Обраћање владике Лонгина Банченског Синоду Руске Православне Цркве, против Сабора на Криту

У Кишињеву, главном граду Молдавије, 29. јуна /12. јула 2016. године, на празник Светих апостола Петра и Павла, организован је Округли сто поводом недавно одржаног Сабора на Криту. Током више часовне дискусије припремљен је заједнички документ, који је између осталих потписао и епископ Украјинске православне цркве Лонгин (Жар), који је послат Патријарху Московском и све Русије и Светом Синоду, од којих потписници захтевају да бране веру и одбаце одлуке Критског сабора.

У раду Окруклог стола учествовали су и неки од преко 70 свештеника и монаха из 5 манастира који су престали са помињањем епископа Молдавске цркве и Патријарха Кирила, а све због прихватања јеретичког документа “Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света”, у предсаборском периоду. Како је овај неправославни документ са небитним изменама усвојен током Сабора на Криту, присутни на овом скупу у Кишињеву, изразили су наду да ће сада, након неодласка на Свеправославни Сабор, РПЦ одбацити спорни документ, те су донешени следећи закључци:

Теолошка анализа одлука „Светог и Великог сабора “ уочи Светог Синода Руске Православне Цркве 

1. „Свети и Велики Сабор Православне Цркве“, који је одржан на Криту од 16. до 27. јуна 2016. године, не можемо називати тим именом, јер није испунио очекивања здраве пуноте Цркве

2. Сусрет на Криту не може се назвати сабором, јер са теолошке тачке гледишта то није ни Сабор ни свети, ни велики. Овај сабор није православни, јер не испуњава критеријуме и параметре правих Сабора, који су познати у историји Православне Цркве: он нарушаватрадицију православних сабора,  није њихов наставак и представља преврат у саборском устројству и новотарију без преседана. Као што је са задовољством приметио један од Предстојатеља, архиепископ Албански Анастасије, организован је био „Сабор новог типа“. Ово је Сабор „Њу Ејџ“доба, екуменистичи сабор.

3. Овај Сабор није „свети“ ни по питању правила по којима је вођен, нити у погледу канона, ни по својој суштини, јер су на њему донете одлуке супротне одлукама светих Апостола и светих Отаца у односу на јереси; он није „следоваосветим Оцима“. Без обзира на то што су односи Једне и Једине Православне Цркве са инославнима постали централна тема сабора на чије је разматрање уложено много времена и снаге у интензивним разговорима, по први пут у историји Цркве сабор са тако великим амбицијама није правилно назвао нити осудио јеретике. Ни у једном документу Сабора не постоји реч „јерес“. Напротив, јереси монофизитства, папизма и протестантизма назване су „црквама“: документи Богословских дијалога, од којих су неки пуни еклесиолошке јереси, попут оних докумената који су потписани на Баламанду (1993), Порто Алегреу (2006), Равени (2007) и Бусану (2013), добили су позитивну оцену на овом Сабору. Сабор похваљује свејеретички „Светски савет цркава” и препоручује да се настави наше учешће у његовом раду, што је понижавајуће за нашу Цркву и чиме је изједначава са тзв. протестанстским црквама. На тај начин озакоњује се наше учешће у Дијалозима, које се не спроведи по прописима, заташкава се издаја вере од стране представника Православне Цркве и истовремено се сакрива чињеница да до данас није примећен ни најмањи теолошки напредак на путу ка истини ни на једном од одржаних богословских дијалога. Поред тога, по први пут у историји Цркве, на Сабор су у својству посматрача позвани јеретици, са којима су се обављале заједничке молитве.

За разлику од горе наведеног, данас, када се празнује и молитвено помиње Свети Пајсије Светогорац (†1994), у нашим срцима одзвањају његове и данас актуелне речи: “Сваки православни хришћанин је дужан да у инославнима пробуди „добро неспокојство“ да би они разумели да су у заблуди, да се не би умиривали, и да не би одједном изгубили како у овом животу богате благодати Православља, тако и у оном животу велике и вечне благослове Божије.“[1]

