Атонски старци позивају све на Исповедање вере против јереси

У наредном прилогу доносимо Исповедање вере против јереси које је саставио старац Јулијан (Лазар), духовник румунског скита св. Јована Претече Продрому на Светој Гори Атонској. Ово Исповедање вере је послато на адресу редакције сајта „Благодатни Огањ“ са молбом да се на истом објави. Исповедање је већ потписало мноштво верујућих Румуна. Затим је с мањим исправкама оно било објављено на грчком интернету, где је такође у току прикупљање потписа у знак сагласности с њим.

Како аутор чланка, Сергеј Валентинович, преноси, своје потписе испод овог Исповедања, ставили су и житељи грчких и румунских манастира Свете Горе Атонске, свештенство и познати професори богословља Румунске и Грчке Православне Цркве.

Састављање овог Исповедања изазвао предстојећи тзв. Свеправославни Сабор, који је закулисно припреман 2016. год., на чијем дневном реду се за разматрање нарочито предлажу следећа питања: «Веза са другим хришћанским конфесијама» и «Екуменски покрет» (т. 8 и 9).

Постоје озбиљне бојазни да ће сви проблеми и питања, која се постављају на Свеправославном Сабору, легализовати либерални тренд савременог посветовљеног «европравославља», и у том циљу ће се на изузетно активан начин преиспитивати и редиговати свети канони и вишевековне традиције Православне Цркве, лишавајући Цркву благодатне соли и важних спасоносних оријентира, потпуно је претварајући у само некакав религиозни систем.

Могућност да се изврши тако грандиозан преврат у Православној Цркви постоји због постојања активне секуларизоване савремене пастве и клира, која побуђује потпуну равнодушност према истини
и одсуство жеље да се њом живи и она брани.

Против такве замене светоотачког Православља је и састављено ово Исповедање, каже аутор прилога Сергеј Валентинович.

Уредништво

 

Исповедање вере против јереси

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Сви ми, који смо крштени у Православној Цркви и који смо поверовали на православан начин, смо пуноправни чланови Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, каква је само Православна Црква, то јест удови смо Тела Христовог, чија је Глава Сам Господ наш Исус Христос, Бог и Човек.

Кроз Свету тајну Миропомозања добили смо печат дара Духа Светог, а кроз Свету тајну Причешћа Телом и Крвљу Христовом сједињујемо се с Њим, постајући удови Тела Христовог.

Будући удови Цркве Христове, – каква је искључиво само Црква Православна, једина, у којој се човек може спасти, – ми поричемо и јавно искључујемо различите јереси, које су умрљале приличан број чланова Цркве. 

Јерес погађа не само оног ко у њу верује, већ и чланове Цркве, док они, који у Цркви јеретички мисле, проповедајући јерес и осталим члановима речју или делима, шире на тај начин микроб јереси по читавом телу Цркве. Јерес, коју проповеда епископ или свештеник, шкоди и верницима. Истовремено епископ или свештеник треба да се брине о томе да чланови његовог стада не уче јерес.

Ако морални греси одвајају човека од Бога, то тим пре чини јерес.

Обавеза епископа је да правилно учи Речима Истине, пошто је светост органски повезана са Истином[1].

Христос је Пут, Истина и Живот. Јерес је лаж и хула на Оваплоћену Реч, на Богочовека Исуса Христа. Она се рађа као духовна обмана и поприма форму, обрнуту Истини, сводећи могућност светости и спасења на нулу.
Као што болест оштећује не само болестан орган, већ и цео организам, тако и јерес, трујући једне чланове Цркве, изазива бол у целом њеном телу, наносећи му штету. 

Због тога сваки пут, кад се појави јерес, која прети Телу Цркве, окупљали би се Васељенски и Помесни Сабори, који су анатемисали јерес и јеретике, који су је подржавали, одсецали од Тела Цркве јеретичко учење и оне који су га организовали.

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима каже: «Јер као у једном тијелу што имамо многе уде а уди сви немају један посао, тако смо многи једно тијело у Христу, а по себи смо уд један другоме. А имамо различите дарове по благодати која нам је дана…»[2]

И у првој Посланици Коринћанима: «Али око не може рећи руци: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми. Него још који се уди тијела чине да су најслабији најпотребнији су»[3], истичући даље да «ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди»[4].

