Интервју Епископа Артемија дневном листу „Политика“

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2006, број 1-4 (53-56), стр. 147-150

ПОЛИТИКА, 17. МАРТ 2006. ГОДИНЕ

(Интегрална верзија. Због недостатка простора, интервју објављен у „Политици“ је скраћен.)

1. Како Преосвећени Владико, две године од мартовског погрома (17-19 марта 2004.) оцењујете безбедносну ситуацију на Косову и Метохији?

– Злочини албанских терориста према Србима на Косову и Метохији и према нашим светињама нису почели 17. марта пре две године. Они трају вековима. У новије време, они су интензивни од јуна 1999. године. Биланс тих злочина до 17. марта је стравичан, о чему се раније много говорило и писало. Но, на њих нико од представника међународне заједнице није обраћао пажњу. Глас страдалника и мученика није се чуо. 17. март није, дакле, почетак злочина над нашим народом, него његова кулминација. Одлика тог погрома је не квалитет него квантитет. У само два дана почињено је толико зла да се више нису могле очи затварати пред њим. И свет је био ужаснут оним што се догодило. И реаговао. Нажалост, не адеквагно. Зато се брзо и заборавило. А заборављено зло увек тежи да се понови. И поновило се и понавља се. Као и пре 17. марта. Појединачно. Ту и тамо, али у континуитету. Колико да Срби никада не добију осећај безбедности. И циљ се постиже. Срби и даље живе у својим гетоима-енклавама. И даље су лишени свих основних људских права. И даље се настављају напади, убиства, пљачке… Зато Срби и даље одлазе са Косова и Метохије. А о повратку се само повремено говори, али га нема. Све у свему, безбедносна ситуација за Србе и наше снетиње на Косову и Мегохији, и даље је веома тешка. Суштински, она је непромењена, без обзира шта преговарачи једног или другог тима у Бечу говорили.

2. Да ли ће избор новог премијера Косова Агима Чекуа донети неке промене у политици према Србима?

– Вероватно, али само у негативном смислу. Имајући у виду његово богато искуство у убијању, протеривању и мучењу Срба, претпостављамо да ће на новој дужности наставити тај свој добро „испечени“ занат и да ће у томе постићи завидне резултате. Поготову што постаје и „дипломата“ прихваћен и подржан од оних који су му и до сада омогућавали да некажњиво уништава Србе. Своје злочине умеће вешто да минимизира, изврће чињенице и убира политичке поене. Поред свега што нам је урадио са својом злогласном УЧК-а, он је смогао снаге да недавно храбро и без трунке стида изјави: „Срби само мисле да за њих нема безбедности. То је ствар перцепције, јер никада нису ни покушали да провере да ли су безбедни или не. То је само психолошка баријера“. Нажалост, сви који су „покушали да провере да ли су безбедни“ више нису међу живима. Он би, нема сумње желео, да сви Срби на такав начин „провере“ своју безбедност. Али, хвала лепо!

3. У рушилачком таласу тешко је пострадало 35 светиња. Шта је од цркава и манастира до сада обновљено?

– Морамо Вас допунити. До 17. марта порушено је и демолирано 115. српских православних светиња – цркава и манастира, а само 17. и 18. марта још 35, што чини укупно 150 уништених светиња. Шта је од тога до сада обновљено? Ништа! Враћен је само живот у три манастира: Архангеле код Призрена, Девич код Србице и Зочиште код Ораховца. И ти манастири нису обновљени, само су оживљени. У њима је Епархија рашко-призренска успела да обнови само део порушених конака, како би монаси и монахиње имали где главу заклонити. Цркве, и већи део конака су, нажалост, и даље у рушевинама, као и све остале светиње, без обзира што се у задњих годину дана много говорило о почетку обнове уништених светиња у мартовском погрому.

4. Да ли се Рашко-призренска епархија у довољној мери пита којој цркви или манастиру ће се дати приоритет у обнови?

– Нажалост, за сада не.

5. Који су по Вама проблеми у заштити српске културне баштине на Косову и Метохији, будући да имамо четири заинтересоване стране: међународна заједница (УНЕСКО и УНМИК), Влада Косова, Влада Србије и СПЦ?

– Основни проблем је што је нарушено, погажено и пренебрегнуто право вековног, легалног и легитимног власника те културне баштине, одн. цркава и манастира, као и стручних институција које су вековима о њима бринуле. Наш народ је добро рекао шта бива са децом при чијем се рођењу умешају многе бабице.

6. Да ли постоји опасност да брига о заштити српског културног наслеђа пређе у надлежност косовских институција?

– Нажалост, то је већ учињено. Те институције одлучују шта ће бити са црквом у Ђаковици, манастиром Св. Архангела код Призрена итд.

7. Како коментаришете решења у Основним начелима Светог архијерејског синода и Косовско-метохијског одбора од 7. фебруара, која се односе на заштиту институција и споменика културе СПЦ на Косову и Метохији?

– Као доследност у ставовима који веома погодују међународној заједници и косовским Албанцима у остваривању пројекта независног Косова. То је потврдила и сама МКГ (Међународна кризна група) након само десет дана од објављивања Основних начела, у својим закључцима и препорукама од 17. фебруара 2006. године. У том документу, МКГ упућује препоруке косовско-албанским преговарачима саветујући их: „Тражити могућности – као што је документ о Основним принципима, који је Православна Црква објавила – како би се Срби са Косова укључили у преговоре… Документ о Основним принципима који је Црква издала почетком фебруара 2006. дао је конструктивне предлоге и избегао је навијање против независног Косова…“

8. Недавно сте се вратили из посете САД-у, где сте имали бројне контакте са угледним и утицајним људима у Вашингтону. Какве резултате очекујете да оствари званична делегација Светог архијерејског синода која је 13. марта отпутовала у САД, а тема разговора са представницима УН-а и америчким званичницима је Косово и Метохија?

– Да буде кооперативна као и прошле године и за то заслужено похваљена.