ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
На странице наших новина су већ више пута били постављани материјали о проблему тзв. „Свеправославног сабора“, анализирали су се нацрти докумената на тему његовог дневног реда. У прошлом броју је размотрен документ о изради каталога тема Свеправославног предсабора, који је 1968. године саставила Комисија при Светом Синоду Руске Православне Цркве, „Процедура признавања статуса црквене аутономије“. Данашња публикација је посвећена питању „Веза са другим хришћанским конфесијама“ и пројекту из 1968. године.
„Узајамни односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Одштампан у књизи о митрополиту Никодиму (Ротову) (Сорокин В. Митрополит Никодим и Свеправославно јединство. За 30-годишњицу од дана смрти митрополита Лењинградског и Новгородског Никодима (Ротова). СПб., 2008. С. 199-213), он има обиман увод и заузима 14 страница. Размотрићемо најзначајније, по нашем мишљењу, моменте.
Документ почиње следећим речима: „Православна Црква одобрава започето зближавање с Јерменском Црквом, Коптском Црквом, Сиријском Црквом у Индији, Сиријском Црквом у Антиохији, Етиопском Црквом и Сиријско-Халдејском Црквом у Ирану. Она се нада да ће превазићи, прекинути раздвајање хришћанском љубављу и исповедањем јединствене, недељиве вере, о којој сведоче Свето Писмо и Свето апостолско Предање и која се чува у Цркви“ (овде и у даљем тексту издвојио свешт. М. Н. – нап. уред.).
Већ од првих редова нацрта очигледна је не само нека двосмисленост, својствена текстовима ове врсте, већ – отворена и чак никако не аргументована лаж. Православна Црква не може да „започне зближавање“ и тим пре да „одобрава“ нешто у оквиру сарадње с јеретицима. Горе набројане „цркве“ су инославне заједнице, које нису прихватиле одлуке Четвртог Васељенског (Халкидонског) Сабора из 451. године. Назив „нехалкидонске“ су добиле ради указивања централног места управо овог Сабора по њиховој оцени. У доктрини ових псеудоцркава се постулира постојање само једне, једине Божанске суштине Исуса Христа, а Његова људска природа се одбацује. Оци Четвртог Васељенског Сабора су одредили такво учење као јерес монофизитства и изопштили њене присталице из Цркве.
Дакле, Православна Црква не може да „одобри“ јерес и да „се зближава“ с јеретицима. Она је дводелна целина на челу са Христом: ликујућа Црква и војујућа Црква; она обухвата све живе и усопше православне хришћане свих времена и народа. Наша Црква се назива Светом, Саборном и Апостолском, т.ј. њено учење је утемељено на Речи Божијој, на канонима Светих Апостола и Светих Отаца Васељенских Сабора.
Апостоли су директно забрањивали православним хришћанима да опште са јеретицима. „…Јеретика по првоме и другом свјетовању клони се“ (Тит. 3, 10), поучавао је богомудри Павле. Исто тако уче и Свети Оци. Светитељ Кипријан Картагински пише: „Поред тога, нека се наша браћа одлучно клоне и избегавају разговор са онима, чија се реч, као рак, шири (в.: 2 Тим. 2, 17). Јер апостол каже: „Зли разговори кваре добре обичаје“ (1 Кор. 15, 33), и још: „…Јеретика по првоме и другом свјетовању клони се, знајући да се такови изопачио и гријеши, и сам је себе осудио“ (Тит. 3, 10-11). Иако знам да су браћа наша у Риму, чувана вашом опрезношћу, и сама довољно опрезна и будна, неће се ухватити на удицу јеретика и неће дозволити да буду обманути – тако су добро запамтили поуке и заповести Божје и имају у себи тако велик страх Божји. Али ипак сувишна брига или љубав ме приморавају да ово пишем: не започињите с таквим људима никакве односе, не једите заједно с њима, не разговарајте с њима; одвојимо се од њих онако како су они бежали из Цркве: јер написано је: „А ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац или цариник“ (Мт. 18, 17). Блажени Апостол не само да саветује, већ и наређује да се таквих треба клонити: „Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата, који живи неуредно, а не по уредби коју примише од нас“ (2 Сол. 3, 6). Савеза између вере и неверја не може бити“.
