Жељко Которанин: Каноничност двоструког осуђивања у цркви

У прилогу доносимо најновији текст г-на Жељка Которанина, стручњака за канонско-црквено право, аутора више бриљантних анализа до сада. Уједно, молитва Богу да се његове досадашњи радови што пре саберу и објаве у једној књизи.

КАНОНИЧНОСТ ДВОСТРУКОГ ОСУЂИВАЊА У ЦРКВИ

Сведоци смо да се изричу и потврђују двоструке казне у СПЦ. Двострука казна означава изрицање казне лишења свештеничког чина истовремено са одлучењем од мирјанског општења. Оваква пракса има своје упориште у Уставу СПЦ члан 216. под а) тачка 9.

Међутим, Устав СПЦ нема већу снагу од свештених канона Васељенске Цркве. Сам Устав СПЦ у свом члану 7. набрајајући изворе права на основу којих се СПЦ управља свештене каноне ставља под б), а сопствене одредбе под г). Ово значи да у случају неслагања одредбе Устава СПЦ са одредбама канона, треба применити одредбе канона, или када је то могуће одредбе Устава СПЦ тумачити и спроводити у Духу одредби канона.

Стога постојећу праксу двоструког кажнавања с правом проверавамо у канонском предању.

Узимамо као општо канонско начело одредбу 25-ог канона Апостолског. Она гласи:

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се затече у блудочинству, или да је погазио заклетву, или у крађи, нека се свргне, али не треба и да се одлучи, јер Свето Писмо каже: Не свети се два пута за исту ствар. Тако исто и истали клирици.“

Оно што наведеном канону даје општи начелни карактер јесте пре свега чињеница да он набраја преступе разнородне и по карактеру и по тежини. Овим начином Оци су указали да не мисле искључиво на наведене преступе, него на преступе уопште, који доводе до свргнућа.

Затим, у образложењу канона стоји позивање на начело старозаветних речи пророка Наума, „Не свети се два пута за исту ствар“.

У Цркви разликујемо две службе, два општења. Прва је служба, служба вернога народа и она подразумева лаичко општење, тј. заједничарење у светим тајнама, молитвама и другоме што приличи мирјанима. Друга је служба, и друго је општење, свештенослужитеља и клирика уопште. Оно се огледа у служењу Свете литургије и других служби Божијих ради спасења свих чланова Цркве.

Стога, искључити из општења због преступа некога ко ужива свештено општење и свештену службу предстваља једну целу казну. Или у Духу канона, једну освету за један преступ.

Тада се дотични преводи у ред мирјана и ужива права и дужности мирјанскога општења. А наиме заједничарење у молитвама и Светим Божијим тајнама. Ако би се истовремено преступник казнио и одлучењем од мирјанског општења, тј. од причешћивања Светим тајнама, или црквеног заједничарења, то би била друга казна, друга освета за исти преступ.

Цео Канонски поредак води рачуна о овоме начелу. Постоје само два изузетка услед тежине преступа.

Први изузетак налазимо у 29-ом канону Апостолском, који онога, који за новце задобије свештено достојанство, као и онога, који је таквога за новце поставио, сасвим одлучује од црквене заједнице, по примеру Симона врачара.

Други изузетак налазимо у првом и другом канону Сардикијског Сабора који онога епископа који, због жеље за већом славом и влашћу, прелази из мањег у већи град, и заузима туђу му епархију; као и онога који на разне начине придобија народ туђе му епархије да пише молбе како би исти постао њихов епископ, а све у намери да заузме односну туђу му епархију, таквога канони лишавају не само епископства него и лаичког општења, па чак ни у самртноме часу му не дозвољавају причешћивање.

Ова два изузетка не могу бити основ стварања општега начела супротнога ономе које забрањује изрицање двоструке казне. Ови канони предвиђени су за сасвим одређене изузетне преступе, а не за преступе уопште. Осим тога, немогуће је да у једном Духу постоје два општа начела супротне садржине.

Из овог малог приказа видимо да одредба Устава СПЦ која предвиђа двоструко кажњавање мимо речених изузетака није у складу са канонима. Она се може довести у склад уколико се ограничи на изнете изузетке. У примени ове уставне одредбе не налазимо ни трага канонскоме предању. Двоструко кажњавање се у ове дане користи у циљу прогона „непослушних“ и застрашивања свих осталих. А све то из страсне мржње, а на штету Цркве.

Жељко Которанин

25.7.2010.