4. Критски Сабор се не може окарактерисати као „велики“, јер нису позвани сви епископи да учествују у његовом раду, и стога није била заступљена већина Црквене пуноте. И избор малобројних званица се није одвијао на уобичајен канонски начин. Изабрани учесници Сабора нису имали право гласа а право да изразе своје мишљење било је временски ограничено. Од свих епископа Православне Цркве, којих има негде око осам стотина, право гласа је имало само 14 Предстојатеља, од којих четворица Предстојатеља нису били ни присутни, тако да је на крају гласало само 10 људи, или осамдесети део (1/80) свих епископа који су морали даприсуствују Сабору. Овај чин је без преседана у историји наше Цркве и у многоме произвољан, јер грубо крши еклисиологију Православних Сабора који су подражавали једнакост свих епископа, тако да је глас сваког епископа имао једнаку важност. У суштини, такво нарушавање једнакости епископа и поменути елитизам новог типа доводи до такозваног „колективног папе“ – тела састављеног од Предстојатеља који нису први међу једнакима («primi inter pares») него први без једнаких («primi sine paribus»).

На највишем нивоу, одсуство четири цркве: Антиохијске, Руске, Бугарске и Грузијске које чине око 70% свих православних верника, још више доказује да овај Сабор није био велики него мали, и, наравно, не свеправославни, већ само „проширено међуправославно сабрање“.

5. Сабор не само да није био у складу са својимименом, него није испунио ни очекивања Црквене пуноте, за коју су од највећег приорита биле две теме: исцељење старих подела које су настале на иницијативу црквеног руководства, и спречавање нових неслагања и напетости. Требало је, без доношења одлуке на свеправославном нивоу, да се размотри питање црквеног календара чија реформа је представљала прави преврат и на око стотинак година нарушила функционално јединство православних, и да се врати стари светоотачки календар. И што је најважније: Свети Сабор је морао да оштро осуди свејерес екуменизма, којим су већ стотинак година инфицирани архијереји Цркве и богослови који крше традицију светих Апостола и светих Отаца и са омаловажавањем гледају на оне који се боре да остану на светоотачком и апостолском путу, називајући их фанатицима и фундаменталистима.

Уместо тога, Критски сабор је у контроверзном и контрадикторном документу „Однос Православне цркве са остатком хришћанског света“, „помешао оно што се помешати не може“: Православље са јересима. Овај документ садржи и неке православне истине, али су оне помешане са изјавама подршке јересима папизма и екуменизма. И амандмани на тај документ, само појачавају ову мешавину екуменизма и синкретизма. Тако, уместо теолошке прецизности у питањима вере, уводе се – што се такође дешава по први пут у историји сабора Православне Цркве – међусобно контрадикторне, међусобно искључиве, и са теолошке тачке гледишта, намерно двосмислене формулације, што се сматра „црквеном дипломатијом“, а у ствари представља лукавство и скривено лицемерје.

Формулисање јеретичке еклисиологије у овом документу, тј. опрезно, али јавно признање „инославних цркава“, оповргава наводну посвећеност Критског сабора јединству Православних Цркава, јер се уствари дешава одступање од једине православне еклисиологије, која је настала током векова и формулисана на саборном нивоу и која представља и предуслов црквеног јединства. По речима светог Јована Златоуста, „када сви ми исто верујемо – то и јесте јединство вере. […] Јер то и јесте јединство вере, када смо сви у суштини једно и када сви на исти начин разумемо ту заједницу“[2]… . Према Св. Атанасију Великом, јеретици се не могу сматрати верујућима у Христа: „Каква је вера оних чија ни реч ни слово нису чврсти, него се све током времена мења и претвара?“[3] Сходно томе, званична осуда овог документа представљала би послушност Цркви и послужила би Њеном јединству.

И сви други документи Сабора, испуњени теолошким релативизмом, су веома проблематични; типичан пример за то је документ „Тајна брака и препреке за брак“, који има неке недостатке у погледу светих канона и еклисиологије. Предлог да се признају мешовити бракови „по икономији“ је потпуно супротан [православној] теологији са еклисиолошке тачке гледишта. 72. Правило Трулског Сабора строго указује на неопходност да се такав брак сматра неважећим и и на неопходност његовог прекида као незаконитог суживота, са тачке гледишта Цркве. Тако да овај предлог такозваног „Сабора“ није икономија, већ озбиљно кршење канона са тешким еклисиолошким последицама.

Из горе наведених разлога, одлуке Критског сабора нису обавезујуће за Цркву, и у ствари су неважеће.