Утопијске су и наде у „превазилажење, прекид раздвајања хриш-ћанском љубављу и исповедањем јединствене, недељиве вере“. Дељења Цркве никад није било, али су у разна времена од ње отпадали они који нису право мислили; погођени смртоносном духовном болешћу – јересју, удови су се одвајали од здравог Тела. „У Цркви никад није било дељења“, сведочи преподобни Јустин Ћелијски, „било је само отпадања од Цркве“; од ње су се „у различито време откидали и одсецали јеретици и расколници, који су касније престајали да буду чланови Цркве и делови њеног Богочовечанског Тела“.
Даље се у нацрту говори о начинима „зближавања“ са члановима „нехалкидонских“ псеудоцркава: „Основни метод зближавања Православна Цркве види у уништавању вековне изолације, у заједничком раду, изучавању и молитви, у стварању јединства схватања богословских, литургијских, морално-практичних и канонских питања. Будући свесна постојања разлика, изазваних вековима дељења, Православна Црква предлаже Источним нехалкидонским црквама широку размену богословских радова, професора и студената, тежи да појача контакт сваке врсте у одговарајућим комисијама, консултацијама, и конференцијама, предузимајући иницијативу у стварању мешовитих група изучавања“.
Од таквих деловања се не може предвидети ништа, осим штете (и то огромне!). „Оном ко је потпуно задовољан собом, а око себе види само саблазан и недостатке сваке врсте, несродно је осећање покајања“, каже светитељ Игнатије (Брјанчанинов). „Оном , ко себе сматра најразумнијим, нису својствени чежња и жудња за безграничном Божанском Истином, која у потпуности храни свог ученика и која таквим храњењем побуђује још већу чежњу и жудњу за благодатном истином. Оном, ко богохуљење сматра светом Истином, није својствено одбацивање сопственог богохуљења; њему није својствено да сазна свету Истину, зато што је сам орган вида, душевно око, његов ум, заслепљен лажју“.
А „основни корак“ у предлаганој пракси овог зближавања не може да се назове другачије до вапијуће безакоње: „Један од основних корака, који она [Црква] сматра да је користан, је да се дозволи свештенству и мирјанима Православне Цркве да се моле заједно са члановима Источних нехалкидонских цркава“.
10. и 45. правило Светих Апостола категорично забрањују молитву с јеретицима, претећи епископима и свештенослужитељима рашчињавањем, а мирјанима – изопштењем из Цркве. Због тога није јасно чему аутори нацрта буквално у следећој реченици објављују да је њихов „принцип верност Васељенском Православљу у његовом вероучењу, моралном учењу и канонском уређењу“, верност, коју они с предумишљајем не чувају.
Недоумицу изазива и друга тврдња документа: „Православна Црква признаје апостолско наслеђе хијерархије у Источним нехалкидонским црквама“. Али то је такође неистина! Црква Христова не признаје апостолско наслеђе код јеретика. Светитељ Василије Велики пише: „Јер, иако се почетак отпадништва десио кроз раскол, али они који су отпали од Цркве више нису на себи имали благодат Светог Духа. Јер је оскудевало предавање благодати зато што је пресечено законито наслеђе“. На тај начин, у погледу јеретика-монофизита нацрт се неоспорно разилази са учењем Православне Цркве.
Погледајмо сад шта је речено у њему о католицизму. Дакле, подтачка „в“, „Православље и Римско-Католичка Црква“. „Православне аутокефалне Цркве виде у Римско-Католичкој Цркви западну грану Древне Цркве, од које су настале различите Цркве западне традиције, тако да оне у извесној мери повезују с њом Старо-католичку, Англиканску Цркву и Цркве протестантске реформације“.