Имајући у виду да до данас нису сазивани Помесни Сабори, који би осудили оне који готово један век газе како Апостолска правила, тако и одлуке Васељенских и Помесних Сабора, ми, као живи удови тела Христовог, одбацујемо све праксе, које је осудила Црква, и ограђујемо се од њих, и то:

– заједничке молитве са јеретицима, какве су такозвана «недеља молитве за јединство хришћана», «вечерње за јединство хришћана» и друге сличне акције, које се догађају у Православним Црквама у току «недеље молитве за јединство хришћана», на којима се јеретици позивају да проповедају испред Светог и Страшног Олтара Православног, где се на жртву приноси Христос Бог; 

– учешће на синкретичким међурелигиозним и међухришћанским сусретима, на којима учесници упражњавају симболичне синкретичке гестове и заједничке молитве с јеретицима. 

Ми осуђујемо као панјерес и јавно одбацујемо екуменизам у свим његовим облицима:    

1) Присуство Румунске Православне Цркве и других Помесних Православних Цркава у «Светском Савету Цркава».

 2) Јерес, према којој је Православље, тобоже, само део Цркве. 

3) Јерес, према којој су све хришћанске конфесије, тобоже, гране Једне Цркве. 

4) Јерес, према којој је Православна Црква, тобоже, једна од многих других «породица Цркава», које, наводно, заједно чине Једну Цркву.

5) Јерес, према којој је јединство Цркве тобоже изгубљено. Црква је, према православном учењу, Једна и Једина, пошто је њена Глава Јединствени Господ Исус Христос. Јединство Цркве се изражава кроз јединство вере, култа и администрирања и кроз послушност верника њеној хијерархији, док хијерархија чува јединство вере. 

6) Јерес, према којој је Црква тобоже «подељена на хришћанске конфесије» и да ми сад, као некакви «нови Оци», тобоже морамо да «вратимо њено јединство путем «догматског минимализма», то јест, прихватајући за основу уједињења православних с јересима минималну веру, то јест само веру у Свету Тројицу и Исуса Христа као Оваплоћеног Бога и Спаситеља, не обраћајући пажњу на све остале црквене догме, укључујући сакрално свештенство[5], свете иконе, нетварну благодат, поштовање светаца итд.

 7)   Јерес, према којој, тобоже, постоји «невидљиво јединство» Цркве кроз заједничку веру у Свету Тројицу и Исуса Христа као Господа и Спаситеља, и да за њим («невидљивим јединством») следи «видљиво јединство», које ће се остварити обједињавањем «конфесија» (јединство у разноликости догми и традиција).

8) Јерес, према којој је, тобоже, довољно веровати у Свету Тројицу и Господа Исуса као Бога и Спаситеља, да би био део Цркве. Другим речима, Црква се сматра скупом свих хришћанских «конфесија».

9) Јерес, према којој су Православна Црква и јерес папизма тобоже «Цркве-сестре» или «два плућна крила» којима дише Једна Црква.

10) Јерес, према којој између Православне Цркве и јереси папизма тобоже не постоји никаква догматска разлика, и према којој се тврди да је једина разлика тобоже светски примат власти Римског «папе» над Васељенском Црквом. 

11) Неправославни споразуми, потписани од стране представника Православних Цркава у оквиру међухришћанског дијалога. Овде желимо да истакнемо да ми нисмо против дијалога, под условом да се он организује на православним основама и да има за циљ повратак јеретика у Православну Цркву кроз катехизацију, одрицање од своје јереси и кроз Свету тајну Крштења, Миропомазања и Божанску Евхаристију.

12) Прихватање шамбезијског дијалога, према којем се јеретици – антихалкидонски монофизити, такозвани миафизити, следбеници јереси Антиохијског Севера, признају као православни, од стране Румунске Православне Цркве. Монофизити/миафизити уче да Христос после сједињења природа има само једну природу, сложену, и негирају чињеницу да су се две природе Христа сјединиле без стапања и на непроменљив начин, неодвојиво и нераскидиво у једном Лицу Бога Речи, притом свака природа задржава своју вољу и енергију. Такви јеретици не прихватају учења IV, V, VI и VII Светог Васељенског Сабора и остају у заблуди и ван Цркве. Шамбезијски текст такође тврди да је њихово анатемисање тобоже било изазвано простим терминолошким неспоразумом и да, према томе, тобоже не постоји никаква догматска разлика између Православне Цркве и јеретичких монофизитских групација (Копта, Јермена, сиријских јаковита, Малабараца, Етиопљана), што је потпуно недопустиво.

13) Баламандски споразум, на основу којег су представници Помесних Православних Цркава прихватили нови тип уније и признали псеудо-свете тајне јеретика-паписта. Тај споразум су одбили представници Помесних Православних Цркава у Балтимору 2000. године.

