Стојмо право, стојмо са страхом Божијим!

Крајње је време, драга браћо и сестре, драги Срби и Србкиње, да се призовемо здравом разуму и здравој памети. Крајње је време да се призовемо традицији отаца наших и нашој светој вери православној. Крајње је време да се призовемо сами себи, јер нам пропаст прети. Зло се надвило над наше душе, над наш народ, над нашу државу и цркву. Уљуљкујемо се отуђени од Господа Христа, отуђени од брата свога, отуђени од Србства, од самих себе. Већ је доцкан, али није прекасно.

Није прекасно да се спасе што се спасти може. Велики је део, нажалост, у огромној мери загазио на пут отпадништва од Христове науке, од светосавског пута, налазећи се на путу пропасти адско-глобалног конгломерата лажне вере, лажног Христа, лажне историје, лажних вредности, лажне традиције и лажне Европе. Велики део је већ у духу веома посрнуо и у духовно ропство пао. Тиме се, у мери свога пада, подредио у службу силама тог глобалног демонског конгломерата, како духовног, тако и материјално-државног, који има за циљ комплетно истребљење србског народа, на духовном, моралном и биолошком нивоу. Страшне речи, а још страшнији смисао, али ни приближно страшно реалности коју тај смисао дочарава.

Ту се можемо подсетити речи заклетве, која је стајала на страници вебсајта за „Евроатлантске интеграције“, поред слике митрополита Амфилохија, где се каже да се он и они око њега, укључени у покрет за интеграције, заклињу да ће све своје личне и професионалне капацитете подредити умрежењу србског народа у евроатлантске интеграције (читај − поробљење у евросатанске интеграције). Онда је нама свима јасно шта то у практичном смислу значи, када један црквени великодостојник и њему слични, дају јавно такву заклетву да ће све своје личне и професионалне капацитете (утицај) подредити циљу нашег поробљавања у евроатлантске интеграције. То нам указује да такви на тај начин и са таквим циљевима ни у ком случају не служе Христу, него мамону коме се и овако јавно заклињу, да ће тим и таквим циљевима све подредити, па чак и своју црквену службу и утицај.

Налазимо се на крајњем кораку наше егзистенције, која је у великој опасности и буквално на издисају. Ако се осврнемо уназад неколико десетлећа, можемо да запазимо један народ који је својим компромитованим духовним и државним челницима, лажним обећањима и прелестима заведен до живог блата своје егзистенције. И ту остављен да полако тоне у бездан своје сопствене пропасти.

Ако неко сумња да је то тако, и још верује и нада се у лажна обећања лажних пастира, како духовних, који нам наметнуше камен свејереси екуменизма на душу, а тако и државних главара, који нас опљачкаше и у чељусти и ропство белосветских разбојника гурнуше, онда нека погледа какве плодове ово њихово дрво рађа, јер Господ нам вели: „По плодовима ћете их познати“.

Гледајући садашње стање у нашем народу, држави, цркви и души, видимо страхоту мрзости и гнусобу пустошну. Видимо горке и отровне плодове који нам доносе пропаст, како духовну, тако и националну. Видимо да они који се заклеше да ће овај народ и ову Свету веру чувати и бранити раде управо супротно. Нашим непријатељима нове заклетве, јавно и тајно, на нашу пропаст дају. Директно и индиректно делајући, разграђују принципе вере и традиције, и тиме раслабљују силу наше вере, чинећи је тако све мање ефективном против сила мрака и греха. Затим покушавају да нас и отворено уведу у редове екуменистичког савеза, чиме слуге Божије стављају у ред свејеретичких непријатеља Божијих.

Да се зауставимо на овом детаљу. Врхунац пада руководећег кадра србских црквених великодостојника наступа са почетком столовања последњег патријарха Иринеја, који на сам дан свог избора прави први преседан у хиљаду година историје Србске цркве и отворено позива римског папу у Србију, тиме јасно дајући до знања који је његов циљ и задатак због ког је и доведен на овај трон. Затим, ту су сопствене јавне изјаве да је поменути и екумениста. По тумачењу преподобног оца Јустина Ћелијског, то би се дало превести као свејеретик (екуменизам свејерес = екумениста свејеретик). Екумениста значи припадник одређеног религиозног система веровања, који не само да није у складу са православном вером, већ јој је и противан и директно ниподаштава и негира пуноту и валидност православне вере и Цркве. Да зло буде веће, патријарх је отишао корак даље, где је у оквиру овог концепта изнео своју тврдњу и циљ да Србска црква мора да буде део тог духовног свејеретичког конгломерата званог екуменизам, иначе ће, наиме, бити изолована. Велике и страшне речи из уста србског патријарха. Велике и страшне речи које велику хулу на Бога изрекоше и страшно оскрнавише уста која их изрекоше.

Што је још горе, многи који игнорантно прихвате ове богохуле као валидне, због свог неразмишљања и ауторитета патријарха, и сами ће душе своје оскрнавити и гнев Божији на себе примити, ако се са овим душегубним злом усагласе. Овим богохулним речима патријарх је згазио православне догмате и учења, уставши као противник на сам догмат Цркве. Негирајући пуноту истине и благодати у православној Цркви, а приписујући ту пуноту свејеретичком екуменистичком савезу, тиме покушава да стави православну Цркву у положај секте или непотпуне црквене организације, или заједнице којој је неопходна унија са екуменистима да би добила пуноту истине и благодати. Ово је страховит грех патријарха, који у безумљу свом овакве хуле изусти, а такође и његове сабраће архијереја, који овакву хулу и вређање Свете вере православне прећутно примише.

