Архим. Симеон: Не ради се о икономији него о правди (епилог)

– или зашто В. Димитријевић „игра“ како А. Јевтић „свира“ –

5) Икономија или Акривија – Епилог

Дошло је време да полако приводимо крају испитивање и анализу Теорије коју заступа г-н Димитријевић, а која је приказана у претходним поглављима овога рада.

Који су, међутим, извори ове Теорије, који су њени креатори, који су то извори са којих се г-н Димитријевић напаја, жедно упијајући „знање“ које они штедро „просипају“ (осим већ претходно поменутих, који делују у једном ширем друштвеном контексту, и таквом теоријом само прикривају друге, стварне, намере, друге циљеве и сасвим други концепт који суштински спроводе и заступају)?

Неће зачудити, верујемо, многе, чињеница да су извор поменуте Теорије управо они које г-н Димитријевић заиста веома цени и поштује, које непрекидно хвали и на које се стално позива (или их чак имитира у својим наступима, писањима, говорима…, као својеврсне гуруе?), на шта смо до сада већ указивали[1], а заправо јавни, осведочени, нескривени, бездушни, немилосрдни, лукави и на све спремни гонитељи Епископа Артемија.

Теорију икономије заступа бивши Епископ херцеговачки, како у Србији тако и у Грчкој[2], латиноумни (и од Папе прстеновани) Архијереј са Цетиња, безакона и анти-црквена Управа Епархије рашко-призренске…

Па и г-н Димитријевић у бескрајним (или бесомучним?) цитирањима „неоспорног теолошког ауторитета“, „једног од најугледнијих живих православних теолога у свету“ А. Ј. у својим текстовима, бира управо делове где он говори о „Икономији“!

Ради се очигледно о једној константи. Јер оно што каже и устврди г-н А. Ј, то је „неоспорно“, и ко то сме затим да доведе у питање, или не дај Боже, оповргне?

Онај ко се усуди да му се супротстави, да му опонира, да заступа другачији став од његовог (да ли баш његовог лично, или њему надређеног, друго је питање), и да то изрази и изражава јавно – и тиме свакако смета, штети и оповргава извршење пројеката које дотични спроводи – бива неизбежно критикован, ниподаштаван, ружен, исмеван, омаловажаван, клеветан, гоњен, сатанизован, кажњаван… од њега и „његових“.

То је добро осетио, на својој кожи, како Епископ Артемије, тако и долепотписани.

Стога и В. Д, али и Угледни српски интелектуалци, верно следују стопама Неоспорног теолошког ауторитета, не одступајући од њих ни за педаљ, евентуално се одважујући да му се обрате(!) и замоле га за „човекољубивије“ поступање.

Стога и у јавним обраћањима, којима тобоже бране Епископа Артемија, неминовно узимају за мото цитате Неоспорног теолошког ауторитета.

Довољно је навести овде пример једног Угледног српског интелектуалца, који изјашњавајући се о питању прогона Епископа Артемија, неизбежно призива и Неоспорни теолошки ауторитет, наглашавајући притом да је он „Неоспоран“, речима – „без обзира да ли се ми слажемо са његовом науком или не“! И то управо у време када је Неоспорни, као квази-Администратор рашко-призренски, не само вршљао, него харао Епархијом, сатирући све што је могао. По којим то критеријумима се може чинити, све што је чинио већ наведени А. Ј, и говорити све што је говорио, и притом остати Неоспоран? Питање критеријума, као кључно питање, поставили смо и у трећем поглављу овога рада, говорећи о покретима Угледних српских интелектуалаца. Ми свакако нећемо наводити те критеријуме којима оперишу Угледни српски интелектуалци.

Наравно да се ми не слажемо са „његовом науком“, тј. са „науком“ Неоспорнога, нити смо се икада слагали, нити се можемо слагати. То смо и довољно пута, и на довољно речит начин показали, у годинама које су иза нас.

Ми се слажемо са „науком“ Цркве, тј. Богочовека Христа, и трудимо се да њој следујемо, али притом поштујемо одлуку било кога, па и Угледних српских интелектуалаца, да следују „науку“ Неоспорнога.

По свему учињеном, и пре свега изреченом, и то само током 2010. године, не би ли се Неоспорни пре могао успоредити са познатим Бароном Минхаузеном? Није ли црта која их везује и која их спаја у деловању – заправо „неоспорна“?

Међутим, и поред свега, дотични А. Ј, посматран кроз диоптрију Угледних српских интелектуалаца, јесте Неоспорни теолошки ауторитет! Наравно, и овде би се могло поставити питање критеријума, по којима је наведени А. Ј. уопште и сврстан међу Неоспорне теолошке ауторитете? Али, то је свакако у домену интелектуалних и моралних оквира Угледних српских интелекуталаца.