6. Шта треба чинити сада након критског Сабора који је доживео фијаско и није могао да донесе убељиве и јасне одлуке, већ је уместо тога донео двосмислене и контрадикторне одлуке? Неопходно је да се постигне узајамно разумевање, са једне стране, цркава које су одсуствовале са Сабора због озбиљних догматских и еклисиолошких разлога; са друге стране – са епископима који су или одбили да учествују на њему, или су пак учествовали у раду Сабора али нису потписали спорни саборски документ „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“, и на крају са Светом Гором Атонском и са здравом пунотом Цркве која захтева да се укину одлуке Сабора и да се на саборном нивоу признају за неважеће (што се нарочито односи на горе поменути екуменистички документ) и уз тозахтева званичну саборску осуду екуменизма као јереси. Такође, неопходно је уложити све напоре на повратак на стари календар, како би се излечиле ране из прошлости и спречила појава нових подела и сукоба.

Усвајање овог документа Критског Сабора на еклисиолошком нивоу, без протеста и без његовог формалног одбијања, доводи до продирања свејереси екуменизма унутар Цркве, и управо до коегзистенције две супротстављене догматске (еклисиолошке) традиције: оне која се исповеда у Символу вере о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, и друге – новотарске, туђе Православљу и јеретичке, која признаје постојање многих „инославних цркава.“ Тако се ствара утисак да је Црква[4], која јесте Тело Христово, оболела од шизофреније и да нема „ум Христов“[5], да се „Христос раздијели“[6] и да постоји много других „вера“[7] са другачијим догматима. И, иако Црква представља средство помоћу којег се „началствима и властима на небесима обзнанила многострука премудрост Божија“[8], у овом документу Критског Сабора она је представљена као да је лишена основног дара Педесетнице – ЈЕДИНСТВА, ради којег је „Дух Свети […] призвао многе народе у сагласје једне вере у Свету Тројицу“[9].

Потреба саборнe осудe не само овог документа, него и екуменизма у целини, природно проистиче из обраћања Светог Максима Исповедника монотелитима, по којем није довољно уклонити или сакрити неки саборно усвојени документ, већ је потребна његова саборна осуда како исти не би нашкодио душама оних који га читају. „Уништено је у каменим зидовима, али не и у разумним душама: нека приме њихову осуду, која је саборно у Риму утврђена посредством благочестивих догмата и канона – тада ће се разбити преграда, и неће морати да нас убеђују.“[10]

7. Говорећи на oву тему, не треба заборавити догматску свест свих чланова Цркве, укључујући и лаике. Треба се подсетити да помињање епископа није безусловно, већ има везе са њиховом догматском вером, јер се они на литургији помињу истинито, а не лажно, као они који “правилно управљају речју истине Христове“, или другим речима, као што сведочи Свето Писмо, “јер они бдију над душама вашим“[11]. Према православној еклисиологији, у облику у којем је она представљена у „византијском“ канонском праву, „сврха патријарха је да сачува у побожности и скромности живота оне који су муод Бога дати, а затим и да врати у Православље и јединство Цркве све јеретике, по мери својих моћи (закони и канони називају јеретицима оне који нису у општењу са Саборном Црквом). Јер „патријарх је жива слика Христа, који речју и делом представља истину“.[12]

Као што се не клањамо хагиографском лику Христа, ако он, по несторијанској логици, не садржи скраћени натпис Његовог имена са исповедањем (у јединству Божанске Ипостаси) Његове Божанске и људски природе (Ὁ Ὢν, ΙC XC), као што је познато из Светог Писма и Светог Предања, исто тако се ни епископ Цркве не признаје као „жива слика Христа,“ ако не чува догматско исповедање Цркве, која јесте тело Христово. У томе је суштина 31. Апостолског правила и и 15. правила Двократног Сабора св. Фотија Великог (861) о престанку евхаристијске заједнице са епископом Помесне Цркве.

Протојереј Теодор Зисис, професор Богословског факултета Солунског Универзитета

протојереј Матеј (Вулканеску), Пирејска Митрополија Грчке Православне Цркве

господин Димитрије Целенгидис, професор Богословског факултета Солунског Универзитета

монах Серафим (Зисис), бивши секретар Патријарха Јерусалимског Теофила III.