14) Јерес, према којој је филиокве (исхођење Духа Светог «и од Сина») тобоже прост терминолошки неспоразум, а не искривљавање догме о Светој Тројици, коју нам је открио Сам Бог кроз Сина Свог Оваплоћеног, Исуса Христа[6].

15) Такозвано «скидање анатема» између православних и паписта, као и између православних и монофизита, монофелита и моноенергиста – анатема, које су изговорили Свети Васељенски Сабори. Према православном учењу, догматска анатема не може да буде анулирана на магијски начин, ако претходно не буду отклоњени узроци анатемисања.  

16) Јерес, према којој тобоже постоји спасоносна благодат и ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а такође, тобоже, постоји и делотворно крштење и делотворна благодат свештенства и ван Православне Цркве. Међутим, као што је познато, просто историјско постојање наслеђа од апостола до данас и просто изговарање формуле Свете Тројице не чине
«свете тајне» јеретика делотворним.

17) Мишљење, према којем свети и богоносни оци данас више не могу да буду актуелни је јерес, која у суштини одриче присуство Духа Светог у светим и богоносним оцима Светих Васељенских Сабора, те, према томе, и саму непрекидност постојања Цркве као Божанско-људске институције. 

18) Мишљење, по којем се тврди да не знамо које су границе између Православне Цркве и јереси, према којем цело човечанство улази у «невидљиву Цркву». Према православном учењу, Црква је Црква историјска, видљива, она садржи апостолско наслеђе и чува истинску веру, то јест, догме, формулисане на Васељенским Саборима, и анатеме, које ограђују догматску истину од јеретичке лажи, и преноси је [догматску истину] даље до краја векова. Ова Црква је Православна. 

19) Јерес, према којој и јеретици на неки начин улазе у Цркву. 

20) Концепција, према којој број верника представља критеријум Истинске Цркве. Према православном учењу, критеријум Истинске Цркве је неискривљено чување богооткривене Истине. 

21) Претварање снисхођења, икономије у догму и канон. Према православном учењу, снисхођење је привремено одступање од акривије, од канона вере, због људских немоћи у изузетним околностима, које за циљ има привођење људи правој вери упркос објективним препрекама. Снисхођење се примењује само у изузетним случајевима, ради постизања доброг циља у неповољним околностима. А ако не постоје ове изузетне ситуације, наставком примене снисхођења нарушава се и игнорише канонски поредак, те, на тај начин, даља примена не представља мудро адаптирање, већ занемаривање светих одредби, те, према томе, доводи до занемаривања Православља.

22) Такозвани «мешовити бракови» између православних и неправославних је неважећи, зато што не могу да се сједине две супротности, пошто је главна претпоставка Свете тајне Венчања заједничка православна вера младожење и младе, који морају да буду крштени итд. Света тајна Брака је света тајна љубави и сједињења на основу истинске вере. Ова Света тајна не сме да се пренесе само једном члану, православном. Зато је мешовити брак неважећи и истовремено представља заједничку молитву са инославнима.

23) Одрицање једнакости Лица Свете Тројице. Према православном учењу, ипостасна својства, то јест, чињеница да Отац није рођен, да је Син рођен и да Дух Свети исходи, указује на начин постојања сваког Лица. Истовремено Лица су једнака у слави и поштовању, будући да су једносушна. 

24) Мишљење, према којем је Васељенски Патријарх први, и нема себи равних. Ово мишљење за своју основу има јерес, која одриче једнакост Лица Свете Тројице. 

Православна Црква је Васељенска, није екуменистичка, и због тога ми очекујемо од њених чланова да примењују и проповедају Православље свих твари, доводећи многе људе у брод спасења, што је Црква Православна, Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска, као што ми то исповедамо у Никеоцариградском Символу вере.

Стога се ограђујемо од става свих оних, који уче или практикују поменуте јереси, било да су формулисане на свеправославним и помесним саборима или их проповедају патријарси, јерарси, свештеници, ђакони, ипођакони, чтеци, монаси, монахиње или верујући мирјани.

Спаситељ Исус Христос нас позива да разобличавамо браћу ради њиховог исправљања и показује да је обавеза сабрања верујућих да наставе да разобличују кад је то неопходно: «Ако ли ти сагријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самијем; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да све ријечи остану на устима два или три свједока[7].

