Свети владика Николај: Недеља 3. по Духовдану

ЈЕВАНЂЕЉЕ О ЧИСТОТИ УМА

Матеј 6, 22-33. Зач. 18.

Од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се назива хришћанином. Јер хришћанину је Бог највише дао, па ће највише од њега и тражити. Народима, који су се удаљили од првобитног откровења Божијег, Бог је оставио природу и разум: природу као књигу и разум као вођу по тој књизи. Хришћанима пак, поред природе и разума, повраћено је првобитно откровење Божије и дато ново откровење истине кроз Господа Исуса Христа. Уз то хришћани имају и Цркву, која је чувар, тумач и вођ у оба та откровења; и најзад хришћани имају силу Духа Светога, који од почетка Цркву оживљава, и учи и води. И тако док нехришћани имају један једини талант, разум, који их води и учи на књизи природе, дотле хришћани имају пет таланата: разум, старо откровење, ново откровење, Цркву и силу Духа Светога.

Кад нехришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли само једна свећа, разум; кад Јеврејин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светле две свеће, разум и старо откровење; а кад хришћанин улази у природу, да је чита и тумачи, пред њим светли пет свећа: разум, старо откровење, ново откровење, Црква и сила Духа Светога. Ко треба, дакле, да боље види и јасније чита: човек са једном свећом, или човек са две свеће, или човек са пет свећа? Несумњиво, да ће свак од њих знати донекле да чита, а још је несумњивије, да ће човек са пет свећа моћи даље видети и јасније читати него прва двојица. Кад се ономе, који је у пет пута већој светлости, погаси свих пет свећа, тада остаје он у већем мраку него онај, који ходи у светлости једне свеће, па му се та једна угаси. Јер кад у један исти мрак зађу два човека, мрачније бива пред очима онога, који је зашао у мрак са веће светлости. Но и они који ходе са једном једином свећом, тј. са чистим и непомраченим разумом својим, могу се пробити кроз мрачни кланац овога живота у велику светлост Божију; куд и камо је лакше онима, пред којима светли свећњак од пет свећа. И кад они, који ходе са једном свећом, неће имати изговора (Рим. 1, 20), ако скрену с пута и изгубе се у мраку, какав ће изговор имати пред Богом они, којима је Бог дао у руке пет свећа, па ипак скрену с пута и изгубе се у мраку? Заиста, од свих људи на земљи највећу одговорност пред Богом носи човек, који се зове хришћанином.

Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати.

Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница.

Унутрашњи смисао ових речи намеће се сам по себи после идуће реченице, која гласи: ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! Не каже светлост на теби или пред тобом него у теби. Овим Господ целу слику о оку и телу окреће на унутрашњост човекову, на ум и на душу. Јер око је слика ума а тело слика душе. У Светом Писму често се говори о видовитости ума као и о заслепљености ума. Апостол Павле жели Ефесцима да би им Бог дао: бистре очи ума (1, 18). А Псалмопевац моли Бога: отвори очи моје, да бих видео чудеса закона твога (Пс. 118, 18), мислећи овде на умне очи и унутрашњи вид, којим се једино и могу видети закони Божји. Ум је око целе душе. Ум је прозор душе према Богу. Док је ум чист, светао и отворен према Богу, дотле се на целу душу сипа светлост небеска, те се мисли наше правилно уздижу ка Богу; сви осећаји срца нашег сливају се у љубав према Богу и закону Његовом, све намере, све тежње, сва дела душе наше светла су, здрава и упућена служби Богу. Као осветљено поље, по коме стадо пасе и чобани се веселе, и у које вуци не смеју да уђу од светлости! Тек кад сунце зађе и тама падне, вуци се усуђују сићи у поље и тражити себи плен.

Осветљена чистим и здравим умом и душа је наша слободна од дивљих зверова порока и страсти, које на њу наваљују само онда када је покрије тама болеснога ума. (Авва Венијамин био се разболео пред смрт. Његови ученици и поштоваоци почели су с тугом молити крај његове постеље за његово оздрављење. Чувши старац, зашто они Бога моле, рекне им: “молите се ви, да се не разболи мој унутарњи човек; а од овога тела ја нисам видео вајде ни док је здраво било, нити пак сад, кад је болесно, осећам штете”. Алфавитни Патерик). Кад је ум чист све је чисто у души човековој, и цео је човек тада чист. А чистоме човеку опет све је чисто (Тит. 1, 15). Несумњиво да у сваком човеку пореди највеће чистоте има и нечистоте; но човек чиста ума неће да види нечистоту. Он управља свој ум, а ум целу душу, само на оно што је чисто како унутра у човеку тако и у спољашњем свету. И, управљајући свој ум само на оно што је чисто, човек се све више богати чистотом. Што год се ум наш више задржава на Господу Исусу Христу, као савршеној чистоти и светлости, то ум наш, а кроз ум и срце и душа, постају све чистији, осветљенији, зрачнији и видовитији.

