Мина К: Звер је пуштена

На празник Светог Великомученика Георгија, прочитах текст који ме је инспирисао да напишем ово што сада читате. Дуже време пратим рад портала „Борба за веру“, где су форсирани текстови господина Владимира Димитријевића. Неки људи су га препознали као „бранитеља Владике Артемија“, док су неки од увек сумњали у то. Нисмо видели да је Владимир „(у)пао“ у Дубоки Поток (како он сам наводи за онога, кога тобож брани), нисмо видели господина Владимира у Љуљацима, нисмо га виђали нигде. Питам се како тако „велики пријатељ“ није присутан нигде, где је присутан Владика Артемије, и његов клир? Зашто се онда намеће као бранитељ Владике Артемија?

„Фарисеји нису изумрли, као што већина Срба, па чак и наших теолога претпоставља, већ су присутни и данас“

Пратећи рад сајта „Борба за веру“ нисам нашао ни један текст дуже време о Владики Артемију, није ту било ни једног словца о њему, осим ако напише г-дин Владимир. Али зато се свакодневно избацују текстови о Патријарху Иринеју Гавриловићу, где је био, шта је радио, са ким се састајао. Као да је то важна вест на порталу, који се представља као „борац за веру“. Господин Димитријевић у једном од својих задњих текстова, пред сам мајски СА Сабор нуди Владики Артемију „последњу шансу за помирење“ са онима који су оставили пут Светога Саве и пошли путем папе. Зашто њима не понуди ту шансу, и позове их да се врате на Светосавски пут, са кога су одавно скренули. Помиње се раскол „као последње зло које је могло да нас снађе“. У расколу јесу – Мидићи, Буловићи и њихови следбеници који годинама учествују у раду ССЦ (Светског савеза цркава) и на унији са римокатолицима. Он се показао као бранитељ Атанасија Јевтића, Митрополита Амфилохија како сам каже, па на крају што не би „бранио“ и Артемија? Немир се унео у моју душу када сам прочитао ово: „Није нам остало много времена. Ускоро ће све кренути непоправљиво лоше, и наш слом биће страшан“. Како то г-дин Димитријевић зна? Само Господ зна шта ће бити, и увек бива по Његовом допуштењу. Овим текстом је смућено оно мало људи, који немају свој став, који су млаки, неутрални, бојажљиви. И данас се може видети да фарисеји прибегавају свим могућим смицалицама да би њихова само наизглед добра дела блистала што јаче пред људима. Господ забрањује њихово понашање веома снажним речима: „Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша, јер што је у људи високо, гадост је пред Богом“.

„Нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10, 34)

А онда се десио Архимандрит Симеон Виловски. Када је написао оно што ми обични људи (мирјани) очекујемо дуже време да напише неко од наших Српских интелектуалаца, настао је „цунами“. У саопштењу г-дина Димитријевића, нисмо могли да прочитамо ни једну једину реч, да отац Симеон греши, да није у праву, већ је на крају краћег текста поново бачена удица речима „ми не тежимо победи, већ повратку наше браће“. Перфидно написано, тако да екуменисти могу да мисле на народ окупљен око Владике Артемија, док православни људи окупљени око Владике Артемија, могу да помисле да он позива наше екуменисте на повратак.

Маестралан потез незамерања ни једној, ни другој страни. Коме ли ће се царству приволети? Затим у свом следећем обраћању износи „да се неће упуштати у даљу полемику“. Засигурно да нема шта да отпише Архимандриту Симеону. Коначно знамо ко је Владимир Димитријевић, и нема више сумње у то. Авај, на празник Светога Георгија јавио се „први адвокат“ г-дина Димитријевића, Ранко Гојковић, у стилу „напад је најбоља одбрана“. Цео текст Ранка Гојковића се свео на напад на Архимандрита Симеона, који ништа није урадио, осим што је био довољно храбар да јавно каже г-дину Димитријевићу, оно што му сви мисле. Ни г-дин Гојковић није навео ни један аргумент у корист свога „клијента“ Димитријевића, већ је нанео низ оптужби ка супротној страни, а зашто?