75. апостолско правило не прави никакву разлику између мирјана и клирика као сведока удаљивања епископа: «За сведочанство против епископа не примати јеретика: па ни један верник није довољан. На устима двоје или троје сведока свака реч ће постати чврста»[8].

Светитељ Јован Златоусти истиче обавезу чланова Цркве да разобличавају клир, који учи неправославно: «Треба слушати учитеље и свештенике и не осуђивати их, чак иако је њихов живот лош; међутим ако је њихова вера погрешна, онда треба  не само не слушати их, већ и бежати од њих и осуђивати их»[9].

Зато се ми ограђујемо од ставова оних који уче неправославно, и, с болом и надом молећи се за њихово исправљање, разобличавамо их:

— представнике Помесних Православних Цркава, који иду на догматске компромисе и учвршћују еклезиолошке јереси у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу,

— Васељенског Патријарха, који се молио заједно са јересијархом «папом» Фрањом поред Светог Гроба, у Риму и Фанари, газећи каноне светих апостола, који под претњом рашчињавања забрањују заједничку молитву са инославним,

— јерархе различитих помесних сабора, међу којима и јерархе, послане у својству представника Румунске Православне Цркве да честитају јересијарху «папи» Фрањи на његовој интронизацији за лидера државе Ватикан и папистичке јереси.

Критикујемо такође:

— црквене синоде, који су послали своје представнике на сличну срамну представу,

— јерархе, свештенике, ђаконе, ипођаконе, чтеце, монахе, монахиње и верујуће мирјане Православне Цркве, који су учествовали у синкретичким међурелигиозним и међу-хришћанским сусретима и упражњавали симболичне синкретичке гестове и заједничке молитве с јеретицима или се с њима причешћивали,

— оне, који тврде да у Румунској Православној Цркви више нема благодати Светог Духа због тога што су неки њени чланови пали у екуменистичку заблуду, као да благодат аутоматски нестаје из Цркве Христове. Нисмо ми спасиоци Цркве, већ Црква спасава нас.

Ограђујемо се од срамног поступка Васељенске Патријаршије – позива псеудоепископа Рима Бенедикта XVI на Фанар 2006. године, као и псеудоепископа Фрање 2014. године.

Ограђујемо се такође од помињања «папе» Бенедикта XVI у мољењу «За архиепископа нашег» на мирној јектенији.

Ограђујемо се и од псеудоблагослова, које је «папа» Бенедикт XVI дао у цркви светог великомученика Георгија на Фанари, и његовог изговарања молитве Господње.

Ограђујемо се истовремено и од поступка Блаженејшег Патријарха Васељенског Вартоломеја да позове у Јерусалим псеудоепископа Рима Фрању ради заједничке прославе лажног скидања анатема, које су биле изговорене 1054. године, као и од свих дејстава за псеудоуједињење с јеретичким папством.

Јавно изјављујемо да такозвани представници Православних Цркава, који установљују догматске компромисе и врше литургијска дејства, осуђена од стране црквених канона, представљају искључиво сами себе, а не представљају нас, вернике Православне Цркве, нити Цркву у њеној пуноћи (плероми).

Такође изјављујемо да се ограђујемо од свих њихових екуменистичких и синкретичких дејстава и чекамо да покажу знакове јавног покајања, као што је и јеретичко инославно испољавање било јавно.

У Живој Цркви, кад епископ предаје учење, страно Православној Цркви, свештеници те епархије могу да прекину помињање епископа, који јавно предаје јерес, пре суда Синода, према 15. правилу I–II Цариградског Сабора[10]. Због тога ми, свештенство и народ, истинским исповедањем разобличавамо свештенике, епископе, патријархе и вернике, који предају јерес, с болом и у нади на њихово исправљење, за шта се молимо Благом Богу. Разобличавамо и оне, који се не труде да исправе своју браћу, која су упала у екуменистичку прелест, заузимајући пасиван став, на коју светитељ Григорије Палама гледа као на тип неверја, после атеизма и јереси.

Молимо за помоћ Бога, Који се у Тројици слави и Коме се клања! 