Одврати ли се пак ум од Бога, откаже ли се од Бога и похули ли на Бога, тада је светилник душе угашен; тада је прозор на одаји зазидан; и вођ душе је склизнуо с пута и пао у јаму. (“Не сабира се облак без дувања ветра, нити се страст рађа без помисли”, каже Марко Подвижник: в. Добротољубие, Помисли су пак као ветрови, који дувају из поколебаног ума, те узбуђују осећајну и вољну природу човекову). Колика тама тада тек душа постаје! Тада настаје забуна у души, и слепачко тапкање и пипање час по овом час по оном путу. Једна тренутна мисао истакне се за вођу душе, као једна вештачка искра, но брзо се гаси и предаје вођство једном тренутном осећању, које се смењује опет другим осећањем или другом мишљу, или једном и другом и трећом тежњом, док најзад човек не падне у таму људског очајања. Изнемоћала и помрачена душа тада се предаје потпуно вођству тела, које је сама тама и слепило без светлости душевне. И тело постаје вођ. И слепац почиње да води слепца, док неминовно оба не падну у јаму.

Још се горње речи Христове односе на родитеље и учитеље, на вође народне и на свештенике Цркве Божје. Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици, како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су свештеници Божји нечисти, како ће верни бити чисти? Тада ће се на свима њима обистинити речи пророчке, које су се безброј пута обистиниле на народу израиљском: очима ће гледати а неће видети (Мат. 13, 14; сравни Јов. 9, 39). То јест: гледаће телесним очима на духовне ствари и догађаје, и неће их видети; јер телесно око види оно што је телесно, али духовно око или ум, види оно што је духовно. Но пошто је код њих вид ума заслепљен, то све што је духовно на небу и на земљи остаје за њих невидљиво и непознато, пошто они гледају само телесним очима. А телесни човек не разуме што је од Духа Божија, јер му се чини лудост и не може оа разуме, јер треба духовно да се разгледа (I Кор. 2, 15).

Чујте шта још апостол Павле каже: а ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16). Благо ономе од нас, ко може за себе да каже, да има ум Христов! Благо ономе, ко је свој смртни, лелујави, земаљски ум одбацио и заменио га крепким умом Христовим! Тај ће сав бити испуњен светлошћу неизреченом, и сав свет овај видеће потопљен у једну велику светлост, као Мојсеј купину у пламену. Тај ће лако ходити кроз кланац овога живота, јер ће пут бити осветљен највећим светилником, највидовитијим оком, најчистијим умом. Јер Господ говори: Ја сам видело свету: ко иде за мном не ће ходити по тами (Јов. 8, 12). Христос је видело наше; Христос је око живота нашег. Ко хоће да позна живот и да види пут правога живота, тај мора кроз то око гледати. Свако друго око је више или мање кварно, потамљено и упрљано, те као наочари, или увећава или умањује, или приближује или удаљује предмете. Само кроз око Христово види се све како јесте, и на небу и на земљи, и у човеку и у стварима. Зато ће и најтеже одговарати пред Богом они, којима је дано, да све гледају кроз Христово око, па не гледају.

Нико не може два госпооара служити, говори даље Господ; јер или ће једнога мрзети а другдга љубити, или ће се једног држати о другог презирати. Не можемо Богу служити и мамону. Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? (“Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском”. Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети. Да би ту истину још више нагласио Господ је понавља само другим речима: или ће се једнога држати а другога презирати. Ако се један човек држи Бога, он се не може држати и непријатеља Божјег. А љубав према овоме свету непријатељство је према Богу. Бог тражи од нас цело срце, и зато нам нуди сву Своју помоћ и све дарове Своје. Јер очи Господње гледају по свој земљи, да би показивао силу своју према онима, којима је срце цело према њему (II Дневника 16, 9), цело – то јест чисто и испражњено од вере у свет, наде у свет, љубави према свету, а испуњено вером, надом и љубављу једино према Господу живом и бесмртном. Ко се држи Господа, тај уистини мора осећати презрење према свеколикој смртној, варљивој и трулежној сласти и дражи овога света. И обратно, ко се предао потпуно у наручје варљивих нада и обећања овога света, тај ће потпуно занемарити и презрети Бога. Али не варајте се, Бог се не да ружити (Еф. 6, 7). Јер ко се одрекне Бога, одрећи ће се и њега Бог, и Бог ће остати Бог, а онај ће бити избрисан из књиге живих у оба света. Зато буди постојан у преданости Богу, и не дели срце своје, него кад си метнуо једном руком на плуг у њиви Господњој, не обзири се натраг. И кад си једном почео да бежиш од содомске покварености овога света, не окрећи свога погледа за се, да се не би окаменио као жена Лотова, па не би могао ни напред ни назад. И кад си једном успео да се спасеш од црног фараона мисирског, не пожели више да се вратиш у ропство његово, ма на твоме путу ка спасењу стајале и препоне такве као мора, и пустиње, и глад, и жеђ, и безбројни непријатељи. Господ увек иде пред онима, који се спасавају од пожара греховнога огња, и Он им просеца пут и кроз мора, и кроз пешчане пустиње, и кроз густе редове непријатеља.

