Свети Јустин Ћелијски у Барајеву

Трећи дан Педесетнице и празник светог Јустина Ћелијског у истоименом манастиру у Барајеву

Једно од својстава Цркве, Духом Светим саздаване и утемељиване на Христу, јесте саборност њених чланова сједињених у Господу. Та саборност сједињује међусобно верне који су на земљи са онима који, угодивши Богу, сада благују на Небу. Ова саборност и ово јединство неба и земље, јединство небеске и земаљске Цркве, овај додир неба и земље догодио се управо на Светој архијерејској Литургиији на трећи дан Духова у манастиру светог Јустина у Барајеву, на дан када Црква са радошћу прославља спомен ово новопросијавшег светитеља у Цркви Божјој, преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског исповедника.

Свету архијерејску Литургију на овај празник у манастиру служио је Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г.Г. Артемије, уз саслуживање свештеника, свештеномонаха и свештенођакона – клирика наше прогоњене Епархије.

Да је свети Јустин Ћелијски велики дар који је наш род од Господа примио, како у она, тако и у ова, тешка времена, сведочи велика благодатна радост и небеско торжество које је украсило Свету Литургију служену на дан овог двоструког празника Цркве, празника Духова и празника светог и богоносног оца Јустина Ћелијског.

Прва манастирска слава у новооснованом манастиру и поред катакомбних услова по благољепију и торжествености била је достојна не катакомбе, већ царске лавре. То сведочи саму суштину и утемељење истинске православне духовности коју нам откривају следеће речи светог Апостола: „Јер царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17). Дакле, тамо где је правда у њеном еванђелском и црквено-предањском смислу, где се нелицемрено држи канонско и догматско, целокупно отачко предање Цркве, тамо је и истински мир и небеска радост која и јесте сведочанство и потврда Цркве, која је у својој благодатној пуноти увек била и биће христолико и светодуховско оприсуствљење Царства Небеског на земљи. Ово благодатно присуство Царства Небеског, благодатно присуство те преображене, есхатолошке реалности са собом управо носи и дарује горе поменуто саборовање са Свима Светима који су Богу угодили.

На овај дивни прaзник особито молитвено и благодатно присуство оца Јустина било је више него очигледно за духовне очи и духовни вид свих Светосаваца који су присуствовали прослави овог светог празника у манастиру у Барајеву.

Очување предања оца Јустина са собом сасвим природно дарује, носи, завређује и подразумева његово молитвено покровитељство и молитвено укрепљење, на христоносном, антиекуменистичком и исповедничком путу, који нам је овај новојављени богослов Цркве и орган Духа Светога, пропутио, просекао, и којим нас је преко свог верног и доследног духовног наследника, епископа Артемија, упутио.

Поред свега наведеног велика радост многобројног присутног народа Божјег била је умножена даровима Духа Светога кога ових дана празнујемо, а то су унапређење настојатеља Светојустиновске обитељи, оца Наума јеромонаха, у чин протосинђела, као и рукоположење сабрата ове свете обитељи, оца Хризостома монаха у чин јерођакона. Чин произвођења протосинђела и рукоположења јерођакона извршио је чинодејствујући архијереј Артемије. Зато је као особиту поуку у својој очинској и пастриској беседи владика Артемије поручио да и ми: „угледајући се на оца Јустина не колебамо се, треба да истрајемо на овоме путу, да сачувамо верну нашу Православну неупрљану, неокрњену, неунакажену било каквим јересима, а данас их је много браћо и сестре! Најопаснија је свејерес екуменизма, како је њу назвао управо отац Јустин, а тај назив је прихватио цео Православни свет.“

После Свете Литургије и резања славских колача, међу којима и један у част преподобног Агапита Печерског, кога је тог дана као свог заштитника прослављао један од служашчих клирика на Светој Литургији, јеромонах Агапит, приређена је славска трпеза љубави и то у неколико наврата, будући да се за једну трпезу нису сви присутни могли сместити.

У својој надахнутој беседи, владика Артемије се између осталог захвалио и домаћину дома који је претворен у манастир, брату Мирославу Стеванчевићу и његовој супруги Мири, на указаном аврамовском гостопримству и њиховој благочестивој одлуци да своје имање дарују Цркви и претворе га у манастир. Владика је ову њихову хришћанску, ктиторску и задужбинарску намеру и жељу окарактерисао као плод надахнућа Духа Светога, чије се благодатне утехе особито наслађујемо ових светих дана када Бога Духа Светога, Једног од Свете Тројице, са особитом чашћу и пажњом прослављамо у свтотројичној, христоносној и светодуховској тајни званој Црква.

Отац Јустин је велики дар од Бога, дариван нашем поколењу, а сваки велики дар осим што усрећује и орадошћује примаоца, такође и обавезује примаоца да тај дар прихвати са захвалношћу и благодарношћу, а највећи знак таквог зрелог и одговорног прихватања таквих дарова Божјих јесте следовање оном предању које нам је Духом Светим надахнут, као аманет управо оставио свети Јустин Ћелијски, пре свих Српској Православној Цркви, у којој се на жалост сваке благочестиве душе, многи, чак епсикопи, оглушују о то предање овог светог оца.

То не само да не треба да нас обесхрабри на путу истрајавања у светојустинсвском предању и духу, већ то треба у нама да породи још већу ревност и одговорсност и свест да смо сви ми, као наследници тог предања, дужни да се за њега боримо и да у њему останемо, по сваку цену коју човек може на земљи платити.

Молитвама преподобног Јустина Новог нека тако и буде. Амин!

Инфо служба

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.