Не може ни он да побије, оно што је Архимандрит Симеон написао са јаким аргументима, и доказима.

„Јер нема у устима њиховијем истине; у њима је наваљалство; грло им је гроб отворен; на језику им је дволичење“

Пише Ранко Гојковић да Архимандрит Симеон „нема пастирске љубави“. То је крупна оптужба. Овако тенденциозна тврдња, може доћи од особе која познаје лично Архимандрита Симеона. Али пошто сви они који њега познају, широм Србије и Грчке тврде супротно, разочаран сам веома, јер г-дин Ранко изгледа да не уме (или не жели) да процени људе како треба. Уколико неко заузме чврст став и наступи „мужаствено“, то нема баш никакве везе са пастирским делањем. Сетимо се из „Житија Светих“ да су старци по некада били веома строги према својим ученицима, али то није био знак да у њима нема љубави. Љубав и став су два појма. Ставови могу бити социјални и лични. Разликују се по својој чврстини, степену уверености, трајању итд, а пастирска љубав је нешто сасвим друго. Основне компоненте љубави су брига, одговорност и поштовање, и не може нико да приговори оцу Симеону да не поседује те особине. Поредити писање Архимандрита Симеона и Велибора Џомића је тотални промашај г-дина Ранка. Мене његово писање неодољиво подсећа на Џомићево, јер и један и други осим клевета, ништа друго нису изњедрили. Тиме што г-дин Ранко није виђен у Љуљацима, и то не крије, само доказује да не признаје Владику Артемија за канонског епископа. Да га признаје и он би „(у)пао“ у Дубоки Поток све са Владом Димитријевићем под руку. Где су обојица били када је било најтеже?

„Како ситничаво, како злонамерно осећање саблазни“

Како се објашњава феномен да се на сајту, који се наводно бори за веру, и против екумениста, одједном појављују текстови свештеника Владимира Вукашиновића, који је духовно чадо епископа Иринеја Бачког. Отац Вукашиновић је један од заговорника литургијских реформи, а г-дин Димитријевић је заговорник супротних идеја. Некада давно и отац Вукашиновић био је против екуменизма, па се окренуо. Не треба да се чудимо када се буду окренули многи. Не требамо се саблазнити, али требамо веровати, да постоје људи који од „борбе за веру“ олако направе „борбу за вечеру“. Тако г-дин Драган Радосављевић у свом Гебелсовском излагању, указује на то како на сајту Епархије рашко-призренске у егзилу нема места авај ни за Грешног Милоја, ни за мр Чворовића, а што је највећа штета, ни за Владимира Димитријевића. „Али, не! Тамо пишу и Рајица и Горица и Предраг и…“. Из приложеног могу једино да схватим да се дотични г-дин Радосављевић директно меша у уређивачку политику сајта. Чисто сумњам да би Архимандрит Симеон икада питао због чега он не пише на сајту „Борба за веру“. Г-дин Радосављевић сматра да „Рајица, Горица, Предраг и…“ немају својих заслуга, да би своје место пронашли на овоме сајту. Због чега су они испод свих осталих, које фаворизује сајт „Борба за веру“? Није ли неумесно делити људе на овакве и онакве? Није ли саблажњиво ругати се људима, који су ту од почетка, који пишу, улажу свој труд, а свачији труд треба да се цени. У томе и јесте разлика између „елите“ са „Борбе за веру“ и „обичних смртника“ са сајта Епархије рашко-призренске у егзилу.

„И на крају питање“

Молим сву овде поменуту господу са сајта „Борба за веру“ да јасно и гласно кажу, ко је за њих Епископ рашко-призренски? Није то тако тешко рећи, пошто су такви хероји, кога они то сматрају, и признају за канонског Епископа? То је питање које мучи нас обичан народ, па молим господу интелектуалце да просветле нашу тмину и помрчину!

С поштовањем Ваш редовни читалац
Мина Кондоглу