„КАКВА ТМИНА, КАКВА ПОМРЧИНА“ − у том контексту треба схватити све веће присуство термина „секта“ у јавном мњењу, којим се жигошу сви они који нису сагласни са тим и таквим екуменистичким патријархом. Јер ако патријарх Иринеј сматра и учи јасно да СПЦ нема пуноту истине, те да мора да буде у eкуменизму да не би била „изопштена“, онда из тог произилази да ће, ако СПЦ, не дај Боже, великим делом оде у ту и такву пропаст уније са јересима, онај део који не буде пристао на такав самоубилачки корак бити окарактерисан као секта. Па чак и ако цела СПЦ одбаци принципе eкуменизма, онда ће, по речима патријарха, цела бити окарактерисана као секта…

Како ли сунце даје још светлост, како ли звезде још сјаје над оваквим злоделима и хулом, како ли нас још Господ трпи, кад овакве гадости и јереси јавно блате Његову Свету веру и Цркву? А нико глас да дигне, нико да се успротиви… Србски народ, у чије име се то твори и говори, ћути као неми гроб. Спава дубоким сном, пијан од фантазија и бљувотина лажних обећања европских…

Ако уз то погледамо и задњи део поруке патријарха, која показује правац куда народ треба упутити, његову изјаву да је и пацифиста, онда је порука србском народу јасна − да се не односи само на духовну, већ и на биолошку егзистенцију, коју неко намерава да припреми за потпуно уништење, помоћу домаћих издајника на високим местима. Порука о пацифизму позива србски народ на добровољно ропство ако буде нападнут. У практичном смислу, то је позив да се народ разоружа у сваком погледу и да чека да буде биолошки истребљен, а што претекне да буде поунијаћено.

А пошто наши непријатељи ипак не верују да ће Срби скроз да прогутају овај паклени мамац, зато су се потрудили да буду сигурни у наше истребљење. Па је све урађено да се раслаби вера, да се унесе раздор, да се разбије и раслаби сила Србске цркве, да се уништи србска војска и наоружање, па чак и фабрике за муницију. Тако да, у случају да и дође неко ко би свргнуо садашње издајнике са власти, не буде могућности да се пружи озбиљан отпор, па када наши непријатељи са Запада и из земаља у региону крену на нас, да имамо минималне шансе да се бранимо. Већина би се запањила кад би знала колико је сада наша земља разоружана и раслабљена у односу на наше суседе. И колико смо „на извол’те“ да се веома брзо, у једном налету, истреби велики део народа, на шта и неки од наших великих духовника гласно упозоравају; али, авај, нема ко да чује.

Рат се против овог народа већ води, мада још увек индиректно, али сваким даном све директније и отвореније, док на крају не пређе у рат за буквално биолошко истребљење, а сценарио из НДХ или Зелене трансверзале се повампири и на нашим просторима.

Војска нам је разбијена, народ раздељен, завађен и разоружан. Полиција у јадном стању ради за мизерне плате и штрајкује, а самим тим и је могућност било какве одбране на минимуму. Држава је опљачкана, а на многим кључним местима столују содомити који намећу своје накарадне и изопачене моралне гадости кроз медије и школе, као што је, на пример, заштита хомосексуалаца, која се као духовни и ментални душегубни отров намеће деци и младима, намењен њиховом отуђењу од Бога, од Србства, од себе. Ко још не види ову кампању за уништење овог народа, која је сваког дана све видљивија, јаснија, опаснија, болнија, и све ближа?

Крајње је време да се свим силама душе тргнемо из окова овог евроекуменистичког бунила, па да устанемо коначно на то зло и свргнемо јарам мамона и његових клада екуменизма, републиканства, демократизма, пацифизма, дефетизма, партијашења, лажне, фолклорне монархије (made in UK), и сваког другог подметнутог зла, које нас вуче у пропаст антихриста.

А и да пожуримо да се припремимо што боље за све то што је пред нама: утврђивањем у вери, затим спремањем потрепштина неопходних за живот и места где човек може да се склони кад овај кијамет крене, затим да се организујемо са ближњима у истом духу око свега тога, да бисмо могли, што боље организовани, да се помажемо у тесним околностима које су пред нама, итд.

Пожурите да не окаснимо јер, кад несрећа крене, касно је за припреме. Како рече један од поменутих духовника, боље је и часније пострадати борећи се, чак и кад не постоје шансе за успех, него се препустити пропасти.

Тако, браћо и сестре, одлучујући је час, па нека свако по својој сили, вољи, могућностима и околностима, једним срцем и једном душом, крене у одлучну борбу, са циљем да се и као јединка и као заједница вратимо Христу и здравим традиционалним, нераслабљеним и неисквареним принципима вере. Да се вратимо себи и хришћанским моралним нормама, и православном карактеру личности. Да се вратимо Србству и православној самодржавној монархији. И да у том процесу уклонимо сваку скверн и сваку богомрску наметнуту и подметнуту нечистоћу из окриља нашег народа, државе, наше вере и цркве. Да уклонимо свако безаконије, које на све нас велики гнев Божији навлачи, те да једним срцем и једним устима прославимо Бога у истини и чистоти. Амин.

Велика је ствар да у тој борби, ма каква и колика она била, ипак имамо за утеху поруке наших Светих стараца и духовника, које су нам оставали у аманет, да ће та наша борба бити крунисана успехом, и да ћемо, ако Бог да, видети дан кад ће над православном самодржавном србском монархијом осванути сунце. Што пре учинимо оно што је до нас, мање ће нас зло и страдање снаћи.

Јошева, под Цером

На Видовдан, лета Господњег 2011.

С љубављу у Господу,
братство Духовно-националног центра „Свети владика Николај“