Свети Јустин Ћелијски: Саборност Цркве (2)

3. САБОРНОСТ ЦРКВЕ

— католичност = καθολικότης Цркве —

Молитвена саборност

У Богочовечанском телу Цркве: сви смо ми срцем у једном срцу — саборном срцу Цркве; умом у једном уму —саборном уму Цркве; сви смо ми душом у једној души – саборној души Цркве; сви смо ми животом у једном животу — саборном животу Цркве. Откуда то? Отуда што смо сви у једном телу Цркве, у једном Христу, у једном Богочовеку, који је и вечна Глава тог свечудесног тела. Сви чланови Цркве, у свима световима, повезани су том светом и свеобухватном и животворном богочовечанском саборношћу. Кроз свете тајне и свете врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме.

Иначе не би било — једно тело, и то под једном Главом. Наша мисао, ако је саборна, ако је „са свима светима“, онда је Христова;[1] тако и осећање, и хтење; тако и сав наш живот у Цркви. Сви смо ми у Цркви благодатно-органски повезани кроз свете тајне и свете врлине. У томе увек стваралачки учествује наша слободна христочежњива воља. Отуда у нас православних она силна неодољива, чежња ка тој светој богочовечанској саборности и животу у њој.

Отуда у нас на свакодневним богослужењима тако честа молитва, и молитвени вапај: „Спомињући Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо“. — То значи: све биће своје, све што је у нама боголико, богосаздано, богочежњиво, и сав живот свој предати Христу Богу. Зато што у Њему Богочовеку Васкрслом и Вазнесеном — и јесте једина Вечна Радост боголиког бића човековог, једина Вечна Истина, и Правда, и Блаженство, и Рај, и свако савршенство. То нам сведочи сва Историја Исуса Назарећанина, као и сва историја рода људског. Нема сумње, Богочовек Исус Христос је и најсавршенији Бог и најсавршенији човек. То нам нарочито посведочавају безбројни следбеници његове свете богочовечанске вере, првенственствено следбеници свети и христолики. Јер само је у светости права, истинска, бесмртна слобода, богочовечанска слобода човекове личности, и у њој божанска свевредност човекова бића. Свети пут богочовечанске вере јесте: „Са свима светима“ саборно мислити, саборно осећати, саборно живети, саборно веровати, саборно се молити, саборно врлиновати, саборно бесмртовати, и тако узрастати „у човека савршена, у меру раста висине Христове“[2], висине којој нема краја ни у времену ни у вечности. Што црквенији човек, то он све светије и све саборније осећа шта бива у Богочовечанском телу Цркве и у њеној Божанској Глави. Јер свака света тајна и свака света врлина, понајпре молитва, сједињује, осаборњује човека најпре са „Богом врлине“ — Господом Христом Богочовеком. А кроза Њ са Пресветом Богородицом и „са свима светима“, и са сваком ћелијицом богочовечанског тела Цркве. Ово молитвено саборовање, ова молитвена саборност непрекидно траје кроз васцели богочовечански живот Цркве. У ствари, суштина Православља најверније и најречитије казује себе кроз то молитвено саборовање. Молитвени живот Цркве стално кружи кроз „Сабор“ светих Арханђела и Анђела, кроз „Сабор“ Светог Претече, кроз „Сабор“ светих Апостола, кроз „Сабор“ светих Отаца, кроз „Сабор“ свих Светих, кроз „Сабор“ свих православних.