У Никео-Цариградском Символу Вере, који су прихватиле све Православне Помесне Цркве, је речено: „Верујем у Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву!“ Ова Црква је Православна. Она је и древна, и вечно млада, и само је она Једна Света, Саборна и Апостолска. Римска лажна црква, која је некад такође била Помесна Црква, грана Једне Православне Цркве, отпала је услед тога што је прихватила неправилне догме, поставши као мртва. Ето како Православна Црква гледа на римску лажну цркву и на „цркве западне традиције“, т.ј. у суштини јереси и секте, које су настале из ње. Преподобни Амвросије Оптински је поучавао: „Православна Источна Црква од времена апостолских, па све до данас чува како јеванђељско и апостолско учење, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских Сабора, као неизмењиве и неоштећене новотаријама. А Римска црква се одавно удаљила у јерес и новотарију. Римска црква, пошто не чува свето-саборне и апостолске одлуке, већ се удаљила у новотарије и неправилна мудровања, уопште не припрада Једној, Светој и Апостолској Цркви“.
Даље аутори документа дају још једну лукаву изјаву: „Хришћански међусобни односи последњег времена (т.ј. екуменистички контакти), које је побудио и надахнуо Божански позив „Да сви једно буду“ (Јн. 17, 21), између осталих православна саветовања на острву Родосу, Други ватикански сабор Римске цркве, сусрети и практична делатност представника Православља, католичанства и протестантизма захтевају зближавање између источних и западних хришћана ради успостављања јединства“.
Ако се замислимо над овом реченицом, онда испада да екуменистичке контакте не воде људи, не масони, већ је у току неки самосталан стихијски процес, тобоже надахнут речима Спаситеља. Али то није истина! Христос и Његова Реч никако нису постали основа првих екуменистичких конференција, њихови покретачи су сатана и његове слуге. 1946. године у масонском часопису „Le Temple“ је објављено следеће признање „слободних зидара“: „Проблем, који је покренут пројектом обједињавања цркава, у многом дугује нашем ордену. При појави првих екуменистичких конгреса мешање наше англо-саксонске скандинавске браће је било пресудно, и њихово деловање је непрестано било усмерено на организацију такозваног хришћанског јединства“. Нема сумње ни у то да је лажни сабор, који предстоји 2016. године, који има за циљ спровођење реформације у свим Помесним Православним Црквама и њихово приклањање под власт „источног папе“ – Цариградског Патријарха Вартоломеја – такође иницијатива антихришћанског друштва.
„Област практичног давања хришћанске љубави је изузетно велика“, настављају аутори пројекта. „У наше време, обузето забринутошћу за судбину света, најважнија тачка практичног заједничког хришћанског деловања представља служење помирењу човечанства“.
И одавде, од овог „служења помирењу“, пребацује се мост на следећу тему саборног каталога – „Допринос Православља у утврђивању хришћанских идеала света, братства и слободе“. Зачуђујуће! Само у једној реченици открива се цела суштина питања. Т.ј., другим речима, главна побуда за наставак екуменистичких контаката „православних“ модерниста с јеретицима је „борба за мир у целом свету“. А „дијалог љубави“ је за то најважније средство.
У закључку пројекта аутори, верни до краја изабраном стилу излагања, „са смирењем и послушањем Богу“ предају „ову ствар у Божје руке“. Али смирење и послушање се пре свега изражавају у тежњи за извршењем Божје воље, Његових заповести, слеђењу Његовог учења, т.ј. учења Васељенских Сабора и Светих Отаца. Они који газе и крше Божанске одлуке не могу да имају послушност и смирење, које проистиче из њега. Према томе ни аутори пројекта се нипошто нису одликовали смирењем, пошто су се дрзнули да своје лажно мишљење ставе изнад учења Светих Апостола и Отаца. Оптински старац Амвросије је поучавао: „Како пише древни Свети отац преподобни Јован Лествичник, гордост се побеђује смирењем, а врлина смирења не припада свим људима различите вероисповести, већ само онима који право верују. А права и истинска вероисповест је једна, као што сведочи свети апостол Павле: „Један Бог и једна вера““.
Шта је на крају? Овај пројекат са свом јасношћу још једном потврђује да предстојећи „Свеправославни сабор“, како по свом пореклу, тако и по циљевима и задацима, није православан, лишен је благодати, а њихове организаторе нипошто не покреће Свети Дух. Овај скуп представника Помесних Православних Цркава, намењен за спровођење реформи обновљенаца Цркве Христове у живот. Али Православље је немогуће помирити с јересју, јер „какву заједницу има видјело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром?“ (2 Кор. 6, 14-15).
