црква признаје саборе у три форме – Васељенски, Помесни и Архијерејски.
Васељенске Саборе су сазивали побожни православни Императори како би заштитили Христову веру од јереси које су устале на њу. У њима су учествовали многи епископи из свих Помесних Цркава, свештенослужитељи и мирјани (које је представљао главни представник – Цар).
Ево како о томе пише приснопамјатни атонски старац Данило Катунакијски († 1929): «Проучавање радова Светих Васељенских Сабора показује да при сазиву и одржавању Светог Сабора постоје четири карактеристичне специфичности. Прва се састоји у томе да се Васељенски Сабор не одржава на позив папе или неког Патријарха, већ по заповести Цара; друга специфичност је да дискусија о вери претходи изношењу догматског одређења; трећа – све донете одлуке и канони морају да буду православни да буду у сагласности са Светим Писмом и претходним Васељенским Саборима; и четврта – све одлуке Васељенског Сабора морају да прихвате сви православни Патријарси и архијереји».
Помесни Сабор ове или оне Цркве може да сазове Поглавар – Патријарх или митрополит. У његовом раду учешће узимају епископи дате Цркве, као и делегати из свештенства и од мирјана, које је за то овластило само свештенство и парохијски скупови.
Архијерејски Сабор такође сазива Поглавар Цркве, али у њему учествују искључиво архипастири.
Тзв. „Свети и велики свеправославни сабор“ не одговара ни једној од ових категорија. Ако се класификује по иницијатору, он се може сврстати у Помесни или Архијерејски, јер га не сазива Цар, већ Цариградски Патријарх, о чему је речено у 2. члану Правилника. Од Васељенског Сабора „Свеправославни“ се разликује још и по томе што ће на њему учествовати веома ограничен круг лица. Али разлика од Помесног Сабора је очигледна – одсуство свештенства и мирјана. Истовремено овај форум не може да се сврста ни у Архијерејске скупове, пошто ће на њему заседати епископи из свих Помесних Цркава.
На тај начим, имамо посла са новом, модернистичком формом црквеног сабора, некаквим међуцрквеним сабором изабраних архијереја.
ЧЛАН 3: «САСТАВ САБОРА»
Ова тачка гласи: «Чланови Сабора су архијереји, које је свака Аутокефална Православна Црква поставила у својству њених представника».
Одавде је логично закључити да ће свака Црква одржати Помесни Сабор како би изабрала најдостојније представнике. Међутим, како видимо на примеру наше Цркве, никакви Помесни Сабори се сад не планирају. Патријарси самостално (у најбољем случају – уз учешће Синода) одређују састав делегација. т. ј. о црквеној саборности не треба ни говорити.
Подтачка 2 овог члана прецизира да још шесторо људи може да прати сваку делегацију – специјални консултанти: клирици, монаси или мирјани. Они ће, према подтачки 3, присуствовати «на пленарним седницама Сабора без права на реч или гласа, притом треба да помажу у раду Секретаријату Сабора или Саборним Комисијама, где имају право на реч, и да извршавају посебне налоге, који им се дају».
За време рада сабора сваки Поглавар може уз себе да има једног или два јерарха, саопштава се у подтачки 4. Изузетак је учињен за председника – Цариградског Патријарха, коме ће помагати два јерарха и секретар.
Дакле, на «светом и великом сабору» узеће учешће око 40 особа – 14 Поглавара и њихови помоћници.
ЧЛАНОВИ 4, 5: «ПРЕДСЕДНИШТВО НА
САБОРУ», «ОВЛАШЋЕЊА ПРЕДСЕДНИКА»
У овим члановима јасно се види идеологија «источног папизма» Цариградског првосвештеника.
Према подтачки 4, Васељенски Патријарх «усмерава ток дискусија сваког заседања, иступајући с кратким примедбама у зависности од околности, са циљем да обезбеди да дискусије више одговарају задацима Сабора».
У складу са подтачком 5, он «даје члановима Сабора реч и гарант је тачног поштовања и правилне примене принципа важећег Правилника како би обезбедио потребан ток рада, који одговара црквеном поретку».
Подтачка 6 предаје Вартоломеју и координацију активности саборног секретаријата. Може да се не сумња да ће ученик језуита (дипломац Папског григоријанског универзитета – напом. ред.) и отхрањеник парамасонских структура (дипломац Екуменистичког института у Босију, који су основали «слободни зидари» – напом. ред.) Патријарх Вартоломеј вешто искористити власт која му је дата како би постигао циљеве, које су одредили његови наставници и руководиоци.
ЧЛАНОВИ 6, 7: «СЕКРЕТАРИЈАТ САБОРА», «ОВЛАШЋЕЊА СЕКРЕТАРИЈАТА САБОРА»
Овом органу, поред припреме текстова и фасцикли с документима, наложено је да информише медије и посматраче из «других хришћанских цркава или конфесија». Секретаријат мора да се састоји од једног епископа и два консултанта из сваке Цркве.
ЧЛАН 8: «РАД САБОРА»
Претпоставља се да ће сабор протицати «у облику пленарних седница или/и саборних комисија» (подтачка 1). Према подтачки 2, «на саборно разматрање не могу да се износе текстови или нова питања, која нису била једногласно одобрена од стране Свеправославних предсаборних саветовања и Скупова Поглавара». Ово поново нимало не одговара пракси Васељенских Сабора, где су се разматрала сва питања која су Оци покретали и водиле се слободне расправе о вери.
ЧЛАНОВИ 9, 10: «ДИСКУСИЈЕ», «УЧЕШЋЕ ЧЛАНОВА САБОРА НА ДИСКУСИЈАМА»
Свесни нетрадиционалности правилника, његови састављачи су сматрали да је неопходно да се створи утисак могућности неке полемике. Али о каквим дискусијама може да буде говора кад је већ све унапред усаглашено?!
ЧЛАН 12: «ГЛАСАЊЕ И ОДОБРАВАЊЕ ТЕКСТОВА»
У њему се потврђује да ће свака Црква имати право на један глас
(подтачка 1). Значи, у суштини све саборне одлуке ће донети 14-оро људи – Поглавари Помесних Цркава. т.ј. фактички ће овај сабор протицати у форми, која је популарна код савремених политичара – као самит. Због тога би било коректније и да се он не назива «Свети и велики сабор Православне Цркве», већ «Свеправославни самит» или «Самит православних лидера».
ЧЛАН 13: «ДОНОШЕЊЕ И ПОТПИСИВАЊЕ ТЕКСТОВА»
Овде се саопштава да ће сва документа предстојећег самита имати «свеправославни ауторитет». Другим речима, одређења, донета у уском кругу, без консултација са свештенством и народом Божјим – главним чуваром Православне вере, – ће имати тежину црквених канона (закона), одобрених на Васељенским Саборима. Али ми смо већ показали принципијелну разлику између «Светог и великог свеправославног» самита и богонадахнутих Васељенских Сабора, по којој њихове одлуке никако не могу да буду истозначне.
Резимирајући наш приказ «Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве», кратко ћемо формулисати основне закључке.
Дати скуп није Архијерејски, није Помесни и није Васељенски Сабор, већ модернистички самит православних лидера 14 Помесних Цркава. Неумесно је да се он назива сабор са епитетима «свети и велики». Имајући у виду његов нетрадиционалан за православну светоотачку традицију карактер, он није угодан Светој Тројици и не може да протиче по Њеној благодати, као што се погрешно тврди у документу. Према томе, ни одлуке овог самита, противне Православној вери, одредбама и обичајима наше Мајке-Цркве, не могу да постану обавезне за православне хришћане.
Јеромонах Пјотр (Семјонов)