Црква – једина свестварност свих светова

Према телу оваплоћеног Бога Логоса, према телу Богочовека Христа — Цркви, све су људске и земаљске стварности — сенка. Богочовек, као Бог у телу, као тело Божије, као човек, и јесте једина бесмртна и вечна, јер једина богочовечна стварност. Тачније: свестварност. И то постао победом над смрћу, грехом и ђаволом; постао целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења. Тек Богочовеком Христом и Његовим животом, смрћу, васкрсењем, вазнесењем = Црквом, једини истинити Бог је постао у човечанским световима очигледна стварност — свестварност; и Света Тројица постала очигледна стварност — свестварност; и Вечни Живот постао очигледна стварност — свестварност; и Вечна Љубав постала очигледна стварност — свестварност; и Вечна Истина постала очигледна стварност — свестварност. Речју: све Божје, „сва пуноћа Божанства“, Богочовеком Христом постало је σωματικώς, на телесан, вештаствен, опипљив, очигледан начин стварност — свестварност у свима човечанским световима[3]. Пре Богочовека Христа, пре историског Исуса, пре Цркве Његове, све су такозване стварности биле сенка — σκία. Са Њим, све се мења: тело Христово = Црква постаје свеобухватна историска свестварност. То нам громогласи Апостолова благовест: „све је било сенка од онога што је имало да дође, а то је тело Христово“[4]. Тело пак Христово је Црква. Значи: Богочовек = Црква је најочигледније и најопипљивије остварење свега Божјег: „у њему живи сва пуноћа Божанства на телесан начин — σωματικώς“[5], живи као тело = као човек. Од тог тела, од те стварности биће људско, род људски не може замислити ништа стварније, ни истинитије, ни бесмртније. Тако је у телу Цркве Христове остварен идеал свега најузвишенијег у роду људском. Очигледна је историска стварност: од Богочовека Господа Христа ништа се у човечанским световима савршеније и боље и милије и лепше и човекољубивије не може замислити а камоли остварити.

У Богочовеку Христу и Богочовеком Христом човечанске стварности су се прошириле у богочовечанске бескрајности и непролазности. У Христу: сав Бог Логос, остајући Богом, постаје тело — Боготело, постаје човек — Богочовек. И тиме, и кроз то, и у томе: и сва Истина, и сва Правда, и сва Лепота, и сва Љубав, и свако савршенство; речју: „Сва пуноћа Божанства“. Нема сумње, у томе је и бесмртност и вечност Цркве, и свих чланова њених; у томе је и сва њена свепобедност и непобедивост, те јој ни врата паклена, ни сав пакао са свима злим дусима, не могу наудити, а камоли уништити је. Богочовеком Христом, Његовом Богочовечношћу нама је људима сва Божанска Вечност постала приступачна и наша[6]. Без Њега ми смо били слепи за њу и кукавно робље свих смрти. Њиме смо прогледали и све вечности угледали: и вечност живота, и вечност истине, и вечност правде, и вечност човека. И не само угледали, него их кроз Њега, ваистину Јединог Човекољубца, и добили: све, све, све.

Човек — Црква у маломе

Човек је створен као Црква у маломе, зато је он саборно биће, веома сложено и загонетно и тајанствено. Речју: човек је јединствено психофизичко биће; у исто време: и једно и множинско. Као личност, он је боголико један, боголико слободан, боголико целостан, боголико самосталан. Тело пак његово састављено је из безброј вештаствених елемената; само у мозгу његовом има преко 12 милијарди ћелијица; но самосвест му је ипак једна, „ја“ му је ипак једно. А душа његова? Боголика, христолика, духолика = тројицелика. И тиме истовремено и лична и саборна, са безброј стваралачких сила, и мисли, и осећања, и жеља. Али, иако тако неисказано сложен, човек се оссћа један као биће, као личност.

Богочовек је Црква у великоме, у свима бескрајним размерама, пространствима, величинама. Бог постаје човек, и тиме увећава, проширује до божанских размера људско биће, човека. Богочовечанска саборност Цркве је једина и објаснила саборност бића човекова. Тек у Цркви = Богочовеку, човек је по први пут свестрано осазнан, објашњен, казан у свој његовој божанској тројицеликој саборности и јединству. Кроз сутелесништво у Богочовечанском телу Цркве, човекова тројична саборност добија своје савршенство, а и његова једна и јединствена личност достиже: „у човека савршена, у меру раста висине, пуноће Христове“ — του πληρώματος του Χριστού.[7] Стога се човек Богочовечанске вере, сутелесник Христов у телу Цркве, осећа бесмртан и вечан у свима психофизичким ћелијицама свога бића. Да, бесмртан и вечан, јер је богочовечан. У Цркви нема мртвих: јер је Богочовечанско тело Цркве Христове под главом Васкрслог Господа Христа. „Богу су сви живи“.[8] „Христос зато и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима“.[9] У Богочовеку Господу Христу = Цркви: све се реинтегрира, овасцељује, васпоставља, враћа свом логосном јединству, саоваплоћује свему Божјем, јер свако људско биће својом богочовечанском вером постаје „сутелесник“ Христов,[10] саучесник свих васкрсних сила Васкрслога Господа. Свечовекољубиви Господ је Својим богочовечанским васкрсењем подарио роду људском богочовечанску бесмртност и живот вечни. У ствари, нема смрти више: сваки је бесмртан богочовечанском бесмртношћу, и има живот вечни.