Основна, међутим, и суштинска питања која се намећу након упознавања са Теоријом г-на Димитријевића, јесу следећа:

1. С обзиром да се г-н Димитиријевић залаже за примену Икономије, шта је онда у конкретном случају Акривија?

– пошто је Акривија тачност, било би часно да г-н Димитријевић, као већ толико експонирани и саморекламирани, јавни и медијски „бранитељ“ Епископа Артемија каже шта је у случају прогона Епископа Артемија тачност-Акривија

– вероватно нека од казни – рашчињење, забрана свештенодејства, размонашење…

2. За која недела треба применити Акривију (или Икономију, аналогно) на Епископа Артемија?

– било би мужаствено да г-н Димитријевић саопшти јавности која су то недела Епископа Артемија за која он тражи од Патријарха, Синодалаца, Тројке, Сабора – снисхођење, човекољубивије поступање, „примену икономије“…

3. С обзиром да се говорећи о оваквим стварима не може говорити „у ваздуху“, неутемељено – и ми смо уверени да г-н Димитријевић није говорио „у ваздуху“ и непромишљено – поставља се питање на основу којих канона би била примењена Акривија?

– очекујемо да г-н Димитријевић има достојанства да јавно потврди канонски основ, тј. да наведе Каноне на којима би се базирала примена Акривије – јер је већ јавно тражио одступање од Акривије и примену Икономије

Епископ Артемије је у току 2010. године вишекратно кажњен

– у фебруару – од стране Синода

– у мају – од стране Сабора

– у септембру – од стране Синода

– у новембру – од стране Сабора

Г-н Димитријевић је пре новембарског Сабора тражио од Јерархије примену Икономије за Епископа Артемија на предстојећем заседању.

Тај чин г-на Димитријевића свакако је подразумевао следеће:

– саглашавање са до тада изреченим казнама Епископу Артемију – у фебруару разрешење дужности од стране Синода, у мају уклањање са Епархије и забрану даљег боравка у Епархији од стране Сабора, у септембру забрана свештенодејства од стране Синода

– признање тих казни као оправданих и основаних – за постојећа недела и кривице које је починио Епископ Артемије

– признање тих казни као канонских – утемељених на одговарајућим Канонима

– признање тих казни као процесно исправних – донетих кроз адекватну процедуру

Стога је и изашао у јавност са поруком да на Артемија треба применити Икономију – за кривице и за недела која је починио, која су дакле несумњива – јер се Икономија не примењује за претпоставке, приче, нагађања и тсл, него за утврђене кривице, недела и преступе, и по конкретним Канонима!

Извесно је, такође, да г-н Димитријевић у преношењу ових порука није био самосталан у деловању, тј. преносио је конкретно ставове, поглед на свет и слику стварности коју су креирали и пласирали гонитељи Епископа Артемија.

У овом смислу желимо да напоменемо да не заступамо овде тезу да је г-н Димитријевић радио искључиво по налогу, него да је заједничарећи у духу гонитеља Епископа Артемија – А. Ј, г-на Буловића из Н. Сада, латиноумног Митрополита Амфилохија и других сличних – само преносио ставове које је животно делио са њима, и које су они иницијално уобличили.

То другим речима значи – не мора се бити Холанђанин да би се понашао као Питер Фејт. У претходном поглављу већ смо навели мотиве Питера Фејта за такво његово поступање. Претходно наведеним могао би се додати још један – принадлежности које г. Питер Фејт прима за спровођење такве политике, и које свакако нису занемарљиве. О мотивима г-на Димитријевића задржали смо резерву да се изразимо у форми питања.

У суштини, Теорија која се пласира значи да се безакона чињења и бездушни прогон увијају у обланде каноничности и црквеног Предања, и приказују се затим као канонско поступање.

Томе се, у овом случају, додаје још једна димензија – призива се црквени принцип Икономије, и гонитељи се приказују у човекољубивом, милосрдном, хуманом светлу!

Било би, свакако, часно, и мужаствено да г-н В. Димитријевић пружи одговор јавности на горе изнета три питања, која муче савест свакога Хришћанина који жели владавину Канонског поретка у Цркви, и који чује из уста бранитеља Епископа Артемија – апеловање на примену принципа Икономије! Није, наравно, неопходно да г-н Димитријевић одговара на сва остала питања која су проистекла и постављена током писања овога рада.

Да ли ће то г-н Димитријевић учинити? Да ли ће показати пример части и мужаствености – јавности, а пре свега својим следбеницима?

Имајући у виду писмо Угледних српских интелектуалаца, које је те врлине потпуно лишено, а где се налази и потпис г-на Димитријевића, наде нису много светле.