Не можете Богу служити и мамону. Опет Господ хоће да појача ону прву мисао: нико не може два господара служити. То јест два господара, који супротно мисле, супротно желе, супротно хоће. Праведни Аврам послужио је три господара (Пост. 18, 2), но та три господара били су у суштини и у духу један. И ми можемо служити тридесет ангела Божјих, или триста светитеља Божјих, но то нису ни тридесет ни триста господара, нису то чак ни два господара но један једини: то је Божја војска светлости, истина и правда која стоји под једним јединим господаром, Богом. Да се не би, дакле, мислило, да ми не можемо служити два добра и света човека, Господ зато објашњава прву своју мисао показујући, да Он мисли на два супротна господара, који ничега сличнога међу собом немају, као подне и поноћ. Бог и мамон – то су та два супротна господара, којима ми можемо да се предамо на службу: Богу за спасење и живот, а мамону, за пропаст и смрт. Мамон значи богатство. То је реч феничанска. Кажу, да су многобожачки Феничани имали и један кип под тим именом, коме су се клањали као божанству богатства. Зашто је Господ употребио страну реч за оно што је супротно Богу? Зато да покаже Своје дубоко презрење према обожавању богатства, према служењу и робовању богатству. Јер је корен свију зала среброљубље (I Тим. 6, 10).

Среброљубље означава не само страсну љубав према сребру него према сваком излишном и душегубном богатству. Господ је могао рећи: не можете служити Богу и лажи, јер Бог је истина. Он је исто тако могао рећи: не можете служити Богу и отмици, јер Бог је милост; ни Богу и блуду, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је чистота; ни Богу и зависти, јер Бог је сушта љубав, ни Богу и ма ком греху, јер Бог је безгрешан и противник греха. Зашто је Господ Исус ставио баш службу богатству као супротну службу Богу? Зато што служба богатству изазива, проузрокује и омогућава све остале грехе и пороке. Ко се прилепи свим срцем земном богатству, тај се неће моћи уздржати ни од лажи, ни од крађе, ни од отмице, ни од кривоклетства, па чак ни од убиства, само да би своје богатство сачувао и увећао. Нити ће се моћи уздржати од зависти и мржње према онима, који су богатији од њега. Поред тога, богатство ће му лако отворити капије свих осталих греха и порока: пијанства, картања, блуда, прељубе, и свих бешчинстава. А када увиди, да га се људи због богатства боје и клањају му се, он ће престати да се боји Бога и да се клања Богу; гледаће с презрењем на закон Божји и Цркву Божју, и убрзо ће постати крајњи богохулник и богоодрицатељ. Ето, дакле, зашто је Господ изабрао баш службу богатству – или мамону, демону богатства – као службу, која се највише противи служби Богу. Служба богатству води човека робовању богатству сасвим умртвљује душу у човеку. (“Убог је онај ко много потребује; много потребовање пак ствара у животу ненаситост жеља. Разгорели огањ све гориво гута, и нико га не може задржати, док не сагори све. Тако и среброљупца – може ли ко задржати? Василије Велики: О среброљубљу.). Другом приликом Господ је рекао: каква је корист човеку ако сав свет добије а душу своју изгуби (Мат. 16, 26)? Свет је Божји и остаће Божји, а богаташ када умре остаће и без света и без душе, те ће на Суду Божјем бити сиромашнији од најсиромашнијих аргата и најамника својих у садашњем животу.

Зато вам кажем, говори даље Господ: не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тело од одела?

