Свети Јустин Ћелијски: Црква светајна Христова

ЦРКВА СВЕТАЈНА ХРИСТОВА

– Благовест о Цркви и животу у њој –
 

Једино ново под сунцем
Највише што је Бог могао дати човеку, дао је поставши човек, и занавек оставши као Богочовек у свима световима, видљивим и невидљивим. Мајушно човеково биће сместило васцелог Бога, несместивог и одасвуд безграничног. То чини да је Богочовек Христос најзагонетније биће у свима човечанским световима. Свети Дамаскин је у праву и на земљи и на небу, и у времену и у вечности, када тврди да је Богочовек Христос „једино ново под сунцем“[1]. Додао бих: и увек ново, ново које никада не стари ни у времену ни у вечности. Но у Богочовеку и са Богочовеком и сам човек је постао биће – ново под сунцем, биће божански важно, божански скупоцено, божански вечно, божански сложено. Тајна Бога ујединила се неодвојиво са тајном човека, и постала двоједна тајна, светајна свих светова.

Богочовек = Црква
И тако постала Црква: Богочовек = Црква. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Ипостас Бога Логоса поставши човек, и тиме Богочовек, остала је у нашем земаљском свету, и у свима световима, као Богочовек = Црква. Очовечењем Бога Логоса, човек је као посебно боголико биће, узвеличан Божанским величанством, јер му је Друга Ипостас Пресвете Тројице постала Глава, вечна Глава Богочовечанског тела Цркве. Бог Отац Духом Светим даде Господа Христа — Богочовека „за главу Цркви, над свима, која је тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“[2].

Глава Цркве
Са Богочовеком Господом Христом, као са Главом својом, Црква је постала најсавршеније и највредносније и најважније биће у свима световима. Све Богочовеково постало је њено: све божанске силе Његове постале су Њене, и све васкрсне, и све преображајне, и све обожујуће, и све обогочовечујуће, и све охристовљујуће, и све отројичујуће, и све охристоличујуће силе Његове постале су занавек њене.

Вечна ипостас Цркве
А што је важније и од најважнијег, и чудесније од најчудеснијег, и потресније од најпотреснијег јесте то што је сама Ипостас Бога Логоса из неизмерног човекољубља Свог постала Вечна Ипостас Цркве. Нема богатства Божјег, нема славе Божје, нема добра Божјег, а да чудесним Богочовеком није постало заувек наше, заувек људско.

Црквом, Богочовечанским телом Својим, Господ је сјединио у један вечноживи организам сва анђелска бића, људе и све богоздане твари. Тако је Црква — „пуноћа Онога који све испуњава у свему“[3], тојест Христа Богочовека, који као Бог „испуњава све у свему“, а као човек и Вечни Архијереј даје нама људима да живимо том пуноћом у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина. То је ваистину плирома свега божанскога, свега вечнога, свега боголикога, свега богозданога.

Црква – плирома свега божанскога и свега човечанскога
Јер је Црква плирома Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави, Божанског Живота, Божанске Вечности; плирома свих божанских савршенстава и још плирома свих човечанских савршенстава, јер је Господ Христос Богочовек: двоједна плирома Божјег и људског. То је богочовечанско плиромско свејединство, обесмрћено и овековечено тиме што му је глава сам Вечни Богочовек, Друга Ипостас Пресвете Тројице. Плирома Богочовечанског тела Цркве живи бесмртним и животворним логосним силама оваплоћеног Бога Логоса. То осећају сви истински чланови Цркве, а најпотпуније од свих светитељи и анђели. Та плирома Богочовечанских савршенстава Христових и јесте наследство светих[4], и нада нашег хришћанског звања.[5]

Црква — свециљ и свемисао
Црква је не само циљ и смисао свих бића и твари: од Анђела до атома, него је и њихов једини свециљ и једини свесмисао. У њој нас је Бог заиста „благословио сваким благословом духовним“[6]; у њој дао сва средства за наш свети и непорочни живот пред Богом[7]; у њој нас усињује кроз Сина Свог Јединородног[8]; у њој нам открио вечну тајну воље Своје[9]; у њој сјединио време са вечношћу[10]; у њој омогућио ухристовљење и охристовљење свих бића и твари, њихово удуховљење и одуховљење, и њихово утројичење и отројичење[11]. Због свега тога Црква сачињава највећу и најсветију тајну Божију у свима световима.