Потписи:

Јеромонах Јулијан Продромит, духовник румунског скита Продрому,Света Гора Атонска
Старац Сава Лавриот, свети манастир Велика Лавра, Света Гора Атонска
Јеросхимонах Пајсије Продромит, Света Гора Атонска
Јеромонах Дамаскин Попа, економ румунског скита Продрому, Света Гора Атонска
Јеромонах Дамаскин Реуш Продромит, Света Гора Атонска
Јеромонах Јоил Продромит, Света Гора Атонска
Јеромонах Висарион Продромит, Света Гора Атонска
Монах Серафим Вадува Продромит, Света Гора Атонска
Монах Јефрем Продромит, Света Гора Атонска
Монах Нифонт Продромит, Света Гора Атонска
Монах Макарије Продромит, Света Гора Атонска
Монах Варсануфије Продромит, Света Гора Атонска
Монах Марк Продромит, Света Гора Атонска
Монах Тарасије Продромит, Света Гора Атонска
Монах Назарије Продромит, Света Гора Атонска
Монах Исак Продромит, Света Гора Атонска
Монах Назарије Продромит, Света Гора Атонска
Монах Флавијан Пандеља, Ксиропотам, Света Гора Атонска
Монах Власије Виглиот, пустиња Вигла, свети манастир Велика Лавра, Света Гора Атонска
Монах Георгије Виглиот, пустиња Вигла, свети манастир Велика Лавра, Света Гора Атонска
Монах Јосиф Виглиот, пустиња Вигла, свети манастир Велика Лавра, Света Гора Атонска
Професор свештеник Михај Валика, доцент Фрајбургского универзитета
Послушници румунског скита Продрому, Света Гора Атонска:
Брат Кристинел Продромит
Брат Михај Продромит
Брат Николај Продромит
Брат Марјан Продромит
Брат Димитрије Продромит
Брат Александар Продромит
Брат Мирча Продромит
Брат Флавијан Продромит
Брат Јован Продромит
Брат Кристијан Продромит
Брат Октавијан Овидије Продромит
Јеромонах Анфим, манастир Бистрица, Њамецки округ, Румунија
Протосинђел Серафим Бедиле с братством, манастир Кешиел, округ Клуж, Румунија
Јеромонах Доротеј с братством, свети манастир светог апостола Филипа, Адамклиси, Румунија
Јеромонах Филотей Дабу с братством, скит Бредет, округ Арђеш, Румунија
Јеросхимонах Сава, манастир светог Нектарија (Бирнарел), с. Ватра Дорнеј, округ Сучава, Румунија
Јеросхимонах Иринеј с братством, манастир светог Нектарија, с. Понор, округ Алба, Румунија
Јеромонах Габријел Тудор Коман, манастир Покрова Божије Мајке, Швајцарска
Јеромонах Теофан Журка с братством, манастир Изворул Посага, округ Алба, Румунија
Јеромонах Гервасије, манастир Фресинеј, округ Вилча, Румунија
Расофорни монах Дамаскин, манастир Фресинеј, округ Вилча, Румунија
Расофорни монах Калистрат, манастир Фресинеј, округ Вилча, Румунија
Мати Јустина са сестрама, манастир Палтин, с. Петру Воде, Румунија
Свештеник Матеј Вулкенеску, клирик митрополије Верије, Наусе и Кампаније, Грчка
Лаура Вулкенеску, попадија, Верија, Грчка

Свештеник Сеике Фабијан, с. Ругешешт, округ Клуж, Румунија
Свештеник Михај Кантор, Залеу, Румунија
Свештеник Јевгеније Телевка, Парохијска црква Прод, протопопијат Медиас, Сибиуска архиепископија, Румунија
Свештеник Чокан Паул — Мариус, председник друштва «Про вита», округ Телеорман, Румунија
Свештеник Орос Емануел, парохијски храм Местјакен, протопопијат Оас, Румунија
Свештеник Урзика Виргилиус Сачеле, град Брашов, Румунија
Свештеник Георгије Опра, свештеник-мисионар, капела у част св. Цара Константина и Царице Јелене и св. Луке Кримског при Националном ендокринолошком институту, Румунија
К. И., парохијски свештеник, Букурешт
Свештеник Јовица Василе, православна парохија Санмихају-Алмашулуј, округ Селаж, Румунија

Свештеник Петру Игнат, клирик Критске архиепископије, Грчка
Свештеник Сорин Мунтјану и Рамона Мунтјану, лекар, Кордова, Шпанија
Монах Аверкије Карпа, манастир Петру Воде, Румунија