Познато је такође да је г-н Димитријевић написао десетине страница о поменутом проблему прогона Епископа Артемија, али је многа суштинска питања оставио неодговорена, код многих је својим текстовима изазвао недоумице и нова питања, многе је довео у заблуду и криво поимање, многе ствари није дорекао.

Да ли ће их дорећи, појаснити, рећи шта заиста мисли и на којим ставовима стоји?

Ми се овде, наравно, нећемо упуштати у претпостављање будућег чињења г-на Димитријевића.

Једно је међутим сасвим сигурно – како одговарање на три претходно наведена питања, тако и неодговарање, послаће сасвим јасну поруку и разрешити недоумице код оних који их имају.

Потребно је поводом примене Икономије учинити још једну напомену. Икономију увек примењује надлежни орган. У овом случају Патријарх и Синод, као и Епископи блиски Синоду по питању прогона Епископа Артемија, немају више надлежност за поступањем над њим. Напротив, они сами се налазе у позицији да буду судски процесуирани и кажњени, за сва безакоња која су учинили, и то не само у случају прогона Епископа Артемија него и у многим другим случајевима, а никако да доносе даље одлуке о судбини своје жртве, и још да уз то чине Икономију!

Како се, затим, може заобићи и 130. Канон Картагенског Сабора (и њему сродни Канони), који каже да када неко поднесе више тужби против свештеног лица, па не може доказати једну од тужби, тада му се више не допушта да друге тужбе износи.

Шта су све претходних година радили г-да Јевтић, Буловић, Радовић, Дурић и други, какве су бесмислене тужбе и клевете износили против Епископа Артемија и нас лично, и како су се сваки пут срамно искомпромитовали, познате су ствари. Њима очигледно није битно да ли ће се искомпромитовати пред Црквом, имајући, како изгледа, друге чиниоце пред којима се не смеју искомпромитовати.

Међутим, они и после свега тога настављају да износе тужбе, и да захтевају кажњавање, па чак да они сами и кажњавају!

Обраћати се после свега њима и стављати им у руке одлучивање о казнама према Епископу Артемију је пре свега анти-канонска радња, а не би се могло заобићи и питање њене моралности! И још им уз то призивати могућност да чине Икономију – да тобож покажу своју милост! Осведочени јавни гонитељи и непомирљиви непријатељи!? Па такво постављање ствари, према већ уобичајеном изразу – вређа интелигенцију просечног читаоца! Ако је и од ”бранитеља” Епископа Артемија, г-на Димитријевића, много је!

Али, долази време да се њихова безакоња изнесу пред Суд, те да се и они приведу „к познанију права“. Можда им тада помогну услуге некога од квази-експерата, који им данас покорно служе.

Треба додати да би тужилац који није могао доказати своју тужбу морао бити подвргнут истој оној казни која се предвиђа за туженога.

Г-дин Димитријевић је уочи Васкрса ове године упутио и позив за опроштај(!) – „зато сада, у озрачју Светлог Васкрсења Христовог, узнастојмо да се помиримо, да опростимо једни другима, да се вратимо Истини која је Љубав“.

Није ли, међутим, неопходан предуслов за опраштање од стране онеправдованога, претходно тражење опроштаја од стране оних који су неправду и безакоња чинили?

Г-н Димитријевић, видимо, на то не полаже пажњу. Жртва је позвана, од стране г-на Димитријевића да опрости, дужна је дакле да опрости, и олакша својим гонитељима да наставе даље. А г-н Димитријевић да се заодене ауром великог помиритеља, и, вероватно, капитализује свој труд.

Патријарх, Синод и Епископи око њих ниједног момента нису тражили опроштај од Епископа Артемија за сва безакона чињења према њему и његовим монасима. Очигледно да им опроштај од Епископа Артемија није ни потребан, нити сматрају да имају кривицу према њему.

Треба ли Епископ Артемије тада да им свој опроштај намеће, и зашто – када је очигледно да они нити имају свест да су му неправду учинили, нити се крећу у правцу поправљања и нормализације насталог стања?

Архим. Симеон

Напомена
Не ради се о Икономији него о Правди I
Не ради се о Икономији него о Правди II
Не ради се о Икономији него о Правди III

——————————————————————————–
[1] Видети наш текст Митрополит Амфилохије за Ромфеу, где смо указали на његова „ламентирања над Величинама“, као и текст Синод издаје Косово и Метохију, фуснота 42, где смо скренули пажњу на његово слепо следовање стопама гуруа А. Ј, када, да би оправдао кривотворења „учитеља“ а отежао положај Епископу Артемију, није презао од фалсификовања историјских чињеница.{/footnote}

[2] Видети рецимо његова „братска“ писма Епископу Артемију, којима се толико хвали и на која је толико поносан.{/footnote}