Црква — светајна Божија
Упоређена са осталим тајнама Божјим, она представља Светајну. У њој је свака Божја тајна – благовест и блаженство; у њој свака од њих – рај. Јер је свака од њих препуна Сладчајшега. А Сладчајши? Њиме је рај – рај, и блаженство – блаженство; Њиме је Бог – Бог, и човек – човек; Њиме је Истина – Истина; и Правда Правда; Њиме је Љубав – Љубав, и Доброта – Доброта; Њиме је живот – Живот, и вечност Вечност.

Светајна — човека
Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је Својим Богочовечанским подвизима не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих бића и твари. Бог Логос није постао ни Богоанђео ни Богохерувим ни Богосерафим већ Богочовек. Тиме је уздигао човека изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих надљудских бића. Притом, Господ му Црквом покори под ноге све и сва: πάντα υπέταξεν υπό τους πόδας αυτού[12]. Црквом и у Цркви, као Богочовечанском телу, човек расте у наданђелске, у надхерувимске висине. Тако је пут његовог узлажења, његовог усавршавања дужи од анђелског, од херувимског, од серафимског. Овде је посреди тајна над тајнама. Нека умукне сваки језик, јер говори неисказана и ненасита љубав Божија, неисказано и ненасито човекољубље уистини Јединог Човекољупца — Господа Исуса. Овде настају „виђења и откривења Господња“[13], која се не могу изразити никаквим језиком, не само људским него и анђелским. Све је ту изнад ума, изнад речи, изнад природе, изнад створенога. Ако је до тајне, ту је светајна човека у светајни Богочовека, Који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве.

Црква — Богочовек продужен кроз све векове
И у свему томе и кроза све то: човек уцрквљени, и оцрквљени, човек ухристовљени и охристовљени, човек убогочовечени и обогочовечени, човек утројичени и отројичени, човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божије, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква — то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроза сву вечност. Али са човеком и за човеком и сва богоздана твар: све што је на небу и на земљи било саздано Богом Логосом; све то улази у Цркву, као тело њено, коме је глава Господ Христос; али глава је глава телу, и тело је тело глави: нераздвојиво једно од другог, пуноћа једног са другим: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.[14] Постајући светим крштењем члан Цркве, сваки хришћанин постаје саставни, органски део „пуноће Онога који све испуњава у свему“, и сам се испуњује том пуноћом Божјом[15]: и на тај начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића, своје човечанске личности. По мери своје вере и свога благодатног живота у Цркви, сваки хришћанин постиже ту пуноћу кроз свете тајне и свете врлине. То важи за све хришћане свих времена. Сви испуњени пуноћом Онога који испуњава све у свему: све у нама људима, све у анђелима, све у звездама, све у птицама, све у биљкама, све у минералима, све у свима богозданим тварима. И на тај начин ми људи орођени, божански орођени са свима богозданим бићима и тварима. Јер где је Његово Божанство, тамо је и Његово човечанство; тамо сви верни свих времена и свих бића: анђели и људи.

Богочовечанска пуноћа = Црква
На тај начин ми се људи испуњујемо „сваком пуноћом Божјом“[16]: богочовечанска пуноћа = Црква: Богочовек – глава њена, она – тело Његово, а ми увек у свему живљењу свом у потпуној зависности од Њега, као тело од главе. Из Њега, бесмртне Главе Цркве, кроз цело тело Цркве струје животворне благодатне силе, и оживљују нас бесмртношћу и вечношћу. Сва богочовечанска чула Цркве су од Њега и у Њему и Њиме. Све свете тајне и свете врлине у Цркви, којима се очишћујемо, препорођујемо, преображавамо, освећујемо, охристовљујемо, обогочовечујемо, обожујемо, отројичујемо, спасавамо, бивају од Оца кроз Сина у Духу Светом, и то благодарећи Ипостасном јединству Бога Логоса са нашом човечанском природом у чудесној Личности Богочовека Господа Исуса.

У Ворд пребацио Монах Салаатил
из Догматика Православне Цркве, књига трећа,
Архимандрит Др Јустин Поповић, Београд 1978.

————————————————————————————–
[1] De Fide, III, I Мigne, Р. gr. t. 94, соl. 984.

[2] Еф. 1, 17—23.

[3] Еф. 1, 23.

[4] Еф. 1, 18.

[5] Еф. 1, 18.

[6] Еф. 1, 3.

[7] Еф. 1, 4.

[8] Еф. 1, 5—8.

[9] Еф. 1, 9.

[10] Еф. 1, 10.

[11] Еф. 1, 13—18.

[12] Еф. 1, 22.

[13] 2 Кор. 12, 1.

[14] Еф. 1, 23.

[15] Еф. 3, 19.

[16] Кол. 2, 9.