Зато вам кажем. Зашто? Зато што је богатство тако опасно по душу. Зато што служба мамону спречава вас, да служите Богу. Зато што желим, да ви будете господари свега света и свију ствари, нашто је Бог и наменио човека при стварању, а не да будете слуге слугу својих и робови робова својих. Зато нека вас не мори тешка брига о јелу и пићу и оделу. Теже је створити тело него ли снабдети га са јелом и оделом. Па Бог, који је учинио оно што је теже, учиниће и оно што је лакше. Зна отац ваш шта вама треба. Његово око непрестано стражари над вама и Његове препуне руке непрестано су пружене према вама. Не видимо ли на све стране око себе, како Створитељ храни и поји и одева сва створења Своја? Он храни мраве у прашини; Он храни зверове у планини; Он храни рибе у води. Кад настане студен Он упућује ласте и ждралове у топле пределе, где им даје храну зими; Он налази легало медведу, где ће да презими. Он поји дрвеће и траву. Он залева горе и ливаде. Он купа сву зелен и цвеће. Или, има ли који год створ на земљи, да га је Бог створио и пустио неодевана и гола? Ко одену лава и тигра, и вука и лисицу, ако не Он? Ко саши одело пауну и гаврану, и ко направи оклоп корњачи и крљушт риби, ако не Он? Ко даде вуну овци, и кострет кози, и чекињу свињи, и длаку волу, и гриву коњу, ако не Он? Ко навезе крила лептиру и плашт стршљену и кошуљу свакој бубици, што се крије у трави и лишћу, ако не Он? Ко обложи свако дрво кором, и струк кукуруза ко тако окити? Ко испреде и изатка одело цвећу у ливади, такво одело какво никад цареви земаљски не понесоше? Господ, Господ Живи, који их и створи. Па зар ће тај Господ гледати само на човека као на пасторка мећу створењима Својим? Зар Он, који храни и поји и одева дивље зверове у гори, и траву у пољу, и бубиње у трави – зар Он може оставити најславније Своје створење, човека, гладна и жедна и гола?

Погледајте на птице небеске, како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице. Па ко их храни? Храни их Отац ваш небески. Не каже Отац њихов него Отац ваш. Бог је за њих само Створитељ, а за вас је Он нешто више – Он је ваш Отац. Јер ви сте много претежнији од њих. Христос овим речима указује на несравњиво достојанство човеково над осталим створењима. Нисте ли ви претежнији од птица небеских? Па кад сте претежнији, зар ће премудри Бог нахранити Своја јефтинија и неважнија створења, а заборавити да нахрани Своја најдрагоценија и најважнија створења у свету, синове Своје? Уосталом сва ваша брига за јело и пиће не користи вам ништа, ако Бог не да Своје животне силе ономе, чиме се ви храните и појите. Јер не храни вас хлеб него вас храни Божја сила кроз хлеб; и не поји вас вода него Божја сила кроз воду. Ви ништа сами од себе не можете чинити: Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? То јест, ко од вас може кроз хиљаде брига учинити, да му тело порасте за један педал више? И ко од вас може продужити за један педао времена свој живот на земљи? Господе, говори цар Давид, ево с педи дао си ми дане (Пс. 39, 5)! Не умиру ли и они, који много једу и пију, као и они, који мало једу и пију? И не умиру ли брже прождрљивци него испосници? И да ли они, који много једу и пију, расту у висину за један педао више од других људи? Па кад не можеш свом својом бригом о јелу и пићу додати ни један педао своме телу у висину, нити пак можеш продужити живот свога тела за један педао времена на земљи, остави излишне бриге о телу, и предај се бризи о души, с којом ћеш, по распаду тела, поћи пред Бога.

И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем, да ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих. Прво је Господ указао на птице, да њима застиди оне, који се сувише брину за јело. А сада указује на још нижа створења Божја, на цвеће у пољу, да њима застиди оне, који се сувише брину за одело. Но зашто Господ указује баш на кринове а не на неко друго цвеће, које је Бог обукао у не мању красоту него ли кринове? Прво зато што кринови својом белином, која представља чистоту, издвајају од свега осталог цвећа у пољу. Тајновидац Јован видео је Сина Божјег на небу као бело јагње и народ многи, народ праведника, обучен у хаљине беле (Откров. 7, 9-15.) А друго зато што је хтео Господ, да сравни красоту тога цвећа са царем Соломоном, за кога се вели, да се најрадије облачио у бело одело. Са Соломоном пак сравњује Господ кринове зато што је Соломон био најбогатији и најславнији цар старога времена. И гле, мудри и богати цар Соломон, поред све своје бриге и труда да се што лепше обуче, није се могао обући тако како Бог може обући и бесловесну траву у пољу. Сва брига људска, дакле, не може учинити оно што учини Бог силом Својом. Па кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камо ли вас (неће), маловерни? И ако је крин тако красан, гле, он ништа друго није до обична трава, која данас цвета а сутра се огњем сагорева. О, маловерни, зар ће Бог тако брижно одевати траву пољску, непокретну, бесловесну и немушту, а вас оставити да ходите голи? О, маловерни, запамтите, што год више бринете ви сами о себи, то мање Бог брине о вама!