Саборност времена у Цркви

У Цркви Христовој и време је саборно: апостолско доба је сво, живо и делатно, и у наше време. И сва доба, од апостолског до данашњег, жива су и делатна као Свето Предање Цркве; својим бесмртностима она живе и делају кроз нас, све до Страш нога Суда. Досадашња прошлост Цркве је сва у нашој садашњици. У Цркви се свако доба, свако време, учлањује, уживљује у вечност кроз богочовечност која претставља суштину васцеле Цркве и свега црквеног. Ми смо заиста потомци свих доба и свих чланова што су постојали до нас. Од свију њих има понешто у нама. То су оне ћелије бесмртности, које се на своме путу у вечност стално оваплоћују у све садашњице, носећи у себи све прошлости. Свака садашњост је бесмртност свих прошлости. Шта је Христова Црква временски? Сва прошлост увек присутна, кроз садашњост путује у будућност, која се завршава вечношћу. А у вечности су сва времена Цркве саборна, католичанска и просторно и временски, целостна. И још: Црква је богочовечанска радионица у којој се време прерађује у бесмртност и слива у вечност. У ствари, у Цркви постоји само садашњост — вечна садашњост.

Светоотачка богочовечанска саборност

Богочовечанска саборност Цркве сва извире из Богочовечанске Личности Господа Христа. Ипостасно сједињење у Господу Христу двеју природа, Божанске и човечанске, у ствари је „сабор“ σύνοδος двеју природа. То је, по светим Оцима, темељ богочовечанске саборности; то њена вечна категорија, и сва суштина, и сва природа, и сва делатност, и сва гносеологија, и сва савршеност. Ту благовест Богом је удостојен објавити Свети Максим Исповедник: „Ипостасно сједињење је, по светим Оцима, сабор двеју природа у једној ипостаси – η των ετέρων ουσιών (φύσεων) εις μίαν υπόστασιν σύνοδος“.[11]

То значи: сама саборност, и мерило саборности, јесте сам Богочовек Господ Исусу Христос, Друга Ипостас Свете Тројице. То нам благовесте и то нам сведоче и свети Апостоли, и свети Оци, и Свети Васељенски Сабори; благовесте и сведоче: Богочовек је Црква; Богочовек је све и сва у Цркви; Њиме она постоји и стоји; Њиме живи и бесмртује; Њиме спасава и обожује; Њиме обогочовечује и охристовљује; Њиме освећује и отројичује. Њиме је Црква — Истина, Вечна Истина; Њиме је и Правда — Вечна Правда; Њиме и Живот — Вечни Живот; Њиме и Љубав — Вечна Љубав. Због свега тога Црква је Њиме, као својом Главом, и непогрешива. А најречитији орган њене непогрешивости јесу Свети Васељенски Сабори, који делују по богоданом апостолском правилу богочовечанске саборности: „Нађе за добро Дух Свети и ми“.[12]