Извор: http://www.aparatorul.md/obrashhenie-episkopa-longina-banchensk/

————————————————————————————————————————
[1] Писма, издање св. манастира «Апостола и јеванђелисте Јована Богослова», «Василика», 149 с. //Ἐπιστολές, ἐκδ. Ἱερὸν Ἡσυχαστήριον Μοναζουσῶν «Εὐαγγελιστὴς Ἰωάννης ὁ Θεολόγος», Βασιλικὰ Θεσσαλονίκης 2008, σελ. 149ἑ.
[2] Беседа на посланицу Ефесцима 11, 3 стр. 62, 83. // Εἰς τὴν Πρὸς Ἐφεσίους 11, 3· PG 62, 83· «…ὅταν πάντες ὁμοίως πιστεύομεν, τότε ἑνότης ἐστί … Τοῦτο γάρ ἐστιν ἑνότης Πίστεως, ὅταν πάντες ἓν ὦμεν, ὅταν πάντες ὁμοίως τὸν σύνδεσμον ἐπιγινώσκομεν».
[3] Св. Атанасије Велики. О саборима у Аримини и Селевкији. 38, c. 26, 760. // Περὶ τῶν ἐν Ἀριμίνῳ καὶΣελευκείᾳ Συνόδων 38, PG 26, 760· «Ποία πίστις παρὰ τούτοις, παρ΄ οἷς οὐ λόγος, οὐ γράμμα βέβαιον, ἀλλὰπάντα κατὰ καιρὸν ἀλλάσσεται καὶ μεταβάλλεται;».
[4] Еф. 1, 22-23, Кол. 1, 24.
[5] 1 Кор. 2, 16.
[6] 1 Кор. 1, 13: «μεμέρισται ὁ Χριστός;».
[7] См. Еф. 4, 5: «Један Господ, једна вера, једно крштење».
[8] Еф. 3, 10: «… ἵνα γνωρισθῇ νῦν ταῖς ἀρχαῖς καὶ ταῖς ἐξουσίαις ἐν τοῖς ἐπουρανίοις διὰ τῆς Ἐκκλησίας ἡπολυποίκιλος σοφία τοῦ Θεοῦ».
[9] Катизма 1 стихире, среда после Педесетнице. // Κάθισμα τῆς α΄ στιχολογίας τοῦ Ὄρθρου τῆςΤετάρτης μετὰ τὴν Πεντηκοστήν, «Καθὼς ἐπηγγείλατο, αὐτεξουσίως μολόν, τὸ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον, τοῖςἈποστόλοις Χριστέ, εἰς μίαν συνήρμοσε Πίστεως συμφωνίαν τῆς ἀκτίστου Τριάδος, γλώσσας τὰς διαφόρουςτῆς ἐθνῶν πανσπερμίας».
[10] Дела св. Максима у Визији. 12, с. 90, 145 B.C. // Περὶ τῶν πραχθέντων ἐν τῇπρώτῃ αὐτοῦ ἐξορίᾳ, ἤτοι ἐν Βιζύῃ 12, PG 90, 145 B.C. «ΘΕΟΔ.: Ἐκεῖνος ὁ χάρτης κατηνέχθη καὶ ἀπεβλήθη.ΜΑΞ.: Κατηνέχθη ἐκ τῶν λιθίνων τοίχων, οὐ μὴν ἐκ τῶν νοερῶν ψυχῶν. Δέξωνται τὴν κατάκρισιν τούτων τὴνἐν Ρώμῃ συνοδικῶς ἐκτεθεῖσαν δι΄ εὐσεβῶν δογμάτων τε καὶ κανόνων, καὶ λέλυται τὸ μεσότοιχον καὶπροτροπῆς οὐ δεόμεθα».
[11] Јевр. 13, 17: «Будите послушни својим старешинама и покоравајте се, јер они бдију над вашим душама као они који ће за то одговарати».
[12] Эпанагога, титул 3, гл. 1 и 2. // Ἐπαναγωγή, τίτλος Γ΄, κεφ. α΄ & β΄: «Πατριάρχης ἐστὶν εἰκὼν ζῶσαΧριστοῦ καὶ ἔμψυχος, δι΄ ἔργων καὶ λόγων χαρακτηρίζουσα τὴν ἀλήθειαν […] Σκοπὸς τῷ Πατριάρχῃ πρῶτονμέν, οὓς ἐκ Θεοῦ παρέλαβεν, εὐσεβείᾳ καὶ σεμνότητι βίου διαφυλάξαι, ἔπειτα δὲ καὶ πάντας τοὺςαἱρετικοὺς κατὰ τὸ δυνατὸν αὐτῷ πρὸς τὴν ὀρθοδοξίαν καὶ τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας ἐπιστρέψαι (αἱρετικοὶδὲ τοῖς νόμοις καὶ τοῖς κανόσι καλοῦνται καὶ οἱ τῇ Καθολικῇ μὴ κοινωνοῦντες Ἐκκλησίᾳ)».