ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
ГЛАСНИК КиМ, број 191-192, септембар 2004.
ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА
И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
„Споља ce показујете људима праведни, а изнутра
сте пуни лицемерја и безакоња“, Мт. 23,28
У интервјуу за последњи број немачког недељника Дер Спиегел шеф УНМИК-а Сорен Јесен Петерсен наставио је безочну кампању блаћења Српске Православне Цркве за коју је са до сада нечувеним лицемерјем изјавио да заједно са београдским политичарима „шири хорор-приче које немају никакву везу са реалношћу на Косову и које су контрапродуктивне за косовске Србе“.
Ова најновија изјава Петерсена као и циничне речи Дер Спиеглове новинарке Ренате Флотау по којој „многи војници КфОР-а и УН администратори недостатак слободе кретања Срба не приписују претњи која долази од Албанаца“ (већ ваљда српској уобразиљи) и да „се православни епископ Артемије уживео у улози жртве“ наставак је широке и вешто планиране медијске кампање која је покренута из седишта УНМИК-а недавним нападом на владику Артемија због повлачења СПЦ из комисије за обнову порушених цркава. Један службеник УН-а и близак сарадник Петерсена је у недавном телефонском разговору сасвим отворено запретио да ће Црква имати озбиљних проблема због свог става. Ова клеветничка кампања се преко саопштења УНМИК-а и појединих страних медија свакодневно наставља првенствено против оних који своје незадовољство радом мисије УН и косовских институција желе да изразе својим легитимним правом да не учествуј у предстојећим косовским изборима који представљају пародију демократије и има за циљ да угуши сваки глас протеста и неслагања са политиком коју форсира нови шеф УНМИК-а и они који стоје иза њега.
Петерсенова изјава у Дер Спиегелу представља пре свега политички и морално крајње неодговоран чин једног међународног бирократе и дубоко вређа породице пострадалих Срба и свих оних који већ пет година живе у „хорор-причи“ коју режира УНМИК са албанским лидерима. Истовремено, речи шефа УНМИК-а у овом критичном времену подстичу даље насиље према Србима и дају алиби злочинцима који више од пет година спроводе политику етничког терора под влашћу УН. Све што су Срби прошли на Косову и Метохији под УНМИК-овом влашћу, посебно током мартовског погрома, заиста с правом може да се назове хорором, али тај хорор није производ маште већ је последица катастрофалних резултата мисије УН која након пет година насиља и дискриминације преко ноћи хоће да прогласи сопствену победу на трагедији једног народа и његове Цркве. Ова најнеуспелија мировна мисија у историји УН је на Косово и Метохију донела само патњу и бол неалбанском становништву допустивши систематско насиље и злочине против Срба, Рома, Горанаца и других мањинских заједница, за што ниједан шеф УНМИК-а није понео одговорност. Будући да УНМИК не жели да се конфронтира са албанским екстремистима активно се ради на томе да се Срби и посебно владика Артемије прикажу као кривци за сопствену несрећу, за неуспели повратак и обнову порушених кућа и цркава и да се на тај начин оправда наставак етничког чишћења.
Међутим, без обзира на све клевете владика Артемије ће након последњих десетак година остати запамћен као аутентични глас савести српског народа и „добри пастир“ (Јн 10,11) који је истину о збивањима на Косову и Метохији проносио од Вашингтона до Москве, од Берлина до Париза и Лондона. Његов став је био и остао исти – да насиље није и не може бити пут ка напретку једног друштва и појединца. Као што је у време Милошевићевог режима владика Артемије био један од главних носилаца отпора против диктатуре, владика је и после успостављања тзв. мира на Косову и Метохији остао глас „вапијућег у пустињи“ (Мар 1,3) који је указивао да је једна владавина зла замењена другом, која је још гора у томе што ужива међународну подршку и што се врши у име тобожњег демократије и мултиетничности. Док су под видом лажног мира десетине хришћанских храмова нестајале у пепелу, а свуда унаоколо убијане и киднаповане на стотине Срба, Рома, и других припадника мањина владика Артемије је упорно позивао међународну заједницу да испуни своју дужност и заштити оне који су изложени неправди. Истовремено он је позивао и Србе покајању, да променом режима и одрицањем од Милошевићеве политике крену новим путем ка Европи и свету. Он је први пружио руку помирења албанским лидерима, први међу Србима на Косову признао и осудио злочине над Албанцима за време рата, први је ступио у сарадњу са УНМИК-ом и КФОР-ом и повео Србе у нове косовске институције са надом да се демократија може и мора изградити једино сарадњом и дијалогом. Српски екстремисти и лажне патриоте су га називали издајником и страним агентом, а албански екстремисти српским националистом. Међутим, пред Богом и широм света морални углед владике Артемија остао је неприкосновен јер је био и остао човек који се бори за правду, опстанак своје Цркве и њеног верног народа на просторима на којима Срби вековима живе и Богу се моле.
Чиме су међународна заједница и косовски Албанци узвратили владики Артемију за његов дубоко морални став и личну жртву? Новим злочинима, новим порушеним црквама и раскопаним гробовима. Да ли је то пораз владике Артемија и његове јеванђелске „политике“? Засигурно не, јер без обзира на све несреће које су задесиле Цркву и њен народ владика Артемије је морални победник који је од почетка до краја остао доследан себи и јеванђелским принципима. Сада, када се још диме српска згаришта од мартовских злочина, а њихови организатори бестидно шепуре пред ТВ камерама, тобожњи миротворци на Косову устали су против владике само зато што се он усудио да им још једном у очи каже истину која им у овом тренутку најмање одговара – а то је да нико нема моралног права да оне који су лишени свих могућих права и слобода тера на изборе који су понајвише потребни УНМИК-у и албанским лидерима; да они који су до јуче рушили цркве или пак мирно гледали њихово скрнављење из својих УН канцеларија понајмање имају моралног права да сада условљавају како ће се оне обнављати, а још мање да за свих нерад оптужују Цркву. Владика је остао доследан уверењу да се демократија на Косову и Метохији мора изградити на заједничком помирењу Срба и Албанаца, на узајамном праштању и покајању, али исто тако он остаје доследан Јеванђељу да мудар човек не гради „кућу на песку“ тј. на лажи и обманама, већ на „камену“ истине и правде (уп. Мт 7, 25-27).
Не треба се заваравати, ни излазак и неизлазак косовских Срба на изборе не доносе никакав напредак ни Србима, а ни самом Косову, све док УНМИК и међународна заједница настављају са политиком толерисања албанског етничког насиља и награђивања косовских институција још већим овлашћењима на штету неалбанског становништва и стабилности целог региона. Црква је јавности пре свега упутила пастирску поруку сведочећи истину да се неправда не може називати правдом и лаж истином, да лична и колективна слобода представљају основне предуслове за нормално учешће у изградњи једног демократског друштва и да се несрећа косовских Срба не сме користити за међусобне политичке борбе и добијање међународне наклоности. Истовремено, Црква је упозорила УНМИК да нема морално право да манипулише и прети Србима користећи их као покриће за сопствене неуспехе. То је био и остаће став СПЦ без обзира на све претње, уцене и увреде, ма са које стране оне долазиле.