Јанис Коцампасис, Верија, Грчка, аутор књиге «С Тибета на Свету Гору код оца Пајсија»
Проф., доктор богословља Марјан Марикару, Букурешт
Александар Ифтиме, биолог, Букурешт
Оана Ифтиме, биолог, Букурешт
Мануела Харабор, глумица, Букурешт
Дину Тигојану, г. Римнику Серат округа Бузеу, Румунија
Доктор архитектуре Ана Ботез, Букурешт
Станку Костин Андреј, г. Питешт, судија, Румунија
Станку Дана Јулијана, г. Питешт, судија, Румунија
Бачиу Емил, Беч, Аустрија
Кристијан Николаје Букуроју, Букурешт
Ана Вероника Јон, доктор математике, истраживач, Букурешт
Раглан Григоре Кристијан Сачеле, округ Брашов, Румунија

Константин, г. Текиргјол, округ Констанца, Румунија
Бурча Трајан, економиста, Букурешт
Сорин Ротару, инжењер, г. Румнику Вилча, Румунија
Патрахеу Маринела, Нојбург Донау, Немачка
Паул Бакоска, психолог, преводилац, г. Пјатра Њамц, Њамецки округ,Румунија
Јустина Антоанела Бакоска, психолог, г. Пјатра Њамц, Њамецки округ, Румуника
Јанига Маријана, психолог, с. Ваља Сјака, округ Сату Маре
Јанига Симион, конструктор, с. Ваља Сјака, округ Сату Маре
и многи други.

Од стране Грчке Цркве, у име сабора свештеника и монаха су потписали:

Архимандрит Атанасије Анастасиу, проигуман светог манастира Велики Метеор
Архимандрит Сарантис Сарантос, парохијски свештеник храма Успења Богородице, г. Амарусион, Атика
Архимандрит Григориос Хаџиниколау, игуман светог манастира Свете Тројице, пос. Ано Гатцеас, Волос
Старац јеромонах Јевстратије, свети манастир Велика Лавра, Света Гора Атонска
Протопрезвитер Георгиос Металлинос, заслужни професор богословског факултета Атинского универзитета
Протопрезвитер Теодорос Зисис, заслужни професор богословског факултета Солунског универзитета
Димитриос Целенгидис, заслужни професор богословског факултета Солунског универзитета (саветник)

+ + +

Пуни списак оних који су потписали «Исповедање вере» до 5. јуна 2015. год. видети овде: (https://graiulortodox.wordpress.com/2015/06/05/)

Превела с румунског Зинаида Пејкова

Graiul Ortodox

—————————————————

[1] Освети их истином својом; ријеч је твоја истина (Јн. 17, 17).

[2] Рим. 12, 4–6.

[3] 1 Кор. 12, 21–22.

[4] 1 Кор. 12, 26–27.

[5] Сакрално свештенство се супротставља универзалном, т.ј. општем свештенству – Прим. прев.

[6] Јн. 15, 26

[7]   Мт. 18: 15–17.

[8]   Књига правила светих апостола, светих Сабора Васељенских и Помесних и светих отаца. Москва,  2004. стр. 28.

[9]   У руском прев.: «Ко предаје нетачно учење, тога не слушај, макар он био и анђео; а ако неко предаје тачно учење, онда не гледај на његов живот, већ на речи» (Св. Јован Златоусти. Тумачење друге Посланице Тимотеју. Беседа 2, § 3 // Сабрана дела: У 12 т. Т. 11. СПб. 1905. С. 769).

[10] «Оно што је одређено за презвитере и епископе и митрополите, то исто, и још више важи за патријархе. Стога, ако се неки презвитер, или епископ, или митрополит, дрзне да одступи од општења са својим патријархом, и не узноси име његово, по одређеном и установљеном чину, у Божанском тајном деловању, али пре саборног оглашавања и извршеног његовог осуђивања, направиће раскол: таквом је свети сабор одредио да буде потпуно стран сваком свештенству, ако само буде разобличен у овом безакоњу. Међутим, ово је одређено и утврђено о онима, који, под изговором неких оптужби, одступају од својих поглавара, и изазивају расколе, и раскидају јединство Цркве. Јер они који се ограђују од општења с поглаваром, ради неке јереси, осуђене од стране светих сабора и отаца, кад, то јест, он проповеда јерес свенародно, и предаје је отворено у цркви, такви ако се и ограде од општења са дотичним епископом, пре саборног разматрања, не само да не подлежу епитимији, утврђеној правилима, већ су достојни части, која приличи православним. Јер они нису осудили епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље, и нису расколом пресекли јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела» (Правило 15 Светог Помесног Цариградског двократног Сабора // Правила Православне Цркве с тумачењима Никодима, еп. Далматинског-Истријског: У 2. Т. СПб. 1912. Т. 2. 307-308).
Извор: http://www.logoslovo.ru/forum/all/topic_14416/