Васељенски Сабори

Самосвест Цркве Христове у основи је увек саборна, јер увек богочовечанска. Богочовек Господ Христос је и суштина и јемство једносности и јединствености црквене самосвести, јер је Он јединствена Глава Цркве. Све је у Цркви саборно: и ум, и срце, и савест, и воља, и живот, и молитва, и свака света тајна и свака света врлина. Ту благовест богонадахнуто изражава свети апостол Павле, говорећи: „Ми ум Христов имамо“.[13] Та свестрана саборност има свој божанствени језик са Светим Васељенским Саборима. То је најсавршенија осматрачница саборне свести и самосвести Цркве; сврх свега: њене саборне богочовечанске савести и савесности. Бог „у светима обитава“; и у њима обожена, обогочовечена самосвест и савест Цркве. Црква као оваплоћени Бог Логос, и тиме оваплоћена Истина, самим тим је врховно мерило Истине, и врховни суд Истине[14]; и самим тим језик Истине. А Васељенски Сабори, по свему и у свему Богочовечни, и јесу тај богоречити језик и уста Истине. Васцелим бићем својим од Богочовека и Његовог Духа Истине,[15] они знају, они имају, они казују сву Богочовечанску, Светотројичну Истину Цркве. Светотројична Истина казује себе кроз саборске свете Оце, те христоносце свете и те христоговорнике свете.

Све до сада речено о Цркви као Богочовеку и сачињава богочовечанску веру еванђелску, веру којом је Црква и бесмртна и свепобедна. Та еванђелска, та богочовечанска вера и јесте вера светих Апостола, светих Отаца, Светих Васељенских и Светих Помесних Сабора. Њоме Црква и јесте Црква, јесте и Богочовек, оваплоћена Друга Ипостас Свете Тројице. Том богочовечанском вером, која је Богочовеком Господом Христом „једанпут дана светима“,[16] Црква и јесте саборна, католичанска, васељенска. То исповеднички све- убедљиво благовести Свети Максим Исповедник: „Православно и спасоносно исповедање вере сачињава католичанску (= саборну, васељенску) Цркву — καθολικήν εκκλησίαν.[17] Ту апостолску истину неустрашиво и свемудро сведочи апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, благовестећи богооткривену апостолску истину о Цркви: „Где је Христос Исус, тамо је и католичанска Црква — η καθολική εκκλησία“,[18] Свети Климент Римски апостолски громогласи: „Црква је објављена у телу Христовом“[19] „Тринаести апостол“, Свети Атанасије Велики благовести: Црква је одраз и слика Христова — τύπος και εικώνα.[20]

Та богочовечанска вера у ствари је прва и једина права вера: Бог постаде Богочовек, постаде Црква, и тиме: спасење, освећење, обогочовечење, преображење, охристовљење, отројичење рода људског. Управо, о тој богочовечанској вери, као свесавршеној и свеопасоносној и јединој правој вери говори васцело Еванђеље христоносног и христомудрог апостола Павла, нарочито Посланица Галатима (3, 22—29) и Посланица Јеврејима. Ту веру Свети Игњатије Богоносац назива: „непроменљива вера“ — ακίνητος πίστις.[21] Тој вери се нема ништа ни додати ни одузети; она је савршена у сваком погледу. Те богочовечанске вере и јесу богонадахнути сведоци и исповедници и чувари — Свети Васељенски Сабори.

У Word пребацио Монах Салаатил

—————————————————————————————–
[1] Еф 3, 17-19.

[2] Еф 3, 17-19; 4, 13.

[3] Кол 2, 17.

[4] Кол. 2, 9—10; Еф. 1, 17—23; 3, 17—19; 1 Јн. 1, 1—3; 5, 20; 4, 9; 2 Петр. 1, 16—18.

[5] Кол. 2, 9.

[6] 1 Јн 5, 29.11; 1, 2.

[7] Еф. 4, 13.

[8] Лк. 20, 38.

[9] Рм. 14, 9.

[10] Еф. 3, 6.

[11] Ерist. 5; Р. gr. t. 91, со1. 484 А.

[12] Д. А. 15, 28.

[13] 1 Ко,р. 2, 16.

[14] Ср. Мт. 18, 17.

[15] Јн 15, 26; 16, 13.

[16] Јуд. 3.

[17] Р. gr. t. 90, соl. 93 D.

[18] Посланица Смирњанима, 8.

[19] Посл. II Коринћанима, 14.

[20] Contra arianos, II, 80; Р. gr. t. 26, со1. 316 В.

[21] Посл. Смирњанима, 1.