Мој божуре

…Поља Космета бејаху као огледало пурпурног заласка. Ноћ је спустила вео мира на беживотна телеса, крвцу врелу пила је жедна земља. Жедна, уплашена пред хордом која је претећи газила. Ту свету крв, причешћену па просуту, пила је великим неутољивим гутљајима, пила и пила целе ноћи. И када јутро својим магличастим набораним рукавима обриса усне, још увек је крв прекривала поља. Зато се сунце збуњено окретало преко истока, не би ли видело мач који ово опустоши, но не виде и не нађе га. Пламенолико сунце, жртвом принесеном јутрос је засењена лепота твоја. Откупљени су греси потомака. Тужно је плакало сунце, руменим сузама бојило је свитање. Изникоше божури руси, као крв којом Бог освешта заветну србску земљу. Капи росе на меким латицама пресијавале су се попут мира са целебних моштију, благоуханијем одисао је мој, и твој, Космет.

То свитање запис је косметски у твојим и мојим венама сестрице мила. Запис који ми се откри после свецелог, сузног покајања и првог приступања Светим Христовим Тајнама. Мирис светиње којим су ме водиле стазе светосавског откривења србовања ове убоге душе. Године су падале пред мојим корацима, храмови су благодатно мирисали, Божанствене службе појали су сами ангели.

А онда… Као да ме проклело млеко које сам сисала. Благодат је утекла пред опустошеном душом, ангели су напустили храм мој. Беседе под светим сводовима нису могле да се приме у откуцаје ојађеног срца. Мој родни град, престоница, изгубио је достојанство. Космет су спомињали као митологију, речима кићеним, но делима издајничким. Греси су ме притискали јаче него док нисам знала Реч Божију, више нисам разазнавала који ме ветрови бију. Покајање ме напустило, сузе за Косовом пресахле су. Не плачући над светом србском земљом, изгубих и плач над својим грехом.

Тражила сам дамаре божура у својим венама, враћали су ми се безлични откуцаји.

И појмих: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја…“

Заборавила сам те љубљено моје Косово, заборавила сам душу своју, јединицу своју. Непријатељ ме притиска и мучи, одвраћа мисли моје од Тебе, Господа Јединог, Заборавих Те на пољима косметских божура, свете земље отаца наших. Све око мене изгледало ми је привидно, и завет, и жал за Косовом, и србство и православље….

На ивици бездана греховног заборава стајасмо, роде мој! Ноћ је тамна и вечна, риче и тражи кога ће прождрети. Мрак , густ и пуст гутао нас полако, чинило ми се да ме заборавила завичајна груда.

Нисам била једина.

Није нас Бог оставио.

Сваком нараштају Творац подиже пророка

Као некада Мојсије египатском фараону, владика Артемије годинама пише и говори и тражи слободу за свој поробљени народ.

Опрости, владико, опрости, мудра седа главо. Као да су наше сузе призвале страдање твоје. Да те нису потерали без милости, за ким би ми сада газили Лазареве заветне стазе. Где ћете приклонити главе своје у ноћи, по мразу и ветру, где ће заноћити танани монаси, чеда твоја? Плакали смо, зна Господ, молили смо се да вас чува и крепи. Опрости, као Мојсије подигао си штап твој да разделиш ово црвено море и проведеш стадо. Опрости што старост твоја странствује, но као красни Јосиф протеран си у Египат да нас прехраниш у време глади. И као Исус Навин не смеш спустити руке своје док не зађе сунце злог дана. А када се умори десница твоја, придржавају је монаси смерни.

Света Божанствена Литургија у манастиру Фенек, на Васкрс, 2010. лета Господњег! Земља на небу, небо отворено…

Света Божанствена Литургија у манастиру Шишатовац, јули, август, септембар, октобар, новембар… благодатни дани Господњи.

Новембар, владика се враћа на Космет са монаштвом. Протерују их , бранковићи.

Почетак божићног поста, Света божанствена Литургија у Љуљацима, новембар, 2010. Сузе и радост.

Почетак Часног поста, 2011. лето Господње, катакомбна капела посвећена светом Јустину ћелијском. Ангели саслужују, срце препуњено радошћу… слава Теби Боже!

Поново божури теку мојим, нашим венама, мирише заветна земља србинова, сачувана, слободна, света у нашим душама, срцима, на небу. Косовски Јерусалем Србије слуша песме прогнаних, упија сузе болних, приноси вапај окајаних пред Престо Пресвете Тројице!

У молитви, ти си слободна земљо моја, зелена и разиграна од дечијих корака, распевана монашким јутрењима, опасана бдењима исповедника. Све свете мошти мироточе, невидљиво анђели облацима преносе миро на главе оних који љубе Истину и следују јој у немоћи. Иако далеко, близу си, иако отета, наша си, крвљу заливена светлиш под небом. Иако прогнани, владика Артемије и његова чеда, сваку свету Литургију служе на Косовско-метохијској светињи. Време је безвремено, простор је без граница, љубав је слободна. Љубе те прогнана деца твоја.

Нико нас не може прогнати и одвојити од светиње, она је пошла са својим владиком и монаштвом. Дошли су к нама, заједно смо сада епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу. Слава Богу, ево већ годину!

22.мај/4.јуни, 2о11 лета Господњег
Свети краљ Јован Владимир

Јустина Спасовић