И још једном понавља Господ заповест, да не бринемо, шта ћемо јести, и шта ћемо пити, и у што ћемо се оденути. Понавља зато, да би нас одучио од сувишних и излишних брига, које помрачују вид наш духовни, заслепљују ум наш, и остављају нас у мраку овога света, у рукама једног злог господара, мамона, удаљене и отуђене од Бога.

Кад имамо храну и одећу овим да будемо задовољни, говори апостол (I Тим. 6, 8). То јест, кад имамо само оно шта нам је најпотребније – а о чему се Бог стара – не тражимо више преко тога, јер брига о сувишном као и о сутрашњем дану гурнуће нас на крају крајева у службу ђаволу. И сам Господ учи, да тражимо од Бога у молитви само хлеб насушни, под којим се има разумети и хлеб духовни, којим људи управо и живе. Да не иштемо од Бога никакву раскош ни излишност за наше тело. Јер све ово незнабошци ишту. То јест они, који не знају за правога Бога и Његову неограничену моћ и љубав, нити за вредност бесмртне душе човекове, нити за красоту и сласт царства Божјега и Његове правде – они траже више него што им треба. И Бог им даје по њиховој жељи, и не остаје им дужан ништа ни у овом ни у оном животу. Сву своју плату они примају овде на земљи, као и птице небеске и цвеће пољско. Јер сва слава птица небеских састоји се у њиховом земаљском животу; и сва красота цвећа пољскога јесте тренутна красота у времену. Но Својим синовима Бог је приготовио царство небеско од постања света, и неизречену славу у том царству. Није, дакле, човеку слава у јелу и пићу и оделу. Јер да је у томе слава човекова, човек би био хиљаде пута боље и нахрањен и напојен и одевен у овоме животу него ли сва остала створења на земљи, у ваздуху и у води. Но зато је баш и сам цар Соломон у свој слави својој лошије одевен од кринова пољских, да људи виде, да није њихова слава у раскоши одела него у нечем вишем и трајнијем; те да би одвратили своје очи и своје срце од пролазне славе овога света и потражили за себе ону славу, која им је од Бога и намењена и обећана.

Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати. То јест: не иштите конаца од Онога, који вам може дати царску одежду; и не иштите просјачке мрве са стола Онога, који вас жели поставити за Своју царску трпезу. Он је Цар, а ви сте Његови синови. Иштите оно што доликује царским синовима; оно што сте негда имали, па сте грехом изгубили. Иштите благо, које мољци не једу, рђа не квари, нити лопови краду. Ако се удостојите, да добијете највеће, несумњиво ћете добити уз то и најмање. Иштите царства Божјега, у коме сам Бог седи на престолу и царује (Пс. 102, 19); царство благодати и сваке правде, у коме праведници сијају као сунце (Мат. 13, 43); и где нема болести, ни печали, ни уздисања, ни – смрти. Не будите као блудни син, који оделивши се од свога оца, пожели да једе свињску храну, него иштите да се само вратите из тућине у дом оца свог небеског, где царује правда и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Нити будите као Исав, који је своје достојанство продао за чанак сочива. Зар ћете и ви дати вечно царство и блаженство за чанак сочива, што вам овај свет нуди? Нека вас Господ Бог милошћу Својом сачува од тога срама и понижења. Нека Он сачува око ума вашег, да не потамни и не заведе се злим мамоном земаљске трулежи и обмане. Нека вас Он уразуми, да будете као царски синови, који су изгубили царство, али који ни о чем не мисле и не брину него о повратку у царство своје.

На једној цркви у Сирији, задужбини цара Јустинијана, стоје и данас написане речи, које је сам цар дао написати: Царство Твоје, Христе Боже, царство свих векова (Пс. 144, 13). Нека би нам Господ помогао, да ове речи испише наша чежња за Христом у срцима нашим. Све друго је споредно и неважно. Сва друга царства на земљи надживеће гроб и црв. И кад не буде било више ни земље ни земаљских царстава, певаће на небу радосно праведници с ангелима: Царство Твоје, Христе Боже, царство всих вјеков, и владичество Твоје во всјаком родје и родје. Зато нека је слава и хвала најслађем Учитељу под сунцем, Христу Богу, заједно са Богом Оцем и Богом Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.